детаљ слике: pixabay.com

Сове дају млеко

На једном старом салашу у близини Кикинде живео је деда Тоза са својом баком Добрилом. Њихов салаш је био скривен иза густог високог четинарског дрвећа и био је доста удаљен од пута, тако да су њих двоје уживали у тишини и миру далеко од градске буке и људи гајећи своје многобројне жиотиње. Тоза и Добрила су на свом салашу водили бригу о великом броју домаћих животиња. Имали су пуно живине: кокошке, морке, патке, ћурке, чак и два пауна. Сва та живина је током читавог дана трчкарала по пространом дворишту и кљуцкала траву. У штали су имали два коња вранца, магарца, неколико овчица и коза и осам великих шарених крава, а у свињцу тек што су се опрасили прасићи, који су неуморно гроктали и увесељавали старце. Деда Тоза и бака Добрила продавали су млеко на пијаци у Кикинди и због тога су посебну пажњу посвећивали својим кравама, козама и овцама, јер оне дају млеко. Продаја млека доносила им је неопходан новац од ког су живели. Млека је било пуно, а самим тим и новца, те су старци били задовољни својим послом и зарадом. Редовно су хранили и чистили животиње, појили их и заиста волели. Имали су пуно новца, чак толико, да свакога дана својим унуцима купе по сладолед, кокице или играчку. 

    Поред домаћих животиња на салашу у току јесени и зиме боравиле су и две дивље животиње, две сове, једна мушка и једна женска. Међутим, бака и дека их нису волели, јер су сматрали да сове доносе несрећу. Веровали су, да када се сова настани у нечије двориште, да је то знак да ће неко из те куће ускоро да умре, а пошто су Тоза и Добрила били стари, бојали су се да им је смрт близу. Из тог разлога су одлучили да их једном заувек отерају из дворишта, тако што ће се деда Тоза попети на лотру и срушити им гнездо. То су и урадили. Једне ноћи сачекали су да сове оду у лов и скинули су им гнездо са дрвета. Када су се сове вратиле сите из лова, виделе су да им нема гнезда, те су се снашле и настаниле у једно суседно ластино гнездо које је било напуштено, јер су се ласте одселиле у топлије крајеве. То је баку и деку јако разљутило, те су следеће ноћи поскидали сва гнезда птица која су се налазила на гранама четинара око њиховог салаша, како сове не би имале где да се преселе. Сове су биле веома тужне када су схватиле да им поново нема гнезда. Видевши да су непожељне, сове су одлетеле на Кикиндски трг, где су их примиле у своја гнезда њихове рођаке, многобројне сове утине. 

     Деда Тоза и бака Добрила су били веома задовољни, јер су успели да се отарасе сова и сада су веровали да неће умрети, већ да ће живети бар још 100 година, зато што сове више не живе у њиховом дворишту. Наставили су да воде бригу о својим овцама, козама и кравама, да уживају у сеоском окружењу, продају млеко и свакодневно часте своје унуке слаткишима и играчкама. Међутим, срећа није потрајала дуго. Како су дани све више пролазили, бака и дека су почели да примећују, да хране за краве, овце и козе има све мање, иако је редовно купују, а да се број мишева на салашу нагло повећао. Схватили су, да мишеви грицкају храну која је намењена за стоку и због тога је стока давала све мање млека, јер хране није било довољно, а због тога је и зарађеног новца од млека било све мање. Стога више нису могли својим унуцима да купе све што су хтели и зато су сви били тужни, и бака и дека, али и унуци. После неколико месеци краве су биле толико гладне, да су се разболеле, а бака и дека нису имали новца да им обезбеде храну, јер ни млека за продају није било. Позвали су ветеринара на салаш, да им прегледа краве и каже им, колико ће оне још живети. Када је ветеринар дошао на њихов салаш, готово да ногу није могао да стави у двориште, а да не згази на неког миша, јер их се накотило превише. Након прегледања крава, ветеринар им је рекао: Морате наћи начин да уништите мишеве на вашем салашу и тек тада можете да очекујете да ће се краве опоравити. Ако то не урадите што пре, краве ће угинути за 3 дана. 

     Деда Тоза и бака Добрила су целу ноћ били будни под упаљеном светиљком и размишљали како да униште мишеве. Одлучили су да купе отров за глодаре, да га побацају по читавом дворишту и да на тај начин реше проблем. Већ следећег јутра деда је отишао у град, последње паре које је имао потрошио је на отров за мишеве и посуо га по читавом салашу. Међутим, сав отров покљуцале су кокошке, а не мишеви, те су се и оне веома разболеле. Деда Тоза и бака Добрила били су очајни. Схватили су да и своје здравље могу да униште уколико и даље користе тај отров, па су од њега одустали. Међутим, сада више уопште нису имали новца. Целе следеће ноћи опет нису спавали тражећи неки други начин да се отарасе штеточина, јер су кравама остала још само два дана живота, а и живина је била болесна. Деда Тоза је дошао на идеју да оде у град и прода на пијаци џепни сат који је наследио од свог оца и да од тог новца купе нешто хране за краве и лек за живину, да поживе још који дан дуже.  

     Деда Тоза се вукао тешким кораком од салаша до града, јер новца за аутобус није имао. Дошавши на пијацу, питао је људе, да ли неко жели да откупи од њега стари џепни сат. Они су га упутили на једну антикварницу у центру града, у којој су се продавале и откупљивале старе вредне ствари. Деда Тоза је ушао у антикварницу, а у њој је седео продавац, који је држао раширене Кикиндске новине и читао их. На насловној страни новина био је исписан чудан наслов, који је деду веома збунио. Великим словима писало је на насловници: Сове дају млеко, размислите о томе! Деда је продао сат, купио храну и лекове за животиње и упутио се назад ка салашу. Међутим, по глави му се непрестано мотао онај чудан наслов из новина: Сове дају млеко! Сове дају млеко! Сове дају млеко! Размишљао је на глас на путу до куће: Како то да сове могу да дају млеко када немају виме? И где им стане сво то млеко? И како уопште перната животиња може да даје млеко када није сисар, већ се излеже из јаја? Стварно је смешно то што пишу данашње новине! Да те Бог сачува! 

     Дошавши кући, испричао је бака Добрили какав је наслов видео у новинама. Бака Добрила је била веома мудра жена и одмах схватила о чему се ради, те је узвикнула: Живеле новине, па то је истина, сове заиста дају млеко! Деда Тоза је приупитао бака Добрилу: Је ли Добрила, да ниси и ти појела отров за мишеве па бунцаш и причаш којешта? А бака је одговорила: Нисам, сад сам све схватила. Објаснићу ти. Сети се, деко мој, како смо живели срећно и задовољно све док нисмо отерали оне две сове из нашег дворишта, јер смо мислили да ће нам донети некакву несрећу. Управо сове су биле те, које су омогућиле кравама да дају толико пуно млека, јер, деко мој, сове се хране мишевима, и на тај начин их уништавају, а кравама тако остаје пуно хране, јер нема мишева који би ту храну украли и погрицкали. Због добре исхране краве су давале и пуно млека, биле увек сите, а не болесне, а ми смо то млеко продавали на пијаци и зарађивали пуно новца и за нас и за унуке. Деда је скочио са столице и одјурио у задњи део дворишта, где су се налазиле старе даске и дебла за ложење. Бака Добрила је појурила за њим и питала га шта му је намера, а дека је одговорио: Пошто сам био сујеверан и лоше поступио према совама и другим птицама, желим сада да се искупим и исправим своју грешку. Радићу целе ноћи и направићу 30 кућица за сове и остале птице, које сам због свог себичлука и некаквог глупог веровања отерао са салаша. Деда Тоза је  толико брзо и предано радио, да је на пола ноћи већ завршио прелепе дрвене кућице и подигао их на четинаре около салаша, а затим легао мало да одспава. 

     Пробудио га је ујутру цвркут птица. Изашао је у двориште и није могао да верује својим очима. Све кућице на гранама биле су пуне птица, двориштем су одзвањале прелепе птичије мелодије, а на салашу није било ни једног јединог миша. На кућици која се налазила на највишој грани старог бора свој дом поново су пронашле оне две сове, које су бака и дека недавно отерали, али сада су мужјак и женка добили и децу, па је њихова кућица постала богатија за неколико малих веселих совића, који тек што су научили да лете и лове. Са собом су мужјак и женка сове повели и своје многобројне рођаке са Кикиндског трга и сви они  заједно су до јутра уништили све мишеве на салашу. Дека је ушао је у шталу где су боравиле краве и приметио да су сите и да још увек имају хране, јер мишева нема да им ту храну поједу. Бака Добрила је већ помузла краве и однела млеко да прода на пијацу. Убрзо се вратила и довела унуке, којима је купила слаткише и играчке. Показала им је прелепи парк за птице који је деда претходне ноћи направио. Испричала им је причу о томе на који начин сове могу да дају млеко. Унуци су дошли на идеју да млеко у тетрапаку више не треба да се зове Моја кравица, већ Моја совица. Деда Този и бака Добрили је овај дечији коментар био толико занимљив и симпатичан, да су га препричавали својим пријатељима још наредних 100 година колико су срећно и безбрижно живели, наравно, заједно са совама у истом дворишту.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: