МУШТУЛУК, празник радости
Једно је сигурно: у потпуно другачијем амбијенту, незамисливом данашњим генерацијама, наши преци су живели срећније него ми данас. Задовољавали су се малим стварима, уз добро здравље, веселу и сложну породицу, честиту децу и скромну трпезу. Без путева, аутомобила, телефона, радија и телевизије, интернета.. Босоноги, или они мало богатији у опанцима, касније у ципелама, живели су чврсто на својој земљи и од земље. Радовали се добром роду кукуруза, јечма, пшенице, купању у реци или потоку, првим трешњама, а понајвише муштулуку. Па ипак, и тада су везе функционисале, људи међусобно комуницирали, сарађивали, куповали и продавали. Свака генерација живела је у прогресу.
У актуелном времену, које нам нуди многе погодности за ретке тренутке неочекиване среће и трагања за новим концептом саопштавања најрадоснијих вести, лагано и нечујно измиче муштулук, један од обичајних рукописа и потписа многих генерација. Свакој забави, па и муштулуку, дође крај, под условом да овај феномен у времену у којем живимо схватимо као забаву и игру, а не као нужност, потребу и обичај. Раскошно семантичко здање, грађено и дограђивано од памтивека, урушава се под налетом нових технологија а можда и под тежином сопственог значења и дугог трајања.
Радост је универзални феномен. Њена фасцинација, посебно изненадна и неочекивана, стара је колико и људи. Њоме су се бавили филозофи, социолози, песници, али и обичан човек. Култури живљења иманентна је и култура радовања. Сви би да се радују. Свакако, треба правити разлику између баналне радости и оне која нам се дешава неколико пута у животу. Управо у таквим радостима, које су неочекиване, снажне, јаке, интензивне, муштулук је нашао своју функцију, свој смисао и улогу, своју драж и лепоту.
Муштулук је турска реч, створена од персијског израза мужде, радосна вест и турског суфикса лек. Братољуб Клаић, наводи да је муштулук “награда доносиоцу добре вијести”, а муштулугџија “први гласник радосне вијести, коме се даје муштулук (Велики рјечник страних ријечи израза и кратица, л966). Иван Клајн и Милан Шипка, у Великом речнику страних речи и израза ( 2006), муштулук преводе као: “радосну вест, добар глас; фигуративно, награда ономе ко је донео лепу, радосну вест”. Милан Вујаклија, у свом Лексикону страних речи и израза (1975), није обрадио овај појам. У многим стручним публикацијама, речницима и форумима, муштулук се дефинише као добар, радостан глас или награда.
Из онога што је живот афирмисао, а овај обичај носио и потврдио, муштулук треба дефинасати искључиво као дар /поклон/ доносиоцу радосне вести, а не као добар, весео или радостан глас! Такође, не бих се сложио са Клаићем, Клајном и Шишком, али и многим другим лингвистима, који сматрају да је муштулук награда за радостан глас, јер она, у прецизном тумачењу муштулука, то не може бити, већ само дар или поклон. Уосталом, дарује се онолико колико се има и може.
Људи су за муштулук знали пре него су му дали име. Он се јавља у времену када су информације путовале данима, па и месецима, преношене од уста до уста. У таквим условима свака вест је била драгоцена, поготову ако су биле важне и радосне. Временом тај ритуал постаје навика и мења се у складу са животним околностима, а даривање муштулугџије прераста у култни обичај.
Муштулук је својеврсна чаролија неочекиване радости и огромне количине емоција, који никада није био изван живота, времена и простора. Понекад, неизрециво је описати емоције људи који у том чину суделују. Муштулук сведочи о великој жељи и пажњи да се други учине срећним, због чега се и каже: дар муштулука је сам муштулук.У њему је кондензована огромна количина катарзичне емоције. Радост коју доноси муштулук, својствена је људској тежњи за срећом и достојанством. У тренутку када предају поруке, муштулугџије су срећни људи, јер су свесни да су друге учинили срећнима.
Муштулук има својство хиперсензибилне, интимне и породичне магије. У њему су садржани узбуђење и потрес душе. Симболизује људско остварење, доказује постојање, достиже смисао складности и савршенства, указује на луксуз живота који се живи упркос латентној немаштини и оскудици. Сваки муштулук је чувар памћења. Он једино признаје себе за аутентичног тумача бескрајне радости и весника славе, празника и весеља.
Живимо у мултиконфесионалним, вишенационалним и мултикултурним срединама, где за сваку радњу и догађај, за сваки празник и славу, прилику и неприлику, имамо своје обичаје, али нажалост, од многих недовољно прихваћене као заједничко богатство и раскош. У таквом поретку ствари, муштулук се посебно издваја, истиче и поноси, као обичај који није подлегао утицајима националних и верских обележја, већ се од свог почетка до данас, са врло незнатним разликама, које су више резултат локалног схватања, поштује као заједничка вредност и драгоценост.
Који су то изразито радосни догађаји утицали да муштулук израсте у нашу значајну културну институцију, са карактеристикама универзалног феномена, која се уз обичајне, културолошке и друге разлике, примењује код многих народа на планети? То су, пре свега: рођење детета, повратак блиске особе из рата или окончање војне обавезе, веридба, венчање, упис и дипломирање на факултету, војни успех, престанак рата, разни државни и национални успеси (литерарни, културни, филмски, спортски и сл). Дакле, муштулук може бити персонална, фамилијарна, тимска, локална али и национална и државна радост. Постоје очекивани муштулуци, који извесно доносе резултат и они који су потпуно изненађење. У оваквој скали посебних и ретко величанствених тренутака сваког појединца, скоро да нема особе која није за свог живота, почев од обичног човека па до крунисаних глава, даривала за неку радосну вест. Познато је да се “и од султана узимао муштулук”, а Његош је за муштулук о погибији Смаил-аге Ченгића, поклонио једном калуђеру из никшићке жупе, свој златни крст са груди (Б. Павићевић).
Муштулук се даје првој руци, односно првом гласу, најчешће у усменом контакту, а познати су и муштулуци затражени путем писма, депеше. Постоји и тајно даривање, за драгоцену вест која је само девојци упућена.
Иако спонтан, сваки муштулук је аутентичан и посебан, таман онолико колико су и људски карактери различити. У свакој средини, посебно у селима удаљеним од саобраћаних и других комуникација, муштулук је имао своја локална правила и посебности, почев од саопштавања порука, до избора дара и начина даровања. Код уобичајених радости за које је извесно да ће се догодити- рођење детета, веридба, венчања, кумства, и сл.,у селима и породицама унапред се договарало ко иде по муштулук и како се тражи. Навешћемо неколико карактеристичних фраза којима су се муштулугџије обраћале онима којима саопштавају вест: Имал муштулук; Радостан ти абер доносим; Нека телали ударе у таламбасе, за радосну вест долазим по муштулук; Радосној и од данас срећној мајци, за муштулук долазим; Стиже хабер за муштулук; Први сам муштерија за муштулук… У народу се и данас памте и помињу реченице: ”Да ухватим муштулук”; “Идем покупити, муштулук”; “Идем мајци на муштулук”; “Трче деца уграбити муштулук”; “На муштулук пошао”.. У народној епској песми “Женидба Милића барјактара”, у којој је опевана девојачка лепота, један стих каже:..Хајте, браћо, да ми путујемо./ Хајде, сваки, како који може./ А ја идем, како коњиц може./ Мојој старој на муштулук мајци..
Сам чин саопштавања вести најчешће се дешавао на вратима куће, ређе у самој кући. Муштулугџија на вратима тражи домаћина. У случају да он у том тренутку није у свом дому, информација је уручивана неком другом члану фамилије, или се чекало на домаћина. Оно чиме се муштулугџија у таквим случајевима руководио, јесте процена коме је порука упућена: домаћину, његовој жени, или неком другом члану домаћинства. Код свадбених весеља, муштулук се углавном узимао од родитеља младенаца, а код је реч о рођењу детета отац је тај који дарује.
Ако је муштулук споменик весељу, радости због новог живота, новог почетка, како све то може функционисати без учешћа деце? Има ли веће радости за сваког родитеља од сазнања да му је дете радосно? Зато, не треба да чуди што су деца била најчешћи весници радосних порука и власници разноразних вредних поклона. Дечји муштулук доприноси атмосфери весеља и утиче на емоције које поспешују ниво радости и лепоту тренутка. У својим најлепшим издањима, обучени у одећи, која се чувала за ретке прилике весеља, несвесно омамљени, узбуђени, препуни очекивања, радознали и како само они могу бити у таквим приликама, изговарају реченицу:“Малопре долете једна птица и рече нам за радосну вест“.., или, „Чусмо звоно однекле из света да је тај и тај..“ У неким селима мештани организују такмичење за децу, тако што их окупе, саопште им вест, а дете које прво стигне да затражи муштулук добија дар. У таквим случајевима они најчешће међу собом поделе добијени поклон. Ја кад бише пољу под Жабљака/ ђено су се браћа састанула/ ђено ће се јадом растанути,/ но да видиш јаду за почетка:/ похитао дијете Максиме/ на његову без биљеге вранцу,/ скупио десетине друга,/ хоће својој на муштулук мајци..(Женидба Максима Црнојевића)
У време када је поштар обилазио села, деца су знала где га треба сачекати, да му „преотму“ понеку радосну вест, и да од својих најближих узму пешкеш. Дешавало се да чланови најуже породице изаберу дете, или овласте некога од родбине да узме муштулук од њихове мајке, оца, супруге..Интересантан је запис једног детета о муштулуку: Цело поподне, од како је сестрица закмечала седео сам у великој трави код тарабе, како ме неко не би приметио и чекао стрица. Чим сам чуо његов уобичајени звиждук, којим се оглашавао са ћуприје, појурио сам вичући: муштулук, муштулук! Кад је чуо радосну вест, стриц се обрадовао и пружио ми новчаницу од пет хиљада. Тада је то била велика пара. Највећа коју сам икада видео. Одмах сам пожурио назад у кућу. Махао сам новчаницом тати, баки, мајци, поносан на тако велики дар. Али, уместо да ме похвале, избила је цела фрка и грдња на стрица: ’Ти толико зарађујеш а можеш овако да се разбацујеш’. Тражили су да одмах вратим паре. Ја паре нисам дао, већ их стрпао у џеп и кроз њихове ноге побегао напоље. Отац је појурио за мном, ухватио ме за кошуљу, коју је поцепао, пребио ме ко мачку, отео паре и натерао стрица да узме мој муштулук. Тако су радосну вест претворили у моју жалост и чамотињу.
Обичаји који прате муштулук највише се разликују код свадбених весеља. Уосталом, не постоје две идентичне свадбе, па самим тим ни муштулуци не могу бити исти. Муштулугџије су, пешице, јашући на коњима или аутомобилима, доносили радосне вести: за веридбе, венчања у цркви или општини, за долазак сватова у кућу младе, за повратак и долазак невесте, и узимали вредне поклоне. У неким тамнавским селима и данас се организују трке муштулукџија на коњима. Најбржи, за поруку о венчању у цркви, добија од младожењине мајке врло вредан дар, али и стиче углед том победом. У ужичком крају, посебан весник иде другим краћим путем, како би јавио мајци младожење да су сватови, са младожењом кренули, и тако зарадио вредан муштулук. Вук Караџић је забележио: Прије сватова дођу муштулугџије на муштулук, и избаце по неколике пушке и кажу да иду сватови и воде ђевојку. Муштулугџијама треба дати муштулук: по лијепу мараму, или по кошуљу. У монографији Свадбени обичаји на Кордуну, Станко Опачић пише: Надомак младине куће, сватови најављују долазак с неколико пуцњева. Коњи успоравају кас, барјактари искачу из кола и кад стигну на улаз врата, укрсте барјаке и траже муштулук, јављајући да долазе драги гости. У Хрватској је био обичај да се, близу младожењине куће, пред сватове појави домаћин са дететом у наручју и муштулуком.
У ређим случајевима муштулук може имати снажну драматуршку димензију, јер индикује јака узбуђења и потрес душе. У суочавању са емоцијом коју једино познаје мајчинско срце, дешавале су се трагичне последице: без капацитета да прихвати сву количину екстремне емоције, наглу промену и напор, срце је знало отказати. То је забележено у епској народној песми “Ропство Јанковић Стојана” и у разним прозним делима. У сваком селу, са идентичним карактером и менталитетом, где се сви добро знају, о томе се водило рачуна, па се избегавало узимање муштулука од родитеља који су подложни стресним емоцијама. Дакле, муштулук је имао и скривену трагику, контраст емоција, од радости до превелике туге.
Ако изузмемо баналне муштулуке, вредност дара била је мера радости. Код муштулука нема погодбе ни са једне стране, нема разговора и договора о даривању. Ту се не прави компромис. Игнорисање муштулука велика је срамота и понижење, а то наш народ никада себи не би дозволио, али ни опростио.
Муштулук је имао свој бонтон и неписана правила: по могућности, за муштулук се ишло у прикладној одећи, без ремећења породичних навика, посебно ноћу; без еуфорије ако је породица у жалости; без одласка на њиви где се завршавао неки неодложан и важан посао.
Наше мајке су се порађале код куће или на местима где би се затекле: за овцама, на њиви, на путу, у брању воћа, вршидби. У таквим случајевима, сведок радосног догађаја, одмах би пожурио да јави радосну вест и узме муштулук, остављајући посао који је радио.
Они који су даривали, имали су проблем приликом избора поклона, а почесто и дилему: да ли поклон уручити одмах или касније муштулугџију даривати вреднијим поклоном. Стара мудрост каже да даривање више користи ономе што даје него ономе који прима. Код нашег народа, сваки муштулук је био велик онолико колико је велико срце и дубок џеп, али у оскудици и немаштини, тешко је наћи праву меру и остати достојанствен и поносан на себе. Што Мајка Тереза каже: Није ствар у томе колико дарујемо, већ колико љубави посвећујемо даривању. “Изгубити образ” код даривања, у средини која томе придаје важност, најгоре је нешто што може да се деси, и што се уз подсмех дуго препричава.
По муштулук су ишли сви: деца, девојке, одрасли, али и они који су најбржи, највештији, најсрећнији. Било би превише наводити шта се све поклањало. Зависно од имовинског стања, вредност муштулука је варирала од обичних вунених чарапа до ниски дуката, парцела земље, шуме и сл. Иако у оскудици, девојке су су увек, за радосну поруку од свог драгана, даривале више него што су имале и могле. Децу и омладину најтеже је било даривати. Па ипак, за рођење детета, добијали су вредне ствари, а најчешће дукате. Постоје примери да су имућније породице даривале децу сиромашних породица вредним поклонима, и тако преко муштулука помагали својим комшијама и рођацима. О томе колико је наш народ ценио и поштовао муштулук говори чињеница да се све могло заборавити, прећутати, али обећани дар за муштулук била је светиња која се није смела игнорисати.
У појединим крајевима, имућнији домаћини су знали организовати весеље за своје рођаке и комшије како би сви заједно прославили усељење радости у њихов дом. Они који су ишли на таква окупљања, говорили би како иду на прославу муштулука.
Не треба заборавити да су на сеоском подручју, у временима без саобраћаних и других веза, поштари, шумари и учитељи, као дистрибутери информација, били редовне муштерије за муштулук, јер су први долазили до сазнања о радосним догађајима. Многе муштулугџије су постали кумови, побратими, велики пријатељи.
Муштулук је прави пример немоћи садашњости да сачува наслеђене дарове прошлости. Традиционални модел живота је нарушен, измењен и замењен другим садржајима. Остао је само емотивни набој према том феномену. Стандард живота и технолошка револуција мењају његову физиономију и правила. И оно мало колико је присутан у свакодневици данашњих људи, претвара се у своју негацију, са баналном конотацијом, док се у неким нашим селима муштулук одржава онолико колико се осећа потреба за њим. У модерној варијанти, муштулук се населио на разним друштвеним мрежама; на локалним електронским медијима муштулук се тражи преко поздрава и честитки; доктори који порађају жене узимају муштулук од њихових мужева; студентске службе, па и сами професори, информишу родитеље студената о резултатима на испитима; очевима новорођене деце цепа се кошуља; за муштулук се брије глава, остављају цигарете.. Оваква природа муштулука показаће његову културну издржљивост.
Колико год то некима изгледало претенциозно, муштулук је са етнолошког и антрополошког становишта и породичног живота, идентификациони маркер нашег народа, препознатљив, драгоцен и свакако аутентичан, јер је био духовни завичај и обележје животног склада, радости, љубави и сећања, па чак и стил живота. Тај симбол блискости, сродности и присности, спона рађања и новог живота, није ништа друго до сага о радости нашег човека.
Док прича, човек живи. Муштулук ће живети све док се буде помињао.
