Поклопљено скупим дрветом твоје тело свеца
глава мачке шири се под њим као део мог сна
збира стварног и немогућег:
кроз своју смрт у срце
или врх оловке оживео си ме:
оштра и црна писањем
сам те преживела
влажна земљо, трула воћко
неизбежна смрти и утробо доброте
