детаљ слике: viseodzivota.com

АМАНЕТ, крвоток емоција                                                                                                              

                                                                                                                                                                              

   Живимо  u времену поремећених система вредности, у коме су урушени духовни, морални и културни темељи. Све мање смо у стању да схватимо шта се догађа. Промовишу се  лаж, зло, неморал, корупција, а заборавља се доброта, истина, љубав, поштење, правда! Смењују се етичке норме, једнакост је пука илузија свих. Поседи су нам све мањи, приноси све слабији, глад и жеђ све већа, а ми све немоћнији. Истина је на најмањој цени, као што су на малој цени велике вредности. У таквим условима, није лако разликовати привид од стварности, јер живот више није природан. Одсечен је из корена, од природе која се, нападнута и оспорена, супротставља људском.

   Ово време не препознаје довољно свој лик, па ни свог јунака. Најбољи људи, које знам, одустали су од живота. Неки умрли, неки као да су нестали. Завукли се  у мишје рупе. Крију се од других и од себе, или ћуте. Немају шта да кажу. Што је најгоре, живе у дилеми да ли су за овакво стање и сами криви. Стиде се политике, власти, околине, интимно и дела властитог народа, мада то неће или тешко признају. Живе у прошлости. Мало срећнији пишу или сањају. А они који су заувек ућутали, кроз аманет су овластили своје потомке да поправе све оно што они нису стигли.

   Категорије части и поштења постале су заборављене вредности. Више није нормално бити нормалан.

У породици су, такође, нажалост, изгубљене све најважније традиционалне вредности. Васпитање, стицање најдрагоценијих етичких норми и традицијских сазнања у родној кући увек је био најснажнији аманет за све што човек у животу постигне и створи. Сећам се мајчиних речи пред мој полазак на студије: Сине, чиним ти аманет, сачувај поштење, част и углед породице. Нама овде ваља живети а најлакше је чистог образа. Сличних аманета имао сам и од оца пред одлазак у војску, у иностранство, уочи женидбе – Човек жели да је од сваког бољи, а од сина да је гори. Знао сам да човек никада није дорастао ономе што од њега траже мили и драги, поготово у младости, а аманет је тешка, одговорна, обавезујућа. Преда мном су се отварала врата одвише теретна и гломазна од просторнијег,  комотнијег и лагоднијег света. Срећом, на време сам схватио да се она  не отварају  аутсајдерима, паланчанима и провинцијалцима ни лако ни широко. Али, уз  мајчин и очев аманет, изговорен са пуно емоција, све је, некако, другачије, безбољније, краће. И сам живот буде срећнији. У то сам се уверио.

   Аманет – велика, вечна и поетска тема, лепа и узбудљива реч, измиче језику. Можда и најлепша у лепези драгоцених. Потиче од арапске речи ’амана, што у преводу значи завет. Код Арапа ова именица је женског рода, док се у нашем језику употребљава у мушком. Као етнолошки, социолошки, антрополошки, филозофски и етички појам, аманет није локалног, етничког, религиозног, расног, културног, обичајног оквира и карактера, већ је сам по себи и за себе, институција која све то надилази и превазилази.

   Зато, свака дефиниција овог појма била би само замка у коју би упали, јер ни са једном не бисмо били задовољни. Његов смисао су сва његова значења у времену у коме се даје, што превазилази свако тумачење које долази са протоком времена, а посебно ако је то значајан размак. Уосталом, познато је да неке етичке норме, колико год биле трајно вредносне, имају другачиија, ако не и потпуно измењена значења у различитим раздобљима људске цивилизације.

   Као емоција векова, аманет је крвоток који нас повезује са прошлошћу, многим тајнама, чудним људима. Дешифрује га само позвани, прозвани и одабрани. Његово поштовање уноси ред и хармонију у осећањима и мислима људи. Аманет враћа у живот давно заборављену жељу и молбу, јер поверавање некоме на чување неког добра, или жеља да се нека изгубљена вредност поврати, знак је великог поверења да ће добро бити сачувано, односно повраћено. „На последњој станици сваке људске драме они који одлазе остављају за собом своју причу, свој аманет, или овласте некога ко ће причу о њима и њиховој истини беседити“.

   Менталитет народа који живе на Балкану, саткан је од чудне мешавине достојанства, ината, поноса, упорности и тврдоглавости. Осећај добра и зла у толикој је мери део наше свести, да нико до данашњег дана, не може да буде у миру са самим собом. Наш човек верује да се кроз аманет може, на известан начин, извинити животу, сачувати добро, прекинути зло. Или, што би рекао публициста Феликс Пашић: Наш живот се одвија у духу сећања – или неког остављања у аманет.

   Нико не може бити равнодушан пред аманетом. То је светиња: лична, породична, војнчка, колективна, генерацијска, љубавна, државна, патриотска, научна, професионална, спортска, литерарна, девојачка (аманет да ће свог вољеног чекати док је у војсци, у затвору, на школовању и сл.).Вера и аманет су у много чему слични, будући да све светске религија траже од верујућих људи да се придржавају одређених правила и принципа на које су се наши људи ослањали приликом остављања аманета својим потомцима.

   Као културолошки феномен, аманет може бити тајна, жеља, молба, упозорење, незадовољство, савет, клетва, предвиђање, поука. Људи су живели у духу сећања или неког остављања у аманет, који не тражи немогуће, нереално, нестварно, већ само истину, правду, добро, љубав. Упркос томе што је и сам морал релативан, јер није исти у свим етничким и друштвеним заједницама и историјским периодима, аманет код свих опстаје као битна, незаобилазна, обичајна институција, навика, потреба и нужност.

   Свако има своју тајну мисао, своју муку и бољку, своје искуство и визију, своје давне али још живе снове љубави. Кад дође време да се неком уручи аманет, он се пушта из својих забрана у отворени простор  ка другоме на најразличитије начине, углавном усмено и писмено. Аманети који садрже највећи степен дискреције испоручују се највољенијој, најповерљивијој или најмоћнијој особи, најчешће у преломним историјским и животним ситуацијама: пред смрт, уочи рата, одлучујуће битке, радикалних друштвених промена. Правило је да се завет оставља особи са изграђеним моралним и карактерним принципима. По традицијском обичају, аманет се давао пред старијим члановима братства, пламена, али и у ужем породичном кругу. Значајне опоруке се не морају оставити најстаријем потомку, већ оном који заслужује ту част и поверење и има потенцијал да затражено реализује. Чинило се то најчешће за софром, како би хлеб и остала храна били сведоци томе – софра је софри остављала у аманет бољи свет. Али, ништа мањи није ни аманет мајке: Чувај свој брашњеник ко очи у глави.

   Човек поседује неке жеље које су, такорећи, бескрајне, које се никада не могу потпуно испунити, али је у природи наших људи да пуно тога  саопште, зарад потомства и наслеђа. Зато је аманет улазница за нови живот, ново време, нови простор, најчешће бољи и срећнији од живота испоручиоца аманета. Он може да буде завршни и коначни резултат и оцена судбине појединца, генерације, времена, професије, али и спона и континуитет два живота, два времена, два схватања. Од судбине се не може побећи.   Аманет неретко указује на прави пут и излаз из немогућег. 

Иако аманет није кодекс понашања, већ селектована духовна, етичка, обичајна и културна вредност, уз  њега су опстале  највредније народне пословице као путоказ и смер у којем треба да се креће појединац, друштво и њихова мудрост - Не понеси се у добру, не покори се у злу; Не дозволи да те змија угризе два пута испод истог камена! Могу бити саопштени као моралне норме - Буди човек, не лажи, не укради не чини зло; морални судови - Неко је такав и такав, чувај се.. и  моралне санкције - освета, грижа савести, изолација из заједнице..

   Аманетом се чува домовина, обичаји, морал, наследство, застава, језик, јунаштво, чојство, потомство, мистерије, рецепти..  Аманет је наш омот, наша друга кожа, покривач али и покров, који помаже да се очува идентитет -  Аманет вреди колико и душа; Ко не испуни аманет плаћа душом.. У њему цвета наш живот, али се са њим не гаси. Наши људи имају обичај да кажу: Богу на аманет; Прецима у част, потомцима у аманет; А,да, ну ми причај што лијепо, аманети божји.. Аманет не измишља, не улепшава, не прекраја, не присваја, не увеличава. 

   У одсуству поверења међу људима, аманет је био брана неморалном понашању, неправди, заштити части, поштења, праведности, обичаја: Не кажи све што знаш; не чини све што можеш; не веруј све што чујеш; не дај све што имаш; не жели све што немаш; само воли онога ко тебе воли! Аманети су увек ужи или шири од обичаја за које их везујемо, јер логика аманета се повинује логици аргумената, доказа, оспоравања, стварања.

   Живот исписује не само радости и успехе већ и горке, чак и трагичне странице. Зато аманет тражи правду, узвишене етичке норме, зарад опстанка појединца и друштва. Никада није против добра колико против зла, неправде, свакојаке невоље, подела. Даје се или прослеђује из душе и срца, из најдубљег поштовања и веровања. Што су виша искушења и деобе, муке и страдања, то нам је већи и драгоценији аманет. Он је корен и темељ наших уверења, искуства, традиције, обичаја („да се сагради црква, џамија, чесма, пут, школа“..), духовне надградње, морала. То је дубоко емотивно осећање за које је човек везан целим својим бићем: Он је стао на аманету предака, да мисли својом главом, говори и пише својим језиком; извор наших емоција, мотивација и инспирација будућих поколења. Има циљ, сврху, смисао, поруку, мотив.        

Аманет не нуди готове рецепте и решења, већ се њме преливају вредности и квалитет једног времена у други. Преко њега сазнајемо о другима и себи, нешто што је суптилно, карактерно, неморално, племенито, прихватљиво, нешто због чега су наши преци поносни али и забринути, збуњени, уплашени, нешто што не можемо именовати, али можемо исправити, кориговати, наставити, сачувати. Он крије код себе и скрива у себи оно на шта треба унапред да се мисли, без обзира на оно што јесте и што је било. Његова суштина и смисао се не мењају колико год се чека на његово испуњење. Има висок степен поверљивости што га чини изузетно вредним и за свако истраживање атрактивним. Садржај се не скраћује, осакаћује, потцењује. О аманету се не расправља ни у породичном кругу.

   Аманет  је негде између намере и стварности, мисли и чина, чињеница и жеља; не дозвољава да седимо скрштених руку, уверени да је све готово, да је све свршено и да само треба да се догоди оно што је суђено да се догоди. Он обавезује и притиска – Аманет се испуњава без нагодбе, макар он захтевао и немогуће.  Они који не стигну за зивота да испуне аманет својим прецима умиру несрећни због тога, иако ће такав завет реализовати потомци другог, трећег или каснијег колена.

Аманет може бити привид, али једино као најсигурнија утеха; може имати тежину и карактер клетве, латентне мржње  и заклетве - Тако ми божјег аманета; упозорења – Тресу ти се руке, узео си нечији аманет; Зло брзо дође, али полако прође; страха - Старх је већ пола несреће. Постоји и аманет за доживотно ћутање - Ћутање је злато, поштовање предака и обичај слава. Познати су случајеви кад мајка уручује сину очев аманет (оружје, прстен, одело, ратни трофеј и сл.), да буде сахрањен на одређеном месту, да се нешто врати некоме. Било како, аманет за собом оставља траг и има већу и јачу снагу од сваког закона и обичаја.

   Духовна наслеђа, баштина и обичаји могу будућим генерацијама оставити неки значајан и вредан аманет.

Тако је Јован Цвијић аманетом: Победиће онај ко буде културнији, оставио будућим генерацијама будућност. Многи рецепти (чувени бакини рецепти) научна и професионална решења, под аманетом тајне (винари, кувари, посластичари, пекари,  и сл.) крију се у заборављеним, трошним и замашћеним свескама.

   У нашој традицији постоји правило да свако онај ко прекида своје памћење и своју везаност за претке остаје без плодова будућности, због чега аманет тера људе да преиспитају сопствену савест. У складу са тим, од малог човека се очекује да се жртвује за себе и своје, за више циљеве, за веру и отаџбину, за надређене, за непознато и познато, мистично и научно. У контексту таквог размишљања, аманет може да мења приоритете, циљеве, принципе, критеријуме.

   Тешко је из ове наше стварности схватити димензију и величину аманета, који није изашао из залеђа сфере сујеверја, митологије, већ из наслеђа емоција, памћења, из самог себе, своје монументалности. Аманет није нешто што је далеко и скривено, већ оно што је са нама и у нама, оно што је познато и драго, што је срасло са народом и његовом духовном баштином. Близак и далек, истовремено, као људско сећање, аманет има јасноћу, дубину, снагу и способност да у погодном моменту изрази себе, да превазиђе околности и артикулише циљ, понекад и снагу која све надилази. Да ли је аманет, који уме да се дубоко сроди са људским заблудама, благодет или бреме, те да ли се њиме може повратити нешто давно изгубљено и одузето? Може, ако поседује одређеност, непобитност и способност да разуме драме које су се одвијале у људској интими, породичној стварности и тренутак када је изречен.

    У време свеопште ерозије морала, са пуно насиља, неједнакости међу људима, подвојености, распарености и надређености, са мањком, части, образа, поштења, аманет ствара реалну основу за здравију и срећнију будућност. Потценили би га ако сматрамо да је реликт прошлости или преценили ако бисмо тврдили да је данас једнако присутан као некада. Ко га схвати на прави начин разумеће и праве вредности живота и живеће у складу са тим разумевањем, а човек са ових простора, увек је живео са надом и аманетом. Тако ће живети и убудуће, јер нам крвне групе садрже генетске поруке предака остављене у аманет.

   Смисао аманета крије се у снази да издржи до краја, иако време, на сваки начин, покушава да га отера у заборав.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: