БРАШЊЕНИК, зембиљ мајчиних порука и емоција
Како писати о обичају који је дубоко заглављен у времену и забораву, који се не примећује, не издваја из прошлости, не издиже изнад живота, а досеже његову величину и открива смисао и вредност обичних дана и обичних људи?
Реч брашњеник је данас толико ретка и непозната, па не чуди што се његово значење готово изгубило, разредило, у сваком случају у заборав нестало. Како онда објаснити његову дугу традицију и способност да брани и одбрани живот, доносећи радост људима у њиховим кризним тренуцима, скученим и сведеним животима, ако је потпуно потиснут на маргине етнологије? Као посластица неке одсутне стварности, глухе и равнодушне прошлости, његов значај, функцију и смисао данашње генерације не знају, а још мање могу да схвате.
Данашњи човек живи у незамисловој комоцији наших предака, иако су они, у времену ироније, живели спокојно и прилично задовољни, без довољно жита у амбару, струје, воде у кући, и још много чега неопходног. Уосталом, друга времена, друге скале потреба и вредности. И тада се путовало разним поводима: неко у војску, неко за послом, на школовање, у рат, а свако целодневно и дуже одвајање од куће подразумевало је да се са собом понесе барем парче хлеба. За воду се опет било лако снаћи, али за хлеб тешко. Тада није било сендвича и кока коле, посведочио би песник. Док се у бескрај пешачило, тај мали замотуљак у којем се налазила храна, пуна мајчине топлине, завичајне сласти, породичне и интимне страсти, називао се брашњеник или брашњеница.
Настао из вечите човекове тежње да подржи живот, брашњеник је вековима везиван уз путовања, уз све што је променљиво, пролазно, али и за наду, спас, срећу. Брашњеник није само неколико комада бајатог јечменог или кукурузног хлеба и сира, већ порука и емоција, одраз и саставни део једног времена, начин живота и карактера. Па ипак, и данас, кад се студенти и ђаци спремају на пут до места својих факултета и средњих школа, њихове баке, уочи самог растанка, дискретно, са пажњом да их не увреде, уручују мале завежљаје у којиме се налази богат сендвич или још нешто укусније. Без обзира да ли путују авионом, возом или својим аутом, оне, уз молбу да то прихвате, додају: Нек се нађе уз пут, никад се не зна. Тај наш стари, вредан обичај, пун искрене топлине и несебичне бриге, део је некадашње свакодневице да се, једнако колико за дужи толико и за краћи пут, понесе храна са собом.
У чему се год носио, колико оскудан или богат био, брашњеник је егзистирао као нешто веома распрострањено, као неоформљена свеприсутна обичност која је била готово невидљива, нешто дубоко наше и интимно. У скученој и сиромашној стварности то је био стил, одраз дубоке и отмене духовности, брига и осећај блискости. Као голи живот празних стомака, брашњеник је одраз стања ствари и човекова елементарна природа и реалност – ту где је суштина живота живот. Без сумње, брашњеник је био готово један живот, мука и невоља. Зато се и каже да је брашњеник отварао врата света. Био је ни мање ни више упориште, ослонац, водич за животне стазе, афирмишући себе изнад живота. Свако дуже путовање, где је требало доста пешачити, уз све физичке напоре, није ни мало пријатно и угодно. Зато је брашњеник истина и одбрана живота и вредности његовог смисла. Са њим је човек неговао какву такву лакоћу постојања своје свакодневице
Одувек је човек, где год да крене, носио са собом оно што је имао и могао да понесе, а најчешће био је то хлеб. Пут без хлеба био је пут ризика, јер од свих граница најопаснија је граница глади. Ништа тако неупитно и безусловно, као глад, не сужава животни и географски хоризонт. Ко је имао хлеба код себе био је сигуран и духовно сит. Тај мали замотуљак био је пун радости, отмености, раскоши, сигурности, аманета, мајчине сузе и очевог сустегнутог дрхтаја. А како и не би кад је мајка данима размишљала шта да спреми свом сину или кћерки за брашњеник. Хлеб, који би умесила, није био као онај свакодневни. Док га је месила руке су јој дрхтале и по нека суза капнула у тесто, свесна да на тај начин брани и штити живот најдражег, као што то чини поред свог огњишта. А тек њен дрхтав загрљај и поглед пратили су путника данима, а њој остајала урамљена слика вечите успомене. Није изостајао ни аманет: Молим те, чувај ово ко очи у глави. Опхрвани, занети и изгубљени у мислима и осећањима туге због одвајања од најближих и завичаја, брашњеник је преузимао улогу водича кроз уске шумске стазе, кишне и снежно непрегледне голети планинских висоравни.
Многе околности су налагале да људи са комадом проје у брашњенику и оружјем у руци,одлазе на дужа путовања, али и да за дана заврше неки посао, да посете родбину и пријатеље, да учествују на мобама, у сватовима, да се одазову на војни позив. Глад има право да сваког путника подсети и опомене на своје присуство, она може и да разапиње, прети, урла, режи, али зато је брашњеник ту, да све то умири, да окрепи душу, напуни стомак, отвори очи, релаксира. Тај релативно мали брашњеник положен у зембиљу од мајчине мараме, коже, шамије, ланене крпе, или кришом стављен у бошчу, торбицу од вуне, украшену шарама, у ранцу или у малом картонском коферу, омотаном канапом од конопље или вуне, да се не распадне, није имао раскош славске, божићне, бајрамске или свадбене трпезе, али је био укуснији и слађи од свега поменутог заједно. Ништа као брашњеник не додирује свако чуло, иако се у њему није налазило ништа посебно сем неколико комада вруће погаче.
Људи изједени немаштином, сиротиња као проклетство, где преовлађује неприродна равнодушност без снова и љубави; тихоходни живот пун жудње сведен на сурово преживљавање и опора уоквирена младалачка жеља за срећнијим животом, даљим, вишим и пространијим световима, били су основни мотив за одлазак наше омладине на школовање у удаљена места, али и у потрази за послом. Био је то изазов за једну посве другачију пројекцију света, али и пут на којем је улог живот. На тим путовањима, у нади и срепњи, од више сати па до више дана пешачења, преко непрегледних беспутних планина, брашњеник је отварао врата различитих светова и простора, успевајући да доспе до оних удаљених, иза седам гора и испод седам мора. Поред товара предрасуда, љубави и талента, у брашњеницима се носила сува храна: хлеб, ако га је било, од било чега, сир или друга присмока, суво месо, печено пиле, суве шљиве, смокве, грожђе, и обавезно чутурица воде. Од слаткиша, најчешће су биле гурабије или у Војводини, штрудле од мака, које дуго трају. У недостатку хлеба, било је кромпира. Наше мајке и баке су знале рецепт како да направе посебан хлеб, који је могао дуже да траје. Зависно од карактера и сврхе пута у брашњенику се знала наћи и ракија. Она се носила у посебним приликама: на свадбено весеље, код прославе рођења детета, на славу и многе друге прославе.
У брашњенику није било места за гардеробу или било шта друго.
Хлеб је био неизоставни део брашњеника, свеједно да ли од јечма, овса, пшенице, кукуруза, битно је имати га, јер гладна уста, гладна душе, не питају од чега је. Најчешће се користио црни хлеб, који је био богат минералима, влакнима, протеинима, и давао изразито јак осећај ситости. Путници из имућнијих породица у свом брашњенику имали су пшенични хлеб (сомун, погача) или пите, лепиње од мешаног брашна, сухомеснате производе, квалитетан сир, али и разноврсније колаче, најчешће гурабије. Оне се лако припремају, дуго трају. Биле су дуго времена најлепши поклон. Далек пут, празан стомак, а из брашњеника мирише свеж испечен хлеб. Глад је увек мењала историју а не одлуку да се што пре одговори на тај чудестан и необјашњиво привлачан мирис: У гладним очима сваки комад је мали. Понесена душа, не обазирући се на карактер, треперила је над неодољивом искушењу: појести све и одмах. Уосталом, млад човек не познаје довољно самог себе док не дође у сурова искушења. Иако нису много одмакли од своје куће, млади и неискусни, подвојени, расцепљени између жеља и могућности, носећи то мало парче хлеба и још понечег, знали су да поред неке добре чесме или извора, све понето одмах поједу, без размишљања на последице таквог чина. Све се делило, у ћутњи се хлеб јео, често заливен сузама.
Брашњеник може бити завичајни, девојачки, студентски, војнички, раднички, свадбени, ученички, косидбени, планинарски, сточарски.. Такође могу бити лаки, групни, тешки, обимни, топли, хладни..Од наведених најчувенији су завичајни, војнички и студентски. Завичајном брашњенику се радују земљаци, посебно ако живе у иностранству; студентском су увек били одушевљени цимери, а војничком другови из разних крајева. Знали су то родитељи па су настојали да у таквим ситуацијама буду издашнији како би своје дете учинили поноснијим, приказујући га код његових другова у најбољем светлу. Позната је максима: Покажи ми брашњеник па ћу ти рећи одакле си.У нашим крајевима од вајкада је обичај да се војнику, ученику, студенту, болеснику, осуђенику, раднику, иде на испраћај. Том приликом носи се пристојан поклон, посебно ако је путник намерник из сиромашне куће. У таквим случајевима брашњеник је тежак, обиман и богат.
Кад је требало поћи на дужи пут, људи су очекивали могуће и немогуће, плашећи се изненађења и непредвиђених ситуација, налик времену које искочи из својих зглобова, али и друмских насилника који су отимали храну а враћали торбу: храна моја, торба твоја. После таквих инцидената неки наставе, а неки се врате својим кућама. Далеки простори маште, друмови, путељци и стазе сурове, а младићи у тек купљеним или исплетеним од опуте опанцима нажуљених стопала до крви.
У метафоричном смислу брашњеник може да значи блискост, глад, оскудица, преживљавање, наслеђе (литерарно, стваралачко, традицијско, имовинско). Може да буде метафора овејаног живота и голог човека празног стомака, као своје последње истине, али и менталитет села. Познате су изреке: Људи носе свој брашњеник на штапу, не могу побећи од детињства; свакоме је још увек остало нешто од онога што је са собом донео у свом завичајном брашњенику, и то лагано крчми. У пежоративном смислу може да значи корист, интерес. У војничком жаргону, под брашњеником се подразумевала већа пошиљка хране или муниције. Постоје и духовни брашњеници као наследство предака. Брашњеник је, без дилеме, најбоља и најпознатија метафора мирног и срећног пута, где хемија између хране и човека чини пут узбудљивијим, са пуно очекивања и амбиција.
Брашњеник је био драгоцен доказ реткости, вредности и ваљаности живота и постојања, који је мирио човекову судбину са његовом суштином. Живот и брашњеник су увек били у дубокој тајни, чудној вези, интеракцији. Брашњеник су носили сви они којима је искорак и сваки други живот, осим голог опстанка, циљ. Он је помогао у стварању и обликовању људских врлина и вредности, омогућивши младим људима да искораче према нечем лепшем, бољем извишенијем, према нади и смислу живота. Јер, кад је човек гладан и жедан, ношен је заносом да све муке и невоље превлада и постигне жељени циљ. У таквим настојањима брашњеник се показао као поуздан савезник, јер је чувао битну људску меру, пружао мир, спокојство, наду, отменост, задовољство и сигурност, достижући величину и у добру и у злу, и у рату и у миру. Имао је привилегију да показује свој смисао и суштину само током путовања, што му није сметало да буде жудња и ван тога. То је аманет предака, стожер и вододелница, споменик празним стомацима, магија омаме и завођења. Поседовао је терапеутско својство и дејство; био у непрестаном дијалогу са човеком: хранио га, славио га и штитио од свега што животу може наудити. Позивао на дружење, повезивао људе, препун мајчинске и сестринске тајне. Био је величнствен због своје рањивости и спремности на предају гладном стомаку уморног путника.
Иако је брашњеник временом редуковао свој садржај до границе нестајања, спојивши се са захтевом новог начина живота и другачијих навика, ми и данас носимо духовни и наслеђени брашњеник својих предака, породице, властитог братства и племена. У њему има толико аутентично архаичног као да је торба откопана, а не пуњена истином у одбрани живота и вредности његовог смисла. Брашњеник није заслужио, као што није ни слутио, да ће остати без будућности, још мање је размишљао да ће тако брзо постати прошлост.
