КО ЈЕ ПРОКЛЕО ЈЕРИНУ
(2. део романа)
Православни и католички табори цепају Европу
Али, ко је овде непријатељ? Где су Турци? Одговори на комплексна политичка питања се увек нађу у друштвеним феноменима из времена две до три генерације уназад, јер је потребно око сто година да се сами догађаји избришу из вида, а њихове последице остану да делују и нарасту у озбиљне друштвене антагонизме. У Русији се зато још увек пита шта вам је био деда, а не отац и мајка, када желе да процене нечији стварни друштвени положај и дубље укорењене стандарде. Тако је и војвода Теодор Кантакузенос био важан првенствено зато што му је деда био славни (и неславни) цар Јоанис ВИ Кантакузенос. Тог Јоаниса ВИ су сматрали и спасиоцем и узурпатором византијског престола, а био је изузетно храбар војник и стратег, као и успешан реформатор државне управе и титуларног система, који су до краја Царства остали тако како је он то згодно уредио. Био је марљив писац и историчар, а и близак пријатељ, па највећи непријатељ Душана Немањића. Нарочито се лепо слагао с Душановом женом Јеленом, родом из исте бугарске лозе као његова жена Ирина Асен, која је била необично храбра жена и лично је непријатељу носила писма с преговарачким условима у епицентар ратних збивања. Јоанис Кантакузенос је, заузврат, све документе потписивао са својом женом Ирином; била је велика част звати се по њој. Душанова жена Јелена се такође потписивала на већину мужевљевих докумената, а због њеног «сталног уплитања» у све токове на српском двору, фратар Мауро Орбин, први историчар Балкана после турског заузимања, назвао је «уна донна первеса». Њему је то било необично држање, вероватно је и Јелена претеривала, али код Византинаца је то било нормално, одговорно понашање једне племкиње. Још је Кантакузеносова мајка, Теодора Палеологина-Кантакузенос, као млада, образована и врло богата удовица, почетком 1300-тих држала цењену филозофску школу за оба пола у својој кући. Сина је родила по трагичној смрти мужа Михаила, који је пао бранећи племићку част «Ромеја», како су Византинци себе «национално» видели. Као јавна личност и царева тетка, Теодора је била позната по својој мудрости и хумору, а Јоаниса је сама подучила и саветовала до положаја вође старо-племићко-православног фронта отпора према покатоличењу, које се стално постављало као услов за војну помоћ против све навалентнијих Турака. Ова тема је, додуше, узаврела још пре Турака и независно од њих, кад су Католици на ускрс 1204. у зору напали и освојили Константинопољ. Византинци и католици су одувек међусобно трговали, па су им стражари у луци наивно отворили капије и спустили ланце који су «секли» водени прилаз на два места око Цариграда. Константинов град је тада први пут био освојен од оснивања 330., кад је и Библија написана у њему на грчком.«Библос» је књига на грчком, што је неким папама било проблематично кроз векове, па су у тзв. «Четвртом крсташком рату», који је кренуо у Јерусалем па скренуо у Егеј, учествовали папа, Венецијанци и њихови војници, али и мноштво пробисвета и пљачкаша који су ишли само због ратног плена.
Царица Ана Савојска
Посвађаним православцима било је потребно 60 година да истргну своју престоницу из крсташких руку и да се сете ко им је непријатељ. Ипак, док су ромејски двор и црква били у изгнанству у Никеји, из Србије је кренуо Растко/Сава Немањић да код васељенских поглавара издејствује самосталну српску цркву, па је тако некоме све то испало добро.
Ромеји су коначно повратили власт над отаџбином 1320-тих, али им је престоница била сва изломљена, оробљена и гола, мада и даље веома лепа. Таман су се улице мало зашарениле и царство обновило, а Палеолози су, уместо Комнина, установили функционалну династичку власт. Трговина се покренула, флота обнављала, а онда су католици поново на фору успели да преотму управу над византијским двором. Кроз жену, тј. девојчицу Јоланту/Ану Савојску, коју су због великог мираза и страха од Турака, са 11 година, удала за младог, развратног, византијског цара Андроника ИИИ, коме су биле потребне паре да деду свргне с власти. Она и деца су морали бити православни и Јоланта се прекрстила у Ану (али је остала Савојска). Нови цар Андроникос ИИИ и Јоанис Кантакузенос били су најбољи пријатељи од детинства, а кад је цар једне ноћи напрасно умро у борделској тучи, Ана је постала регенткиња у име њиховог малог сина јер је такав био закон. Поново је избио грађански рат, у коме је Кантакузенос читаву годину провео с Душаном и Јеленом у дворцу Таонион (Пауни) код Скопља, где се сакрио од Католика, који су му окупирали домовину и расписали цену за његову главу. Још увек млада Ана Савојска је кроз превелик притисак и моћ израсла у тешког садисту и имала је обичај да из посебне ложе, уз гозбу и очигледан ужитак, посматра егзекуције својих непријатеља, које су због ње трајале дуго. Да би исплатила војнике и ловце на Кантакузеноса и његове присталице, Ана је Венецијанцима дала ромејске крунске драгуље као залог за кредит од 30.000 златника, које никад није исплатила. Кантакузеноса је срце искрено болело за све то! Био је један од најбогатијих племића Цариграда и лични пријатељ умрлог цара и зато се осетио морално дужним да по сваку цену спасе «свети престо» од узурпатора. Међутим, после сукцесивних ратова људи су били гладни, осиромашени, жељни мира и прозаичне једноставности, западне технологије и новитета, па су многи почели да прижељкују унију с католицима и као знак подршке бријали традиционалне, православне браде. Неки нису, а ту су и трећи, који су били одушевљени Турцима, као свежим дахом и променом у учмалој и отрованој Европи најпознијег средњег века. Турбани и шалваре, уз «латинске» капе на двоје «ушију», као и уски, златовезени, шарени, ромејски кардигани, постали су хитови високе «светске» моде, која је све више била фузионистичка и на истоку и на западу и у Србији у средини. Старији људи су се жалили и писали о ужасном времену које се неумитно ближи, јер су људи измешали капе и одећу, ругајући се свему што је обичај и договор, па се више не распознаје ко је одакле дошао, а ко је домаћи, нити ко господари, а ко служи.
«Кантакузен» и српски краљ Душан
Свашта је за тих годину дана млади краљ научио од «Јована Катакузина», како је зван међу Србима. Искуство са врло ученим Јоанисом дало му је идеју и практично знање како да самог себе прозове царем, чим овај замакне назад у свој рат. Душан није пријатељу помогао да ослободи земљу од узурпатора, иако је обећавао, али је овај ипак, после много мука, 1347. успео да избаци католике из Влахернијске палате и врати власт у руке домаће властеле. На том путу, додуше, «морао» је да плати најамничке сабље и топове Турака Селџука, што му је велика мрља у биографији,
Цар Душан, Јелена и Урош )и шпијун у завеси)
иако су после њега сви то радили. Али, он је био први и због тога у неким народним песмама Јерину помињу као турског сарадника, а у неким чак и као Муслиманку. Дошавши на власт, Јоанис Шести је удао своју најмлађу кћер за царичиног малог сина Јоаниса Петог, који је управо напунио 9 година, чиме је хтео да оправда своје уплитање у државну управу. «Договорили» су се да поделе власт наредних 10 година, он и Ана, па да мали све преузме кад порасте. Чим су достигли полну зрелост, Елени и Јоанис В су изродили бројну децу, који су сви имали различите политичке ставове, а Манојло ИИ је њихов средњи син. Видно је да су мајка и деда Кантакузенос свој утицај најуспешније пренели на њега, јер су остали синови били за католике и Турке, а он је волео своје (и успео је браћу да победи у правом витешком окршају!)
У Србији је, паралелно, Душан дао да се напише Законик и установио је државу са ископираним административним, титуларним и модно-културолошким системом Ромеја. Још као дете је Душан провео с оцем годину дана у Константиновом граду и јако му се свидело (јер зашто би их иначе копирао?), али касније је намерно оженио Бугарку и редовно је у писмима папи обећавао да ће напасти «престоницу шизматика» зарад «њихове ствари» (цоса ностра), чим за то дође прави тренутак. Сва та писма још постоје, а ту сам видела и да је имао личну гарду од 300 Немаца (!), што нам говори да није баш имао поверења у своју околину. Написавши врло напредне законе, који су спајали праксе источне и западне Европе, самовољно је Савину архиепископију прогласио патријаршијом и крунисао српског Патријарха, који је потом њега крунисао «царем Срба и Грка». Успео је да организује и веридбу свог анксиозног сина Уроша са ћеркицом Ане Савојске, коју су после удали за гусара, али је веридба пропала кад је Кантакузенос стао пред царске капије са огромном војском, гласно «подржан» ватреним, турским оружјем које је Европа тада видела први пут. Ани Савојској више није био потребан Душан, али је зато његово «богохуљење» јако разљутило Кантакузеноса, који је на свом тешко извојеваном крунисању званице морао да послужује у бронзаним и лименим чинијама и пехарима од јефтиног стакла, колико су сви осиромашили од спасавања Царства. Чим је нашао времена, са васељенским патријархом је 1350. бацио анатему на цара Душана и његову патријаршију, што је после кнез Лазар једва измирио 1375. (и добио сагаласност за СПЦ), богато даривајући и мудро зборећи о заједничкој опасности од «Мусломана». (То је и најдубљи разлог због којег је СПЦ кнеза Лазара канонизовала, силне житије о њему испевала и у цара небеског претворила, и првенствено је зато његове наследнике баш толико фаворизовала кроз векове у односу на друге, морално можда и боље, српске средњовековне племиће и племкиње.
У Цариграду су, уз многе древне, источне народе, убрзо почели да живе и бројни Турци, Венецијанци и њихови љути непријатељи Ђеновљани, који су одмах испред градских зидина дрско поставили трговачку колонију Галату, па дигли и торањ из ког се видело преко троструких, изразито високих, градских зидина у срце града. Цар Јоанис Шести је убрзо имао пуне руке посла с гусарима, Ђеновљанима, Турцима и другим стрвинарима око трговачког центра Старога света, а губио је и на популарности, што се у политици не опрашта. Људи су му замерали сарадњу с Турцима, а он је, заиста, немајући да их исплати у кешу, по византијском обичају, турском поглавици за жену дао своју најмање атрактивну кћер, Теодору. Поучен примером других зетова-деспота, убрзо је почео да тражи «своја права», која нико није могао да му да. Напетост су искористиле присталице Уније, предвођене неуморном царицом Аном и корумпираним патријархом Апокавком, а овог пута су добили и помоћ богатог гусара Франческа Гаталузија и других Ђеновљана који су желели добро да зараде. Плативши поход пљачкашким и крсташким благом, отетим од раније у Византији, унионисти су поразили домаће снаге и опет преузели царски двор, тј. центар власти. Коначно поражен, Јоанис ВИ је протеран у манастир, где се дурио и писао још 30 година као монах Јоасаф, створивши многа дела, од којих су му најпознатија три тома Историје. Те његове Историје, личне и субјективне, али врло детаљне и прецизне око друштвених прилика тог историјског тренутка, с погледом на читав свет, четири века касније су (Немци) превели на латински, а Французи продискутовали на двору Луја XИВ, чиме је посејано семе научне византологије. «Кантакузен» је касније у својим мемоарима изјавио да је Душанова Јелена једна сјајна жена велике мудрости и шарма, која му се радо враћа у мислима. Схвативши да њен муж ипак неће подржати Византинца, сама је 1343. сазвала сабор бугарског, српског и грчког племства и одржала политички говор такве реторичке бравуре, метафора и динамике да га је он сврстао међу најбоље које је икад чуо, иако није уродио плодом.
До титуле преко жене
Кад се 1383. Јоанис ВИ Кантакузенос коначно упокојио, његово
Печатни прстен Душанове рано умрле мајке Теодоре 24к
потомство је протерано у Солун, где се 1399. родила Ирина. Имали су фине титуле и контакте, али никад више нису имали званичну власт у Источном римском царству, него од тада своју политичку моћ и мрежу информација граде планском удајом ћерки у околне владарске породице. Византијске племкиње су често удаване за разне странце, а титуларни систем им је био мало другачији него што је западноевропски, који ми познајемо, али је управо он био пресудан за ток и развој светско-политичке ситуације овог доба, а и времена које је уследило, те га вреди на трен погледати изблиза. Ромеји су имали огроман број мушких титула, што племићких, што професионалних, које су све биле строго регулисане и јасно исказане кроз боју одеће, симболе и посебна допуштења да се носи одређена капа, еполета или кардиган. Класа, тренутни статус и порекло су се недвосмислено показивали одећом и асесоарима, а лажно представљање (тј. ношење неког комада без легалног допуштења) било је строго кажњиво у целом свету овог доба. Високих женских титула је било само две: мноштво василиса и једна једина деспина (царица) на престолу. Грци «василиса» преводе са «краљица», због чега се данас у грчком свакодневном говору за супругу шаљиво каже «царица», док су све друге жене у њиховом животу «краљице». У племићкој класи девојчице су рођењем добијале титулу василисе - ако им је мајка (изнимно бака) била у крвном сродству с владајућом лозом. Међу мушком децом, само се цар евентуално рађао с одређеном племићком титулом (престолонаследника), док су остала мушка деца свакако добијала титуле, али тек касније у животу, и то на основу конкретних именовања.
Такође су само жене венчањем аутоматски преносиле племићку титулу на свог мужа, па се зато женино порекло брижно чувало кроз дупла презимена. Ако би деспот постао немогућ (цару или василиси), могле су у крајњој нужди, са благословом патријарха, да се разведу, па преудају, мада нормално нису разводили бракове. Практични Византинци су, као Јевреји, увидели да им је преношење припадности кроз мајку, а не оца, најефикаснији начин да избегну расипање царског имања и директно и индиректно одрже контролу власти. Тако се и стварна крвна лоза увек могла доказати, с обзиром на то да ретко ко има дилему ко је мајка. Мушкарци су држани у послушности и труду да задобију поверење старијих и моћних, како би добили што боље титуле и самим тим положаје. У овом изразито класном друштву, титула или њен недостатак били су примарно мерило за процену човека и свачија «судбинска» одредница. Од тога је зависило како ће некоме ићи животна путања и стога је издавање титула било основно владарево средство моћи, које је зато имао само он. Као мушкарац је, такође, само цар имао право да супружнику пренесе титулу, па би он своју жену лично крунисао у царицу након што њега патријарх крунише. Некада давно, реч «деспот» (деспотас) био је директан превод латинског «доминус», у значењу господар; пошто су сви они изворно били Римљани, а 330. после Христа су Константин, његова фамилија и следбеници из Рима дошли на Босфор, паметно допустили хришћанство, написали Библију и под окриљем монотеизма основали прву царску, аутократску, хришћанску престоницу. Тад је «источноримски» цар имао титулу деспот/доминус, па је стога и његова жена названа «деспина». Онда се због превелике конкуренције и нејасноћа, цар «издигао» с титулом «аутократора», у значењу «самовладалац», као и бојама црвено и златно, а деспоти су се тиме издвојили као посебан слој других људи царства. Деспоти-странци, којих је такође било много, а међу којима су били Стефан, Ђурађ и други у региону, постајали су, женидбом с василисом, редовни чланови ромејске аристократије, док су у својој земљи били неприкосновени владари. Ниједна титула света није била већа од њихове, сем византијског цара и, свакако, сопствене жене. Она није могла своју титулу да изгуби, а деспот јесте, а како ће се који од њих снаћи у тесном кругу «других људи» зависило је од његових вештина, среће и царевог личног односа према њему, као и, наравно, од његове жене. Овакав систем учинио је «набавку» василисе уобичајеним путем друштвенополитичког успона сваког мушкараца, и не завршава се без разлога мноштво европских бајки са речима: «Када је јунак победио неман и ослободио народ, добио је цареву кћер за жену и са њом читаво царство.»
Последично су, нажалост, ћерке и сестре одмах постале веома вредна економско-политичка роба којом су мушкарци масовно трговали. Лобирање за политичке бракове био је утицајан и уносан посао у ком су радо учествовале удате жене, али су званичне преговоре на крају нужно водили мушкарци, пошто се ту ипак радило о «озбиљним стварима». И у Ромејском царству су мушкарци имали највише моћи, водили главну реч, а њихови интереси су сматрани интересима државе или цркве, лозе, части и других појмова надређених «субјективним» жељама, но жене им нису биле потчињене. Удајом су девојке из свих сталежа стицале статус удате жене, што је био еквивалент пунолетству и кључна ствар у остваривању њене самосталности, за разлику од Западне Европе, где је удајом старатељство над женом прелазило са оца на мужа. Удате, преудате и удове Византијке бавиле су се разним «поштеним» пословима, лечиле су, шиле, трговале, држале крчме, борделе, школе, како ко, или певале, писале и мислиле. Тако су живеле и радиле код старих Римљана и још старијих Грка, па и код Јевреја, Јермена, Египћана, Кинеза, Индијаца, Бабилонаца, Сумера итд. Само тамо где је почетком средњег века Римокатоличка црква преузела врховну управу над животом (пошто је држава поклекла) жене су одједном, као декретом, изгубиле своје старо (римско) право на учење, поседовање филозофских књига, испољавање мишљења и познавање сопствене анатомије, што их је веома унесрећило. Од «пада» Западног Римског царства у 5. веку, па све до почетка 20. века, западне жене биле су законски искључене из школства, посебно високог, иако су неке ретке, с везаним грудима, кратком косом и мушком одећом, кришом завршавале факултете с врхунским оценама, још у раном средњем веку и током свих тих векова психолошког пакла за женски род. У то време је католичка црква најоштрије прогонила људе који су тврдили да је Земља округла и у том смислу је природно што су у Западној Европи после 1400 година такве репресије експлодирали агресивни феминизам, цинични атеизам, материјализам, нихилизам и секте. Црква је највише прогањала «типична» женска умећа, као што су познавање моћи биљака, справљање мелема и добрих рецептура за опстанак човека - под оптужбом за вештичарење. Забранили су и стара медицинска знања Хипокрита и Грка, а посебно виртуозне хирушке вештине Римљана, као паганизам, јер им је било од користи да људи умиру. На самрти је сваки хришћанин остављао цркви даривања, начешће земљу, за опрост грехова на Земљи, а ако изумре цела породица, онда би се, свакако, црква постарала да њихове вредности буду сачуване на прави начин. Неки сматрају да је богохулно овако нешто рећи, а ја сматрам да је значајно «богохулније» то урадити.
На хришћанском истоку је то било потпуно другачије; ту су кроз 1000 година средњег века па све до Турака, паралелно, племените девојке наставиле да уживају своје класно право на разговоре с учитељима, вежбе и приче које проширују видике. Грчке, српске и друге племкиње у региону редовно су биле писмене, па чак и неке из мало нижих слојева. Увек су имале неко образовање, али је квалитет зависио од њихове породице и личне памети, као и сад. Неке племкиње имале су валидне потписе, неке чак и печате, а оне највишег ранга имале су и личне «амбасадоре» који су путовали на друге дворове да сазнају шта се дешава и представе интересе своје госпође. Ђурђева мајка Мара Лазаревић-Бранковић држала је сталне амбасадоре и «писарске канцеларије» за четири говорна подручја – српско, грчко, венецијанско и турско. С њима је сину средила два врхунска, политичка брака и повраћај отетог имања барем три пута. Друге жене писале су мемоаре, као Ана Комнина, Ана Нотарас, Марина унука, која се исто тако звала, или «мала» Симонида кад је порасла, постала удвица и вратила се оцу у Цариград. Много је примера за активно женско учешће у византијском, српском и бугарском друштву, а овде је непознато само зато што је османлијски систем вредности, где је жена била мужевљево власништво, као камила, кућа или бунар, и није смела да прича док јој се не обрате, одговарао мушкарцима преосталим на Балкану после турског повлачења, па су спречавали да се о томе истражује и пише колико су год могли. Међутим, круна која се овим путем добијала у Србији звала се венац, па је отуда глагол венчати се. Основне деспотске боје биле су пурпурна и бела, а симболи бисери и бели, двоглави орлови, извезени и осликани по свему што је деспот користио у јавности, па их зато и ми данас имамо у грбу.
Иринина мајка и ћерка
Мајка Ирине Кантакузенос је непозната и то је чудно зато што је пре ње, у тој лози, већина мајки познато. За Кантакузеносима је остала и нарочито богата писана заоставштина, али јој нема помена ни ту, нити у текстовима бројних других «расписаних» људи око њих. Ипак, мислим да овде није реч о «научној», већ о некој другој врсти «цензуре». Током истраживања за научни рад на ову тему, прегледала сам мноштво домаћих и иностраних извора, а пратила сам и шта се дешавало десетак година после. Недавно сам прегледала и свеже уврштене међународне, интернетске податке, међу којима изненађујуће много њих говори о Ђурђевој Ирини. Бугари на Википедији пишу да јој је мајка била извесна Марија Палеологина Анђел Макромитиса и да је имала сјајне бугарске корене. Ја још нигде нисам пронашла податак да су друге византијске племкиње имале три презимена и не знам ко би то могао бити. На Википедији на енглеском кажу да знају да се Иринина мајка звала Евдокија Палеологина, док Немци сматрају да се звала Ефросина Палеологина. Сви се они, међутим, позивају на исти «Фирентински родослов», тј. италијански шпијунски «листинг» православног племства на крају средњег века, где су хтели да их попишу, повежу и виде «ко чију ногу мази» - и које су им слабости. Али, ту се брзо виде кардиналне грешке, јер ту је, рецимо, Теодора Кантакузенос, трапезунтска царица, једна од неколико с тим именом, наведена као Иринина сестра, а заправо се њен син венчао с Иринином сестром, а ћерка јој се удала за тад још врло младог Ђурђа Бранковића, што значи да нису баш били упућени. Сами «грчки» извори просто ћуте у вези са женом Теодора Кантакузеноса, али је искључено да се та жена презивала Палеологина као девојка јер, да јој је мајка била Палеологина, Ирина би сама, кроз своју круну, «учинила» Ђурђа деспотом, што се није догодило. Позната је ствар да је он тек лета 1429. примио круну и деспотске симболе, «униформу» и документацију која му одобрава да то носи, и то на основу свог брака с Ирином (јер је морао да има живу племкињу за жену), али тек у збиру са првим браком и још једним новим браком између Мегалокомнина и Палеолога, где су се 1427. срећно венчали Марија Мегалокомнина и Јоанис ВИИИ «од Византије». Чињеница да је с првм женом имао деце увезало је господина Ђурђа Вуковића у трајно крвно и «црквено сродство» с трапезунтском владарском лозом, с обзиром на то да му умрла жена без тога не би могла бити род. (Већина ранијих писаца су то оспоравали, у контексту да те жене никад није ни било на овим просторима, али то није тачно). Ирина је, дакле, била из одличне породице, али није имала мајку василису да јој пренесе
Краљица Барбара Цељска, кћер Мађарског краља Сигисмунда и будућа и будућа Катакузинина свекрва. Убио ју је муж из љубоморе.
високу титулу, него баку Палеологину и веома цењеног оца, па је њена званична, девојачка титула била, исто као Ђурђева, «госпођа» или «кира» на Грчком, односно «ладy» код Енглеза. Када би челник Радич Поступовић у веома ретким приликама укључио деспотицу у своје детаљне посвете разних даривања и ласкања «деспоту и синовима», обавезно би истицао реч «кира», као на пример «узвишена и богољубива деспотица госпођа кира Ериноја», да подвуче да она није василиса.
Моја је претпоставка да је војвода Кантакузенос на крају узео девојку с великим миразом, којој порекло није било за похвалу, па је зато прећутана у текстовима. Он се сигурно није оженио «безвезе», нарочито јер се женио касно, него је узео или василису или богаташицу. Теодоров шеф и пријатељ, будући цар Константин Драгаш, два пута је узимао жене с великим миразима – крсташку принцезу и руску кнегињу, које су му обе умрле младе, као фол, случајно. Женидба католкињама због мираза постала је током 14. и 15. века раширена пракса међу византијским племићима јер је живот у Царству постао много тежак. Латински трговци, политичари и свештенство су радо давали своје девојке за осиромашене византијске племиће, како би им се увукли у крв и наследство, а «примили» су и неке источне обичаје, па су и они могли да пониште брак и повуку мираз ако би били незадовољни зетовим понашањем. Теодор Кантакузенос је био врло имућан човек и то је «сумњиво». Његови преци су имали велико богатство, али су то уложили у спасавање културе, вере и домовине, тако да није много остало. Били су вешти да направе паре и да се стално подижу из пепела, али ако је ратовао с Константином Драгашем, онда није пуно зарађивао. Драгаши, мајка и син, постали су предводници православног покрета отпора у земљи и у региону, били су и даље политички јаки, али су материјално били све сиромашнији. Већ су редовно упадала разна турска племена у хришћанска села и градове, пуцали су великим топовима, палили, клали, пљачкали, силовали и одводили цивилизоване људе у робље. Продавали су их на илегалном тржишту робља на ушћу Неретве у Јадран, код места које се данас зове Плоче, јер је стално
било потражње за јефтином радном снагом и многи су користили гужву, а то значи да су ови људи, практично, патили од истог, у кости увученог, свакодневног страха од слепог насиља и «џихад-терориста», као и ми данас, само што је сада на Западу горе, јер се тамо слило сво богатство света. У општој економској кризи, распаду средњевековне структуре вредности и морала, као и сталном страху за живот, свака византијска племићка породица, чак и најокорелија православна фракција, временом је бар једном «узела» девојку са Запада и са њом велико благо у миразу. Примање мираза са Запада била је појава слична као што је данас узимање великих кредита, само што су њима тастови, трговци и свештенство, уместо банака и ММФ-а, постављали услове. Такав поступак је, свакако, решавао разне акутне и политичке проблеме, међутим, на дуже стазе је ова појава створила озбиљне психолошке и емоционалне тешкоће деци која су се рађала у тим браковима, нарочито око избора вероисповести и става према све чешће потенцираној унији са Ватиканом. У тај расцеп, који се, практично, «млеком» и успаванкама све дубље урезивао у «душу» и веру Царства, улетели су Турци. Тек касније, када се почетком 20. века системски уграђивало «југословенство» у овај регион, па су делови балканске историје прекрајани да би се уклопили у тај концепт, католици су «пардонирани» у историји као упорни и немилосредни непријатељи овог поднебља и културе, а на Турке је сваљен сав «зулум» и ужаси овог дугог и разорног периода српске историје.
Српска деспотица Ирина - Проклета Јерина је, кажу (неки неутрално, неки злонамерно), била доста промишљена, контролисана и стрпљива; радила је на дуге стазе и добро се сналазила у пословима иза кулиса. Умела је да чува и своја и Ђурђева леђа, али је по питању католика била «екстремиста». Отворено их је мрзела, па је Турке у односу на то мрзела мање. Знајући све то добро, Дубровчани су једном приликом, кад су били домаћини српском владарском пару, ангажовали грчке музичаре да забављају Ирину током вечери, те су их возили лађом иза које је био привезан чамчић са којег су ловци вадили рибу и хоботнице и директно их прослеђивали кухињи. Мени као емоционална рана дубљег типа делује чињеница да Ирина са својом једином ћерком Кантакузином није говорила до краја живота, и то зато што је послушала оца и пошла за Католика, словеначког грофа Улриха Цељског, који је оцу тада стварно био потребан. Ирина је увек безусловно била уз мужа, ишла је по њега, ишла је за њега; једном је добровољно остала 5 дана као талац у Београдској тврђави када су га Мађари киднаповали, па је он отишао и однекуд извукао суманутих 50.000 венецијанских златника, колико су тражили за његов откуп. Деспот Ђурађ је лично управљао «државним» парама и увек би волшебно налазио још, шта год да му траже разни и бескрајно бројни који су долазили на његов двор и због нечега полагали право или нудили нека «права». Деспотица Ирина је господствено на смедеревском двору «трпела» велики број привремених и трајно настањених католика - Дубровчана, Венецијанаца, банкара, амбасадора, међународних судија, рударских експерата Саса (Немаца) и свакаквих трговаца. Немамо забележен ниједан инцидент са тим у вези, чак ни у врло детаљним шпијунским описима, уговорима, буџетима, тестаментима и приватним писмима који су остали за њима, па су после све то однели у своје архиве. Међутим, по питању удаје своје једине ћерке (која, додуше, није била василиса, него госпођа) за католика, Ирина је сматрала да је то велика грешка. Веровала је да ће много боље да опстану без словеначког грофа Улриха ИИ Цељског, папе и Мађара, а ослањајући се само на своје силно сребро и поткупљивост Османлија, док су Ђурађ и његови саветници сматрали да је најбоје да ипак покажу отвореност за добросуседску сарадњу.
На крају је деспот коначно од њихове руке и страдао, мада је тада и сам Улрих страдао и сва њихова деца. Читава прича је Ирину толико потресла да само своју «Кату» није поменула у надгробном говору одржаном над Ђурђевим одром 1456. Није се осврнула на њу ни једном једином речју, као да је нема, а остале укућане је све опевала, и то с пуно нежности. Остала «деца» су се, уосталом, сва вратила кући и живела ту, с оцем и мајком у Малом граду, после разних бракова и ропстава. Само грофица Катарина Цељска, која је инсистирала да остане православна у вери, али је морала да промени име Катакузина, више никад није дошла у Смедерево. Чак ни на очеву сахрану. Ирина је отишла код ње и Катакузина их је срдачно примила, кад је 1435. деспота с Дунава изненада напао Мурат из огромних топова. Султан је обећао бесомучну суму за деспотову главу, а у Цеље још није смео да иде, па је било најзгодније Дунавом, па Савом, тамо узводно отпловити. Остали су пар недеља у палати у Загребу, а онда су се спустили с две дубровачке галије из Пуле до Дубровника, где им је Република храбро дала азил. Пловили су ноћу и што ближе копну да их по отвореном мору не нападну гусари и ловци на главе (Каталанци (!) су баш тад доминирали Јадраном и сјајне новце зарадили продајући људе и њихове ствари, доле код Плоча). Зато, док су Ђурађ и Ирина с малим Лазаром и Дубровчанима секли мрачне таласе и избегавали гребене, добри људи дуж обале и на острвима попалили су велике ватре да им осветле пут и покажу пролаз до једине луке која је тад хтела и смела да их прими. Пловили су с великом свитом племства и свештенства, тешким сандуцима, оружјем и огромним благом, чиме су у «кешу» исплатили политику, лобирање и наредне 4 године у дубровачком «хотелу», док нису још једном 1439. миракулозно ослободили и повратили своју милу земљицу.
Катакузина их је све наживела и само њој нисам успела да нађем годину смрти. Последњи пут су је видели и «забележили» Дубровчани у дубокој старости, како стиже у њихову луку «с мора», а онда је нестала заувек. Двадесетак година је била власница Загреба, Загорја, Цеља и пола Словеније. Родила је два сина и ћерку Елизабет/Јелисавету, које су надолазећи Хабзбурзи и куга однели у заборав још у повоју. Своја писма је писала на српском, грчком, латинском и немачком – без преводилаца, што је многе импресионирало. Према обичају западних жена, које су везле и шиле, а Византијке су читале и писале и имале јавни живот, а нису радиле ручне послове, Катакузина је у зрелим годинама лично сашила и извезла тамноцрвену, плишану, службену капу (митру) за свог братанца, који је по турском преузимању Србије у Војводини, с мајком Ангелином, подигао манастир Крушедол и установио прву српску Патријаршију у изгнанству. Ситним бисерима је извезла крстове, украсе, његово и своје право име – Катакузина, ћирилицом. Била је једина на свету са тим именом, које су Ирина и Ђурађ измислили у поетском надахнућу и досади од стално истих имена, а и да би се мајчино фино порекло лако држало у свести приликом удаје. С том «логиком» су га српски историчари касније «преправили» у Кантакузина, иако оба сачувана натписа с њеним именом кажу да нема «н». Хрвати су „Граафицу Цатхерину ауф Цилие“ запамтили као необично лепу, префињену и јаку жену. Када су јој Чеси, Мађари и Немци 1460-тих ипак из руку ишчупали загребачку палату и остале земље цељске, локални писар је забележио да им је заиста жао што одлази «наша прекрасна госпа». Данас у Загребу има једна гимназија с њеним именом.
Приватни живот српске владарске породице
Ђурађ и Ирина су, изгледа, били међу ретким племићким љубавницима којима су се звезде и хемије добро поклопиле, па су се једно другом заиста допали. Нигде у изворима нисам нашла ни шапат о томе да је Ирина била неверна Ђурђу, а ни обрнуто, иако је то за политичке бракове била норма. Толико је било шпијуна разних етницитета и политичких агенди, чије сам записе укрстила, да би барем неко нешто споменуо да је имало шта да се каже. Сигурно је деспот на својим путовањима имао других жена, макар једну, и сигурно је пред крај Ирина имала макар једног тајног љубавника, јер је Ђурађ био 24 године старији од ње и живео је 83 године, али је очигледно да су по том питању били врло дискретни.
Кад би се деспотица појавила, све су очи биле упрте у њу, тако да није без значаја шта су људи виђали пред собом. Што се стварног изгледа «Проклете Јерине» тиче, знамо да су прадеда Јоанис и
Мара Ђурђрвић (Бранковић)
браћа били високи, витки, али јаки и жилави људи. На једином сачуваном оригиналном портрету целе породице «Бранковић» из 1429. Ирина мужу досеже до обрва, то јест нижа је од њега за чело. Деспот Ђурађ је био човек надалеко чувен по висини, а «Леванткиње» су и пре биле познате као високе жене, али се то чешће знало у вишим круговима, него у простом народу, погрбљеном и стишњеном од тешког живота. Ирина је за читаву главу виша од своје пасторке Маре, која стоји на истој подлози и тад је већ била одрасла. Катакузина, Иринино дете, такође је уочљиво крупнија и од Маре и од полубрата Гргура, иако је ту имала само дванаестак година. Есфигменска минијатура је сачувана на Светој Гори и позната је као једна од најфинијих и најреалистичнијих портретских минијатура овог типа у свету, а пропорције – однос длана и главе – одговарају данас живим људима, што значи да можемо да је користимо као извор. Нису умањили Марину и Гргурову висину да би повећали Ирину и Ђурђа, јер су остали нацртани у природним висинама, а дечаци, Стефан и Лазар, очигледно су мали и врпоље се, држећи свако свог младог сокола-љубимца на руци.
Мара је била очева миљеница и истакнута је повијеном обрвом, што је био знак великог мислиоца, а првенац Гргур је као беба остао без мајке, па га је Ђурађ пуно жалио. На портрету га је истакао црвеном бојом и огромном капом, иако је свима било јасно да ту ничег више није било да се наследи. Према турском закону и уговорима који су покорени Хришћани потписали да би остали живи и задржали своју кућу и имање, сваки вазал је били дужан да има престоницу, плаћа велики годишњи порез у злату и после смрти све препусти Османској царевини. Уз то су морали да одржавају опремљену коњицу и пешадију, спремну на султанов позив да заједно освајају хришћански исток, што је многима био најболнији део вазаластва. Мара је рођена 1401., што значи да је Ирина била само пар година старија од своје паметне и врло образоване пасторке. Ипак, нема забележених коментара о икаквом конфликту између њих две, чак ни код народних певача. У каснијим народним песмама некад «наступају» заједно и наводно су «исте». Једино, кад Јерина шета уз Дунав с младим слугом Милованом, Мара јој, као ћерка, добацује да би исти боље њој пристајао, али одлази својим послом и фабула тече даље. Њена мајка Мегалокомнина је, као царска кћер, имала много јачи племићки статус од Ирине и Мара је кроз своју мајку имала јаку трапезунтску титулу василисе, која је удајом могла да «венчава» деспоте. Из ината и беса је султан Мурат баш њу тражио за жену када су га Ђурађ, Стефан и здружени Хришћани преварили за још једно крунисање. Дошао је 1435. с војском по њу и Мара је у браку са Муратом ИИ, као његова «друга жена», провела 15 година. Имала је много времена, па је малог султановог сина Мехмеда, усамљеног и без мајке, а жељног знања, научила ћирилицу, латиницу, грчки, латински, српски и хришћанским обичајима. То је било и добро и лоше, али зато је он касније поштедео и њу и све оне за које му је тражила (и платила), а и слушао је њене аргументе око избора патријарха и друга црквена питања поробљених источних Хришћана. Мехмедов отац Мурат је у познијим годинама огрезао у храни, пићу, музици и сексу, а то је дечака јако нервирало. Султан је, уз Мару, имао још три жене и велики харем, а највише је волео свој мушки харем, «који га је свуда пратио». То помиње више савременика, а детаљно је то описао Бертрандон де ла Брокијер, који је 1430-тих с парама бургундског краља кренуо на исток у православне земље, па још даље у муслиманске, да види шта се ту дешава. Срео је и српског деспота са синовима у лову са соколовима у омиљеној му ловачкој кући Некудиму. Записао је да је Ђурађ био веома леп човек, стасит, достојанствен и топао, а да су дечаци били врло озбиљни.
Иринину појаву треба замислити као озбиљну, високу, витку и праву као стуб, уз њихову врло «позерску» и импресивну «царску» моду, «опточену» од главе до пете бисерима и разнобојним, светлуцавим камењем. На глави су сви носили веома високе круне и капе, висине као сама глава, а Срби су се посебно распознавали по високом, разнобојном перју на «перјаницама», које је поскакивало на ветру док су ходали. Народни еп Јерину често описује као младу и лепу, чак и у песмама које се јасно раде о ситуацијама из времена кад је имала преко 40 година. То значи да се неговала, шминкала и фарбала, као што су код Ромеја редовно радиле богате жене и мушкарци. Бургундски шпијун Бертрандон де ла Брокиер је о царици Марији Мегалокомнини, коју је 1432. срео у цариградској палати, с усхићењем записао: «Ја на њој не бих могао ни једну грешку да нађем, само да није била осликана, а засигурно није имала никакву потребу за тим.» Стављала је шминку и пудер, што има смисла с обзиром на то да су гиздаве василисе и царица биле главна атракција на мноштву процесија и светковина и, као на сцени, било је важно да им се из велике даљине разазнају лице, очи и уста. На портретима видимо да је и Душанова Јелена такође значајно боља од мужа, што природно највероватније није била, а изгледа да је и сину стављала пудер пошто је и он често неприродно бео на фрескама. Мушкарци су се овој култури неговали и мазали кожу, прали зубе и користили парфеме. И једни и други су се фарбали у црно или риђе да сакрију седе, сврачијим јајима и каном, а доласком имућних невести са севера и запада, постало је популарно да се «носи» и светлија коса, па су почели да се посветљују укисељеним белим вином, лимуном и другим киселинама у процесу који је трајао пар дана и кулминирао паковањем за косу «да не отпадне». Остала је читава колекција козметичких рецепата и препорука, као и коментари савременика о прекомерној употреби истих ако је душа шупља и незасита.
Једном, пред крај, деспотица је узвратила «народу» за све што су испевали о њој, песмом «Слава Ђурђа Смедеревца», која је веома дуга и има фантастичне детаље. Очигледно је скупо плаћена и ту се први пут у српском народном епу појављује измишљени херој Љутица Богдан, кога је Јерина у очајању призвала с небеса. У песми је Ђурђу, који је већ био много стар, бесни бег дошао на Ђурђевдан и није му давао да се прекрсти за славу, што је типично иживљавање. Пошто су сви остали ћутали и гледали, деспот је послао жену да нађе помоћ, пошто није могао све сам. Али она је, прошавши Србију уздуж и попреко, тужна увидела да ту нема ни једног поштеног јунака да устане за владара, земљу и веру, па је села крај пута, гуцнула мало вина, које је понела да понуди хероју ако га угледа. Онда се већ и расплакала и помолила Господу. Кад, одједном с облака громогласно сиђе небески херој Љутица Бодан! Журио је у Констанинов град да поврати престо онима којима припада, али ће свакако поћи с њом у Смедерево да помогне Ђурђу. По кратком поступку је бесног бега рашчеречио и покачио његове делове на угаоне куле, као што су они хришћанима редовно радили, а онда је у два покрета избацио из двора полтроне, који су одмах искочили из скровишта да грле деспота кад је све било готово.
(Наставак следи, III deo, 26. juna)
