детаљ слике: #УметностНаДенот: #БлагојЧушков, Бдеење, Скулптура во дрво, 80×38см, дело од приватна колекција

    МАТИ

 

 

        „О, Небојша, однесе Зељов Његов опанак!“

        „Чији опанак, баба? Нека га носи кад је Његов!“ – одговорих.

        Моја баба Вида за својега живота никад није мужа, ђеда Николу, позвала именом. Ако би јој нешто баш и затребао, звала је унуке Рашка и Раја, а онда би се ђед негдје с врха имања одазвао. И никад није употријебила ријеч човјек или људи, већ роб или робље.

        „Шта ће роб“ – била је њена узречица, и увијек смо се смијали и шалили са бабом причајући о Зељову, великом шарпланинцу, којег сам обожавао, и о ђедовом опанку.

        Била је то велика фамилија. Снаха и свекрва су у исто вријеме рађале ђецу. Исте ноћи родила се моја мајка и моја сестра од ујака.

        Ђедова највећа клетва, пошто никад није псовао, била је:  „Издири ми из фамилије, не квари ми фамилију, е ћеш ми платит, јемца ти Бога задајем и светог Јована.“

         „Ђем фамилији треба на уста“ – говорио је пијући ракију и мезетећи сир са комшијама и пријатељима.

Ђем је гвоздени дио узде који се ставља коњу у уста. Био је неприкосновени господар, некадашњи перјаник краља Николе, и знао је сијасет прича са двора о Иву Врани и многим другима, које нам је за ноћи дугих зимских, кад бисмо на распуст код њега допутовали, казивао.

         Када је моја мајка имала пет година, разбољела се од туберкулозе костију. Ђед је ставио на коња и са Крокочева, села на обронцима Лисе, питоме планине, повише Бијелог Поља, одвезао у град. А Њемац, заробљеник који је остао у граду, дуго је загледао рану и на крају рекао да се нога мора одсјећи ако хоће да дијете преживи.

        „Шта ће ми роб без ноге!“ – загаламио је на њега ђед, ставио мајку на коња и врнуо је на село, у потлеушицу са двије собе гдје су сви скупа живјели.

         Моја мајка се ничег није бојала осим жабе. Кад би видјела жабу, и у шестедесетој години почињала би да вришти. Лијечили су је разним травкама, биљкама, гаткама, молитвама. А неком је пало на памет да би на рану требало привити живу жабу расјечене утробе. Од тада се жабе плашила.

         Гурнули су је у један ћошак, поред слијепе таште мог ђеда, а мајке моје бабе, родом од Богаваца, која никог свог није имала, чији су сви страдали у ратовима и од болештина, а она спала на то да живи од зетове милости. Селу и имању требала је радна снага, а слијепа баба и непокретна дјевојчица нијесу биле ником од користи.

Године су пролазиле, а њих двије су трајале једна поред друге на земљаном поду у ћошку собе.

         Прабаба је поваздан нешто плела или шила, иако је била слијепа, а конац у иглу јој је удијевала моја мајка.

         Једне вечери на конак је бануо уморан војник санитетлија, који се враћао кући. Погледао је ногу из које се циједио гној и сукрвица и вирио комад кости.

         „Ово дијете би можда прездравило кад би се та кост извадила“, казао је.

         Сјутрадан, док су сви били на послу, мајка је преко читавог имања које бјеше повелико допузала до кухиње и извукла нож. А онда, вукући се, стигла до триста метара удаљене Мале воде, извора на крају имања. Ту је наживо расјекла рану и извадила кост. А онда се онесвијестила.  Касније су је нашли онесвијешћену и понијели кући.      

Послије неколико мјесеци рана је зарасла и мајка је почела да хода. Кад се потпуно опоравила, ђед ју је једнога јутра позвао и рекао:

        „Ти ћеш данас да идеш да чуваш овце!“

        „Нећу!“ – одговорила је мајка.

        „А шта хоћеш?“

        „Хоћу да идем у школу.“

        „Ко је још чуо да се женско дијете школује?“ – загрмио је краљев перјаник на њу.

        „Ја хоћу да идем у школу.“

        Ђед је узео конопац, умочио га у воду и почео да је шиба.

Но залуду. Она одавно бјеше научила да трпи бол. Истрпјела је батине и остала при своме. Те јесени је кренула у школу.

Путовала је блатњавим џадама до града и школе, ишла по снијегу и по леду. Али је школу завршила.

        И опет је рекла да хоће даље у школу, у учитељску школу у Новом Пазару.

        По хиљаду литара ракије пекла је моја ујчевина, а никад литра продали нијесу.

        Кренула је са братом Мирком преко Корита и Пештери ка Сјеници. Заноћили су у хану, у којем су одсиједали кириџије. Брат је читав дан пио ракију и ускоро је заспао за столом. Она је провела ноћ међу пијаним џамбасима чувајући брата и чекајући зору.

       Ујутру су камионом, који је превозио путнике из Сјенице за Нови Пазар, стигли код Есме, посусталице, коју је ујак почешће обилазио.

       Есма је држала на стану и храни четири дјевојке из учитељске школе. Ујутру им је спремала попару. Потопила би удробљен хљеб у кључалу воду и просула мало истопљеног масла преко њега. То им је било за читав дан.

       Постала је једна од најбољих учитељица у Црној Гори. Ону кост је чувала све док није завршила Учитељску школу.

       А онда је бацила у Лим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: