детаљ слике: Драган Шекарић- Шекс

 

О роману Душице Ивановић “Зовем се Астикја (Учење душе)”,

АРТЕ, Београд, Књижевна радионица Кордун, 2019.

 

Ђорђо Васић, Торонто

Кад бих желио да напишем оглед о Душичиној књизи користећи се стиховима, ја бих једноставно, хтио или не хтио, морао да посегнем за стиховима Лазе Костића из 1863. године из његове чувене пјесме Међу јавом и међ сном. Јер, и Душичино срце је неуморна плетисанка што плетиво плете танко међу јавом и међ сном. Но, за разлику од дивног и великог Лазе, који своје срце проклиње што му живу не да да се разабере у плетиву, Душица је успјела да то своје лебдење међу јавом и међ сном и своје плетиво претвори у роман, мали обимом, али велики поруком, идејом и структуром.

                Из властитог искуства знам да је свака креативна активност тежња ка савршенству које се, заправо, не може описати, него се може само осјетити, јер оно је нека врста унутрашњег, телепатског увиђања за које су способни само изабрани. У исто вријеме, мислим да сваку идеју савршенства, попут злог духа, прати и проклетство недостижности. Чак и тамо гдје ми видимо савршенство, сам аутор, креатор нам неријетко у искреној исповијести открије муку стварања и недостатке створеног и како му није до краја пошло за руком оно чему је тежио.

Но, кад сам видио концепт и структуру Астикје, помислио сам на једну другу ријеч која је млађа сестра савршенства, а та ријеч је заокруженост. Да, у овом Душицином роману одмах сам открио заокруженост концепта, али и стаменост структуре, исклесаност и дореченост идеје. А опет, из властитог искуства знам, да то није лако остварити. Напротив, могу да замислим колико је труда ауторку стајало праћење и вођење непрекинуте, животворне стваралачке нити романа која се грана на тако много страна, временских епоха, ликова, ситуација…  Да, и колико је тешко у том процесу не погубити се и не распричати се. И изрећи све наумљено, поготово што је Душица себи задала веома тежак задатак колажирања, уплитања и преплитања сна и јаве, узлета у небеско и тешког хода по земаљском. Мислим да кад би се направио неки графикон, тачније графички приказ сцена и ликова овог романа да би то била једна веома замршена и комплексна структура коју је она тако вјешто водила не залутавши и не замрсивши њене нити ни један једини пут. И због тога тај комплимент за заокруженост и стаменост структуре.

У  невјероватно шароликом калеидоскопу романа Зовем се Астикја шароликих а тужних ликова,  преко старохебрејске Аман, кинеског монаха Синјана, несрећне удовице Фаит, учитеља Паулелеа са Хаваја до Вере из Београда, дешава се увијек једно – Душица све своје ликове, углавном худе судбе који свакако нису миљеници или миљенице среће, шаље на пут самоспознања. Без обзира одакле тај пут кренуо – да ли из из порођајних болова у колиби у којој влада потпуни мрак, или из склоништа из којих се виде коњске копите и безбројна ускомешана стопала, да ли из мјесташца које мирише на зреле јабуке, да ли из родног града у близини океана, или пак из изнајмљеног стана након напуштања родитељског дома, њихова путања води ка умном созерцању себе. 

Моли се у храму који је теби. Не тражи срећу изван себе, јер ћеш је тако увек пронаћи, каже на свом крају Паулеле.

Ја бих још додао да је то и пут свакога од нас, стим што бих за себе додао да настојим да се  кроз умно самосозерцање узносим  ка богозрењу (боговиђењу). Беспочетно дјело Божије састоји се и у повратку Себи самом, јер Он се беспочетно кретао у самосозерцању.

Можда је на неки начин и симболично што се ова промоција одржава у недјељу, седмог дана, Бог је благословио и посветио седми дан у којем је отпочинуо од стварања чулног (видљивог) свијета, као неки повратак, путем починка, од нижег свијета  ка ономе који припада бољој и надсвјетовној (надземаљској) сфери. Јер ова Душичина књига и јесте једно дивно балансирање у којем сви њени јунаци и пролазе тај пут од нижег доњег свијета и стижу до оног који припада бољој надземаљсакој сфери.

И на крају направио сам малу лист од пет слика и реченица које бих радо украо и ставио у своје приче, али то, натравно, никада нећу учинити:

1.            Изненадни ветар је заковитлао прашину око његових глежњеба. Затворио је очи и ослушкивао дисање вулкана. Паулеле се осмехнуо, спустио руке у крило и, тонући у сан из којег се неће пробудити, још једном зачуо глас ватрене богиње…

2.            Није припадала нигде и никоме. Питеровим нестанком су у њојпресушила сећања, осећања, речи. Заћутала је и сасушила се, остарила за само неколико дана. Није могла да остане у кући у којој је започео њихов заједнички живот, под кровом који је чувао успомене на једну ноћ неописиве среће и један дан неиздрживог бола. Питерова мајка није имала кад да јој постане драга… Старица је смрт желела и прихватила као спасење.

3.            Посекотине и ране на ногама би му брзо зацелиле, чак и пре него што би један од монаха, вешт у прављењу облог аи мелема, стигао д аму помогне. Још отако га је оно први пут Сунчева светлост на длановима заболела, Синјан је своје тело излагао напору и болу и у томе налазио задовоњство. Као да је ту негде, на нивоу телесне патње, успевао да се врати тамо где припада, да са својом поордицом и целим селом подели жртву коју су сви они, чинило му се, поднели да би само он. Синјан, био спасен.

4.            Беба руменог лица, кратке црне косе и пљоснатог носића је гласно цмокнула уснама које су личиле на шумску јагоду. Стрепња и страх су се повукли пред тим призором. Соба је била топла, наслоњача удобна, а тишина умирујућа. Поред мајке са дететом, на поду је дремао коврџави црни пас.

5.            У полубунилу, под високом температуром и дрхтећи целим телом, прихватила је новорођенче, пресекла и подвезала пушаник, чистим убрусом обрисала бебу од слузи и крви, п аје умотала у ћебе. Са чедом на својим грудима, изгубила је свест….

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: