детаљ слике: КРК дизајн

ДУША

Бешика. Тако је зову тамо. Ето почео сам. Знам, читаоци ће најприје помислити на веома сензитиван и интиман дио свог тијела у којег се течно уселила та чудна турска туђица празнујући празнину. Мислио сам заправо, на колијевку која јесте топлија и мојој перцепцији примјеренија ријеч. Свечаност пуноће. Заправо, једна је то од најљепших ријечи у језику који наслиједих од мајке, затајивши матичару толику имовину. Надам се да нећу послије такве најаве добити критике из бешике. Бешика јесте колијевка, али празна бешика и празна колијевка граде различите емоције.

Земља Херцегова, у којој се и ова приповијест, а богами и повијест заљуљала, а и сторија постала историја јесте колијевка - и језика и људи. Златна. Благодатна. Невјероватно, колико је здравих и значајних људи подарио тај уски сунчани и каменити простор у она сиромашна времена, кад су људи били богатство. Ту ниси могао бити сам. Какви су се горштаци у том људском расаднику рађали! Какво је то сјеме! Ријетко која породица са ових простора данас нема међу својима прецима херцеговачке крви. Ако мислите да растете наприје морате истражити коријене. Да знате чије сте чедо, на кога сте се, такви накалемили, ко вас је прокрвио. Први пут улазим у етимологију ријечи колијевка и јасно ми је да све упућује на лијевак, валов, валу, увалу. Тамо смо се и упутили. У Валу. До беспућа је само један пут.

Борачка Вала јесте колијевка Неретве. Заиста изгледа тако кад се погледа са оближњих планинских врхова. Ту се рађа, поток је још, што колијевком лијева и љуља и лијевом и десном обалом на којој се нанизало 38 села. Но, није то ниска. Све је ту високо. Огрлица је стога. Са лијеве, присојне, дакле сунчане стране је село Порија. Ту сам се родио. Ја, Јово. Добих име по Светом Крститељу, нашем моћном заштитнику и крсној слави. Прво мушко дијете у породици након осамнаест година! Миљеник, угледах свијетла свијета на Преображеније Господње, кад се све мијења, и гора и вода. Моја мајка Васа, била је родом од Вучинића из оближњег села Обрња, много љепшег и богатијег од Порија. То није важно за причу. Важно је било за љубав. И мог оца, Николу. Прије мене, мајка је родила моје сестре Јованку и Љубу, а дијете из приче, које је у колијевци, је мој брат, Душан. Важно је одмах упамтити то име, јер он је главни јунак. Важно је, јер послије су ту колијевку пунили редом Ђорђо, Милан, Милка Момчило и Бранка. Важно је то и читаоцу, јер како се снаћи са толико ликова, а ја сам их већ увео једанаест.

Душана су сви, а не само ми, звали Дуле. Одмиља. Са продуженим гласом “у” онако, кад од усана направиш цијев. Дууле… Сад знам да је то тепање било погрешно, јер иако га живот није мазио - напротив тепао га је итекако, он је био баш Душан. Не кажем то због величанствене намјере мог оца да то дијете понесе име најславнијег српског цара, кад је већ првом сину дао име Претече, него зато што је заиста био оно што се у тој ријечи крило – душа. И док се за цара причало и предање остало да је био горостас, Дуле је напротив био на нашег оца, низак растом, али чврст као храст – јер херцеговачки горштаци су редом снажни људи, никли из камена, из богатства оскудице, стога су хтјели то или не, редом одрастали као Спартанци. Дуле се родио за Дан младости, дакле 25 маја, Тито је тад већ имао 41 годину, (рођен је 7. маја 1982.) али Јосип још није знао да ће бити цар и да ће се тај дан славити као његов рођендан. Уосталом, није битно кад ти је рођендан, важно је кад га славиш у играоници. А кад си император, за Дан младости играоница је морала бити колосеум - стадион ЈНА. Yugoslavia est patria mea. Рекох ја да је историја сторија.

Живот јесте игра, али нипошто није шала. На селу се зна, и младо и старо мора да ради. Додуше, имаш и једноставан избор. - произвешћеш храну или ћеш умријети. Звучи сурово. И јесте. Зар гладијатор на асоцира на глад и на тор? То јесте борба.

Тог јутра, јутра се добро сјећам, било је касно љето 1933. године, краљ Александар је још био жив, ја сам напунио три године, вегетација је била бујна и сад знам да сам готово оповргао Фројдову теорију о дјечијој амнезији. Изгледа да ми је већ био формиран и хипокампус за кога кажу да је задужен да прави трајна сјећања. Најновија открића тврде да мозак садржи резервне копије свих па и најранијих успомена, које се изненада могу пробудити. Како другачије објаснити, да ја ево већ у деведесетој памтим нешто што је било прије 87 година. Нисмо били у Поријама, него на љетовању на нашој земљи у Дужима, у планини. Не, није то био годишњи одмор, најмање је био то, ту смо боравили због испаше стоке, говеда и оваца. Имали смо и неколико коња. Отац је већ био дубоко у планини на неким тешким пословима, шестогодишња Јованка и четверогодишња Љуба су отишле да чувају једна овце, а друга јагњад, а мајку видим како вади веш из лукшије и пакује га, онако још влажног у шкип да испере на извору Јаворник. Можда неки не знају како се тада прао веш. Рецимо да је то био неки прост облик уређаја за прање веша, једна каца . Систем је функционисао тако да је доле био веш са врућом водом, а изнад горе, стављао се луг у платненој врећици. У пепелу се прало све - и веш и људи. Шкип се помоћу конопаца носи као напртњача. Носити шкип пун веша није лако, удара у леђа, тешко је – али ко те пита. Јаворник је удаљен два километра. Чудна је то вода. Тече, жубори, а не смијеш да је пијеш. Ни данас не знам шта је било у тој води, јер је свијетлокосим људима разарала епидерм - када је пијеш уста ти се убрзо претворе у ране. Људима црне косе или тамне пути уопште није сметала – а ми сви смо били сви плавокос и плавооки. Али народ каже да глад очију нема – а жеђ их нема поготово, често смо је морали пити. И крварити.

Питате се какве везе то има са Душаном, шта се овај писац раскрилио у причи. Има итекако! Да знате како се у Херцеговини роди и постаје цар и да схватите зашто је мајка мене, трогодишњака (тамо кажу за мало дијете максум или максумче) оставила да чувам дијете у колијевци.

Да, тамо је и максум човјек. Мислим нешто, зар заправо то најсавршеније биће на Земљи није и најнемоћније кад се роди? Крава се отели, теле се мало залелуја и за пар тренутака и осови се на ноге. Неки људи се не усправе читавог живота иако проходају.

- Јово, сине, чувај Душана. Пази га добро и немој ништа дирати по кући. Он сад спава. Буди тих. Ако заплаче, ти га мало заљуљај, смириће се. Ја ћу се вратити што прије будем могла.

Мајка је то тако пажљиво рекла, чучнула држећи ме за руке и гледајући ме дуго у очи да се увјери да сам је добро разумио. Немајући избора изабрала је повјерење. Но, ја сам мушко дијете. Чекао сам само да замакне и да се изгуби из видокруга, јер сам већ имао план.

Колијевке или бешике су углавном свугдје сличне, удобан лежај за чедо, ограђен тако да дијете не испадне када се бешика љуља. У Херцеговини су биле мало специфичне, јер су се могле и носити у случају потребе. Лукове бешике које се и дижу изнад узглавља и подножја и који се обично због савитљивости праве од бријеста повезивала је танка чврста, пречка звана шљеме. Наравно ријеч је о сљемену, централној греди као код крова, али тамо на све додају мало музике па је тамо и сјекира шјекира. Углавном се израду бешика користио јавор, јер је погодан за обраду.

Душан је чврсто спавао. Коначно сам се докопао прилике. Попео сам се на колијевку и сјео на шљеме. Колијевка се љуљала, а ја сам замишљао да јашем коња, па сам још и убрзао љуљање замишљајући да сам у галопу. Ђиха, ђиха..четири ноге… И како су све илузије крхке и нереалне, презрели маслачци, брзо се распршила и та привремена срећа и моје усхићење. Шљеме је пукло, тамо на врху гдје је најтање и притиснуто мојом тежином снажно ударило Душана у главу, а ја сам збачен са свог “коња.” Душан је вриштао, вриштао бих и ја, али ме страх паралисало. Могао сам да видим како му на челу расте велика чворуга… Не знам колико је дуго вриштао, мени се чинило да је то вјечност. Кад дојенче плаче тражећи топлу дојку своје мајке то су невјероватне френквенције и непријатни тонови који се не могу поднијети. То је зато што дојенче тражећи помоћ другог оружја моћи или присиле нема. Недавно сам сазнао да су једино бебе и лавови у стање да производе такве застрашујуће звукове, јер имају врло мекане гласовне наборе. То ткиво је попут гела те вибрира неправилно како би произвело несносну рику која пара уши. Бог је тако уредио. Душан је тад показао царску снагу и његов плач је био ближи рици лавова. Не знам како тај звук није дозвао мајку са Јаворника. Ипак, добро је, плакао је, био је жив.

Уопште се не сјећам колико је то трајало, али коначно сам схватио да и бесконачност има конац. Изморен, беспомоћан, моћни Душан је заспао. Знам, ваљало је бјежати, али како да оставим брата? Мајка ми је рекла да га чувам. Зато сам забринут стрепио сједећи на кућном прагу све док нисам опазио како се мајка враћа с вешом на леђима. Кад сам био сигуран да ме је видјела, почео сам бјежати, не колико ме ноге носе, него много брже, колико ме је страх носио.

- Шта си учинио Јово!? Врати се!

Узалуд је мајка викала. Ја сам је чуо и кад сам прилично одмакао. Дозивала ме. Сакрио сам се у један грм одакле сам контролисао ситуацију. Предвече је стигао отац. Када сам чуо како ме зове, претнуо сам, али безусловна предаја није долазила у обзир. Исход би био болан, знао сам то. Тек кад је патер фамилиас у етар послао обећање да ме неће нико тући, а домаћинова се никад не пориче, напустио сам склониште и предочио се укућанима.Легенда каже да је Херкул задавио двије змије док је био у колијевци, сваку једном руком, па се играо са њима. Душан је преживио мој атак, па се играо са мном. Годинама касније, дјечаци смо били, гађајући змију погодио ме каменом у чело. Затетурао сам се али остао сам на ногама. Брзо ми се створила огромна чворуга, крварио сам, а он се толико преплашио да је хтио отрчати по помоћ. Једва сам га зауставио. Наша мајка Васа тад више није била жива.

Живот јесте круг. Несавршен. Мој – незасвршен. Судбина нам жигоше чела ударцима који и горштаци тешко подносе. Заљуљала ме вијест - Дуле је од јуче у колијевци. Ограђен тако сјенама. Изнад колијевке није више шљеме, него свод… И крст. од племенитог дрвета је. Мени то није важно. У мени крвари Јаворник. Такав је мој пут, таква ми је пут. Опет сам научио да бесконачност има конац. Да могу рикао бих као лав, али бојим се да ридам беспомоћан као беба. Имам врло мекане гласовне наборе, сад кад другог оружја ни моћи немам.

Људи се на крају перу пепелом. Душановој доброти се није могло опепелити. Био је цар.

Сад је оно што је одувијек. Душа. Са продуженим гласом “у” онако, кад од усана направиш цијев.

Тијело се љуља у бешици.

Душа мирује у колијевци.

Не може у туђици.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: