детаљ слике: паљење лиле у Колубари, фото Ђорђе Ђоковић

ПЕТРОВДАНСКЕ ЛИЛЕ, између обреда и игре, илузије и стварности

У матрици наших традиционалних обичаја постоји доста елемената паганских обреда што је верујућим прецима користило као изговор за њихово добро здравље, дуг живот, очување имовине и стоке, повећање плодности њива и родност воћа. Петровданске лиле су један од таквих обичаја, засноване на обредном и магијском, потичу из најстаријих слојева људске цивилизације њене културе и маште, духа и нагона за опстанком и игром, које су се у наносима наше традиције одржале до данас. Уроњене на старим митолошким матрицама, недељиве од природе и поднебља, религије и историје, опстале су на међи различитих цивилизација, у средини мултикултуралности и мултиетничности. У архетипском свету бајки и митова, древних предања и визија, лиле се издвајају по томе што задобијају вредност архаичне симболике, а као ретко паганство израсло у култ, задржало је своју аутохтоност, свежину и аутентичну снагу.

Петровдан спада у фолклорно најбогатије летње празнике, са разнородним низом аутентичних садржаја, којем се радују сви, а понајвише деца и омладина свих вера и нација. Био је то један од ретких обичаја који је преживео све форме атеизације и секуларизације. Славио се, као ретко који, и у Титово време, када су буквално „горела села“ планинског дела Балкана, или, како би мој пријатељ песник Љушковић рекао: ..Сву ноћ су брдима светлеле упаљене лиле/ док смо ми седлали месечеве кобиле.. Та наслеђена ритуална фантастика и идеална прилика оживљавања духа прошлих времена, удвојена са младалачком логиком, када омладина својом маштом, сновима и жељама обавија своје биће, данас служи како би се људи окупљајали, дружили и забављали на велику радост свих. Овим обичајем потврђиван је амбивалентни симболички концепт на којем је почивала читава једна култура минуле цивилизације.

Некада је то била најзначајнија светковина сточара, истовремено дочекивана са лилама у равници и великим ватрама на брдима. Овај колективни и јавни спектакл припада циклусу летњих манифестација, које се равњају према земљорадничком календару, времену жетве и убирању плодова, према природном циклусу и положају сунца. Обичај је настао из потребе да се свакодневица креативније осмисли, да се кроз окупљање и дружење нађе ослонац животу, логиком, по којој се ништа не може претпоставити шта се све може и колико урадити.

Према лилама, којима се најављује Петровдан, наш народ има велико поштовање, једнако као паљење бадњака, фарбање ускршњих јаја или дочеку најзначајнијих муслиманских празника. Током досадашње културне историје многи пагански ритуали од свог првобитног добили су своје друго значење, па и лиле. У тој неусаглашености између обавеза у својој свакодневици и интимног традиционалног паганства, човек постаје разапет таквим противречностима. Паганска старина и давнина су се нашле у савременој продуженој димензији са обредним и религијским својствима, због чега су лиле код нас последњи и најзначајнији реликти паганства. Оне су биле симбол наклоности богова према људима, небеског знака и поруке; симбол моћи и живота, најчешће плодности и родности. Лилање је призивање старине кроз игру над играма, кроз сакрално, древно, митско, историјско, архаично, пропуштено кроз збиљу, културу и обичаје..

Као и код других народа, тако је и код нас развијен култ ватре који се временом преобразио у култ огњишта. Сваки ватрени ритуал штитио је људе и имовину од свих зала, јер ватра даје и чува живот. У додиру са њом човек је сав у нагонима: туге постају тужније, радост веселија, мисли дубље, а лудовање маштовитије. Омладина је опчињена ватреним лилама које имају посебан шмек и фину патину, јер магија бакље код њих изазива посебно осећање и страст, коју је тешко описати. Да ли због потпуне слободе у игри са ватром, која у свакој друштвеној заједници има посебно значење и посебну функцију, или што им је додељена главна улога у самом ритуалу, тек, ова лагодна и на први поглед бизарна забава, била је и остала једна од најдражих и највеселијих светковина наше сеоске омладине. Лилање је испољавање тежње ка опредмећивању људске визије природне лепоте, њене моћи и сјаја; код омладине тај ритуал дозива страсти које ће се много касније разбудити. Иначе, у паганском добу дете је углавном сматрано непотпуном и разума лишено јединком, која је обредима иницијације ступала у достојно животно доба одраслих. Сличне манифестације се и данас одвијају на просторима Африке.

Живот на планини није ни лак ни удобан, али је узвишен: између човека и неба нема преграда , прелећу једино ретке птице и пуно облака. Ноћу, кад је најпотребније, људи немају потпуну контролу зато се лиле везују за планински крај и сточаре, чиме се потврђује аутентична културно историјска чињеница о пореклу лилања. Верује се да је традиција паљења лила почела оног момента када је требало одбранити стоку од дивљих животиња. Зато оне подсећају на неко давно време у коме је магија била део стварности и људске свакодневице.

Људи су се радовали лету више и другчије него сада и то није питање генерације или животне доби. Планински летњи живот је за млађи свет, који жуди да потроши снагу, једноличан и досадан. У потрази за својим пространо временским и космичким идентитетом, деца су се завлачила и крила по неким забаченим и мрачним забитима, друга се пењала на таванице у потрази за предметима својих предака; поједина су се пентрала на највише гране дрвећа како би набрала воћа, па ипак, највише и најчешће желели су сваку игру са ватром.

Не чуди сазнање да наша опустела села, сваког јула, а посебно уочи Петровдана, оживе. Тада се, заједно са својом децом или радозналим унучићима, окупљају сви они који су се у детињству радовали незаборавним тренуцима са запаљеним лилама, уздигнутим високо изнад главе. Лиле су увек имале своју моћ како у колективној тако и у појединачној свести, док су данас чињеница која доприноси бољем разумевању аутентичности културног наслеђа нашег простора. То је интимно сећање на детињство и одрастање, драге успомене на ближње и неко друго време.

Лила је млада кора која се скида са стабала дивље трешње, вишње или брезе, потом суши и ниже на сиров штап. У срединама где нема овог дрвећа, лиле су се правиле од старе поцепане гумене обуће или неког другог материјала.

Посебно су биле занимљиве припреме и сама организација прављења лила, јер је све то требало урадити у тајности, будући да је у већини наших села, због масовног сушења трешања и вишања, уведена забрана гуљења стабала овог воћа. У готово сваком селу формирале су се омладинске групе, као герила, које су припремале лиле у конспиративним условима. Лила је скидана у свануће, ноћу, улазило се у шумске забране, туђе воћњаке, где је тих стабала било више.

Неколико недеља пре Петровдана, пажљиво се гули кора. Како би сачували стабла, кору су скидали са већих и дебљих грана у њиховим доњим деловима. Искуснији су гулили лилу тако што нису састављали пун круг око стабла, већ су остављали део коре како се дрво не би осушило. Свеже огуљена кора пажљиво се слагала у одређеном формату на коју се, најчешће, полагао тежи камен, како би се испеглала, а потом се на погодном месту заштићеном од кише, сушила. Док су се лиле сушиле на кући или неком помоћном објекту, биле су под будним оком омладине.

Уочи самог Петровдана секу се штапови од леске или врбе, чија је величина зависила од висине и узраста детета, засецају се на дебљем крају и у тај засек убацује осушена лила, претходно увезана жицом уз комад танке дашчице. Ко је имао, додавао је луч, како би се брже и лакше запалила и имала већи пламен. У сваком селу било је мајстора за тај посао: неко је желео лилу са великим пламеном, други да дуже гори, трећи да буде на што дужем штапу. У први сумрак, млади се са својим лилалама окупљају у центру села, где се традиционално одржавају сеоске манифестације. Старији су имали обавезу да на том простору изврше све припреме за паљење веће ватре. Када се она запали, млади, на договорени знак, приносе лиле ватри, лаганим замасима распирују пламен, а потом почиње узбудљива и забавна ватрена чаролија кружног витлања изнад глава или испред себе.

Са осећањем посебног узбуђења, уз пригодне песме и призивање среће, звона и клепетуше, та њихова узнесена стања додирују враџбину, стварају атмосферу у којој се тешко мисли и расуђује. Док дух древне заједнице опседа овај сновиди и сањарски ритуал, они, заједно или по мањим групама, у стању архаичне и душом испуњене атмосфере, уз обавезу да се сувише не приближавају запаљивим објектима и стварима, витлајући лиле као своју душу, обилазе куће, торове, њиве, повртњаке, воћњаке.., да би на крају, направили круг око села, чиме се затварао магијски ватрени обруч у који не могу да продру зле силе. Од родитеља, рођака или комшија на које наиђу, добијају симболичне дарове, најчешће јаја, кајмак, воће, сир, колач.. Као у свим дечјим играма, тако и у овој, буде туче и свађе, због неспретног витлања, при чему страдају лиле. Они којима лила испадне са штапа или брзо изгори, повлаче се из игре у сузама. Пошто се у свакој игри тражи победник, тако и у овој, слави онај чија је лила имала највећи пламен или најдуже горела.

По завршетку тог спиритуалног обреда, штапови се бацају у повртњак, а сутрадан се забадају у земљу, где остају до Петровдана наредне године, у нади да ће тиме плодност и родност бити боља. Обзиром да је ватра синоним плодности, верује се да ће тако изгореле лиле донети добар род; штитити усеве од града, тоње, суше и инсеката; да ће сачувати пород и имовину, отерати зле духове, нечисте силе, зле мисли и све лоше емоције; да ће спалити све болести.. У појединим крајевима Балкана, где се лиле пале три ноћи заредом, наши преци су веровали да ће се краве чешће телити ако их лилари дотакну штапом; да ће обад ослепети; да вукови неће нападати стоку у торовима након Петровдана. Заједничко је веровање, у свим срединама где се овај прастари обичај упражњава, да лиле обезбеђују опстанак људи на територији где је природа сурова а климатски услови неповољни за живот.
Када се лиле погасе, мештани на погодан простор у селу пале велику логорску ватру, где се око ње окупља и велико и мало. Дечурлија, момци и девојке, узимали би залет и неустрашиво кидисали у прескакању великог пламена. Са весељем, уз хармонику, гајде, сурле, свирале, гусле и добру песму, настављало би до дубоко у ноћ, што све асоцира на праисторијски театар, када се у таквим околностима играло око ватре, и када су ритуалне представе биле део молитве. Све је одавало призор нестварног искона. Кад згасне ватра и игра, цика и смијех прсну на све стране и почне дивља јурњава и отимање, а угријани момци насрћу на дјевојке, грешне мисли ничу а мутне жеље кључају и гуше једна другу, наводи Милован Ђилас у својој Бесудној земљи. Младић у колу може узети девојку за руке али ван тога би био скандал, једнако као што је у песми дозвољена псовка, јер је то певање, а ван песме то би био инцидент.

Лиле су емотивни израз животног тока породице и појединаца од рођења до смрти и зато се појављују у обредној манифестацији сточарске магије. Ту има наноса чаробног и зачудног, што пробија свакодневицу, а минулим временима даје ноту мистичног. Лиле имају хедонистичко-забавну функцију: људи се весељем, бар за тренутак, удаље од своје туробне и тегобне свакодневице, обнављајући тако потребну енергију за предстојеће летње и јесење радове, а омладина ослобађа и потврђује своју субјективност. Игру са лилама млади осећају као део себе и свог живота, често скривеног бића, које у тој магији добија прилику да се искаже. Оваквим ритуалом деца узимају залет како би једном смогла довољно снаге и храбрости да се отисну и да закораче у нека нова пространства изазова и провокације. У том чудном перформансу маште, млади ослобађају нагомилану енергију, праве искрена пријатељства, потврђују своју субјективност, импровизују игру у ширем смислу, настојећи да афирмишу своју креативност као најбитнију одлику људског стваралаштва, шаљући поруке старијима о себи. Они знају да у тој манифестацији могу прекорачити границе дозвољеног што ће им старији толерисати као мањи испад и несмотреност. Уосталом, игра је неодвојива од живота; она је биолошки уграђена у нас.

Цео овај надреално-сценки спектакл и паганска симплификација, у режији младих, није ништа друго до покушај колектива да се споји са ритмом космоса. То је чежња човека за спектаклом и његова тежња за срастање са природом. Моћан је осећај дићи лилу високо изнад главе и витлати пламеном. То се може третирати и као посебно стање свести, које одликује слободан избор, ослобађање емоција, жеља за афирмацијом, надигравање. Лилање је силна дечја спознаја живота и жеља да покажу старијим како могу ватрени пламен држати под контролом. У визуелној и естетској импресији, игре у ритуалном трансу су увек између илузије и стварности. У томе јесте посебност овог обичаја, јер се креативност духа рађа током самог витлања лилама.

Магија лилања, њени знаци и знамења на недовољно познат начин повезани су са нашим искуством о трајању, времену и простору, безграничном и оностраном. У лилању има фикције која је веродостојнија од ма које реалности јер се у имагинацији скрива недокучива истина живота и његова веза са природом. У оваквој катарзи природног и космичког вишезначја, млади ослобађају нагомилану енергију. Свакако, у том ритуалу манифестује се димензија акробатског, оргијастичког, циркуског, али и добра забава у којој се легитимише идентитет заједнице. И још нешто: у визуелно-естетској импресији, кроз емотивно пулсирање дечје луцидности, игре са пламеним лилама, превазилазе машту и самих актера и посматрача.

О пореклу овог обичаја, који се диже на продужецима магије, постоје различита мишљења. Већина сматра да је првобитно значење ове обредне радње, која прати промене у природном циклусу, пуне сујеверја из предхришћанског митског наслеђа, плодност и родност. Кроз овакву митологизацију човек открива себе и суштину смисла своје свакодневице. Доласком хришћанства, обичај лилања било је лакше прилагодити новим правилима него га одбацити. Поједини овај ритуал доводе у везу са паљењем бадњака уочи Божића. Временом, овај пагански ритуал прелази у религиозни обред, којем се приписују друга значења и порекло. Уосталом, паганско и религиозно се прожимају како у животу тако и у календарским манифестацијама празника, слава и разноразних светковина. Што би шаљиво, саркастично и иронично рекао Светислав Басара: Можда смо изашли из племена, али племе није изашло из нас.

У односу на традиционално, иако су у многим местима лиле заборављене, данашње празновање карактерише редукција обичаја, па тиме и симболике коју су они представљали. Тако на пример, у самом чину припреме лилања и славља, савременост се не запоставља – напуштен је начин припреме лила на традиционалан начин, јер су у употреби диодно-неонске светиљке. У савремености која покушава све да изобличи или поништи, долази до скраћивања и значајног прилагођавања новом времену и потребама, посебно у случајевима када је игра део празновања и свакодневице. Тамо где су маргинализовани ови обреди, од заборава их чувају наши најстарији. И у таквом издању, овај пагански ритуал данас делује много модерније, занимљивије од било којег просечног сајбер-перформанса. Уосталом, паљење лила је враћање обичајима, традицији, нашим коренима.

Варијанте веровања и обичаја су небројене. Ипак, оно што је заједничко ритуалу лилања и других сличних обичаја, јесте схватање да су лиле, у једном периоду развоја људског друштва, биле веома значајне у животу заједнице јер су на изглед сасвим обичном животу давале посебан смисао и значај. У њих је уграђен идентитет заједнице, у њена религијска, идентитетска, филозофска и етичка схватања, па чак макар и веома посредно у њену економију.

Прича о лилама, које су алхемија ватре, живота и игре, није ништа друго до прича о детињству наших предака и њиховом одрастању, и дилема о томе колико смо спремни да очувамо своје у односу на уопштене моделе понашања. Оне су биле необичне колико за човека толико и човек за њих, јер су поседовале митолошки наратив. И у таквом издању ова митологема је била важна у креирању јачања идентитата појединца и заједнице која их је упражњавала. Лиле представљају загонетку и интегративни концепт мале заједнице богат апсурдима и парадоксима која разоткрива неадекватност логичког размишљања; сећају на најлепше дане детињства, разбибриге али и на прве љубави и заљубљивања, без обзира што су деца била босонога. Важно је да су били срећни.

Колико би малих тајни требало да се исприча, колико снова да се одсања, колико радости и среће, смеха и суза да се разлије, да би се у нашим успоменама, у најлепшем смислу, петровданске лиле иселиле.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: