РАМ ЗА МОЈ ПОРТРЕТ
Морам се научити да највише припадам себи. Чуо сам откуцаје сата и то ме је пробудило. Гледао сам гдје је сат. Нема га. Вјероватно сам све сањао, али иза сна се не могу одмах тако добро снаћи. Осјећам се као слика кад падне са зида, па се нађе сва у чуду: нема појма шта јој се догодило, а не схвата ни како то да стакло није пукло. А онда у трену схвати колико је чавао важан за смисао њеног стајања на зиду. У мом случају, нема чавла. Налазим се у оквиру који није по мојој мјери, недостаје бордура. Никоме се још нисам толико свидио да би ме окачио на зид, да бих скретао пажњу посјетилаца и украшавао простор. Вјетар, назовимо га олуја, помјерио ме је са штафелаја на којем сам стајао, спреман да се закачим на зид свјетлости. У покушају да се нађем на висини, задесио ме је пад који ме поломио, извадио из оквира легенде. Стакло се распршило у милион крхотина које су остале под чизмом олује, у поду моје младости. Ветар је млатио портретом и носио га неконтролисано преко седам гора и седам мора до неке нове луке у којој ме је дочекао зид. Увидио сам прилику да се ту закачим. Увлачио сам се у неке рамове који ми никако нису одговарали. После сваког покушаја бих се уредно уролао и смјестио негдје по страни да ме не би неко згужвао, или нехотице замијенио кошаркашком лоптом, и умјесто на зид, шутнуо ме у корпу. Ноћу бих се одролао и лежао потрбушке да бих се што боље испеглао, сачувао прибраност и сабрао свијест о томе да рам за моју слику постоји, као и чавао који ће да нас држи, све док се зид не сруши. Онда су се зачула звона, права црквена звона, објава свјетлости, као да је сами Бог сишао и ушао у све грмове, пунећи их свјетлом и обзнањујући вјеру у љубав. Поред моје слике стајао је прекрасан оквир, хајде да га назовемо рам; нисам се двоумио, доживио сам га као ципеле из којих сам протјеран. Корак постаде лак, осмијех се залијепи на врх неба, док је поглед шарао зидом и тражио обиљежено мјесто чавлу. Сад могу да трчим, тако да се зачас пронађем код себе, али исто тако могу зачас да будем и на неком другом мјесту, гдје нисам сасвим свој. Почео сам да осјећам да се замке налазе на љепшим мјестима. Како их заобићи? Лако! Не напуштај себе, буди свој, изуј се, ходај бос, загледан у Сунце, са јабуком у руци. Нисам ни слутио колики је зид, мислио сам да је то обиљежено мјесто ту негдје. Међутим, нисам га лако проналазио. Слика није на свом мјесту, али је ту, сачувана, осим што помало жути, као крштеница. Рам је још увијек у моди, одолијева стилу. Чавао ми је у џепу, умије да жуља, понекад боцне, опомене, пита за своје обиљежено мјесто. Хтио би да држи слику, а Илија му не да!
*из књиге кратких прича "Бијег из вјечности" 2019. АЛМА Београд
