детаљ слике: pixabay.com

Књижевна радионица Кордун од 8. јула објављује у наставцима(6) роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“ Душице Ивановић, писца из Торонта. Данас доносимо IV део!

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ: ПАУЛЕЛЕ*

Ми смо као орах. Морамо бити сломљени да би нас упознали.*

                Паулеле је имао дванаест година када се први пут са старијима попео до кратера одавно угашеног вулкана и принео жртву богињи Пеле.

                У кући се ретко говорило о времену пре доласка белих мисионара. Биле су то посебне прилике, обично кад би неко умро, или кад би се родило дете. Породица се тада окупљала касно увече, прозори су били затворени, завесе навучене, а светлост свећа је то окупљање чинила мистичним, тајновитим. Баба, мајчина мајка, причала је о томе како су, још док је она била млада, беле поглавице прогласиле пораз полинезијских богова и победу хришћанског бога. Од тада се о веровањима предака само шапутало, али су се обичаји у већини породица и даље чували. Ако би староседеоци престали да их упражњавају и потпуно се приклонили новом богу, земљотреси и вулкани су били ту да их подсете на старе богове, који су свој бес показивали тако што би изненада затресли земљу, а тај потрес би поцепао место где је некада био пут, или би ерупција послала лаву да уништи цело село, да би затим направила сасвим нову планину тамо где је некада била плодна равница.

                Да би умилостивили богове, становници острва су им одувек нудили молитве и жртвовали свиње. Откако су се бели људи доселили, жртвовање је било забрањено. Скривени тамом, посебно у ноћима без месеца, они који су и даље веровали да их само стари богови могу заштити, остављали су понуде својим боговима и духовима који живе у лави. 

Паулеле је у рукама носио корпу пуну свеже убраног воћа. Успон није био стрм ни тежак, али је ноћ била тако тамна да није видео ни прст пред носом. Отац и стриц су ишли напред, он је са још два дечака његових година ходао у средини, а сасвим позади су их пратили баба и деда.

Мауна Лоа* је спавала. Отац је рекао: Ако добро ослушнеш, чућеш како вулкан дише. Дечак је слушао. Осим тихог шиштања, који је долазило од сумпорних испарења, није чуо ништа више. Био је разочаран. Одједном, осетио је како се тле под њим љуља и како ветар мења правац, како се спушта све до земље и ту, око његових ногу прави једва приметне вртлоге. Отац је рекао да пожуре и Паулеле је, стискајући у наручју корпу са воћем, потрчао. Велики плод папаје је испао и откотрљао се низ стазу, а да дечак то није ни приметио.

Руке ме боле од терета који носим, али без застајкивања грабим у малој колони стазом кроз мркли мрак. Под носом ми се шири непознати слаткасти мирис неког презрелог воћа. Хтела бих да га видим, али у мраку све има црне обрисе, а времена за одмор нема. Неко ме пожурује, ноге ми се саплићу о камење и грмље са оштрим и бодљикавим гранама. У даљини видим светлост неког великог огња. Како смо ближе том месту, све је топлије и црвене варнице одскачу високо у небо. Небо гори. Знам да је ту негде литица, и страх ме је да јој не приђем сувише близу, да се не оклизнем и не паднем у џиновски котао у коме плеше ватра. Руке су ми празне, наједном схватам, и почињем да се панично осврћем око себе гледајући где сам испустила онај терет, али сада сам већ сасвим сама, нема никога око мене и моје ноге постају круте и тешке. Једва их померам. Небо се увећава, звуци постају све јачи, у мене зуре страшне црне очи жене ратничког лица и дивље дуге црне косе. Отвара уста и њен урлик ме гута.

Паулеле је волео ове ритуале. Узбуђење га је обузимало кад су се припремали за полазак. Питао би по ко зна који пут укућане да испричају шта су све доживели пењући се до умиреног вулкана, какве су чудесне знаке успут добијали и како се Пеле јављала после сваке посете. Наоружан њиховим искуствима и старим легендама, које су му распаљивале машту, дечак је сваки корак до одредишта чинио са потпуном свешћу о томе зашто то ради и шта очекује заузврат. Са једнаким осећањем страха колико и обожавања, полагао је жртвене понуде молећи се не само богињи Пеле, него и свим мањим боговима. Али, она је била једина која је имала моћ да делује независно од других, да се појављује у форми других богова, или чак у облику људских бића. Богиња ватре је имала моћ да контролише не само вулкане, него и ветар, гром, кишу. Њен бес је могао да изазове реку лаве, која је пред собом гутала људе, животиње, куће.

Када је Паулеле имао само седам година, Пеле је са Мауна Лое послала свој бес на једно рибарско село с друге стране острва. У кући је владало узбуђење. Сви су чекали деду, а он се појавио у касним поподневним сатима вукући за собом на канапу везану животињу која је скичала тако продорно да је Паулеле ставио шаке на уши. Отац и деда су тихо разговарали, али је дечак јасно могао да чује оца који каже да је прасе сувише младо и деду који се брани да није могао да набави старију свињу. Јадна животиња је спутаних ногу везана за једну греду у кући. Мушкарци те ноћи нису отишли на спавање, а деца су из кревета ослушкивала њихово шапутање и гледала подизање сребрнастог дима цигара у мрклом мраку. После поноћи су се према Мауна Лои упутили деда, отац и још један рођак, који је животињу пребацио преко рамена и ухватио је рукама за везане ноге.               

Ујутро је баба деци испричала причу о богињи Пеле и богу Камапуаа, који је умео да се претвори у човека, биљку или свињу. Њих двоје су били љубавници, али нису увек живели у љубави. Користећи своје моћи, борили су се за превласт. Баба је објаснила да је свака форма у коју може да се преметне Камапуаа, достојна жртва богињи Пеле. У давна времена су жртвовали и људе, али је тај обичај давно нестао.

Паулеле, међутим, никада није присуствовао жртвовању свиње. Као и остале сиромашне породице, на ивицу кратера остављали су свеже воће и веровали да ће та жртва бити довољна да им обезбеди милост моћне и окрутне богињe.

Полазак у школу је све променио. Паулеле није смео да говори својим језиком, него језиком мисионара. Енглески му је био мрзак, ломио му је језик, а ударци прута су остављали крваве трагове по длановима. Плашио се казне и био бесан на себе због тог страха. Немоћ га је раздирала. Посматрао је како се мајка и сестре, пре изласка из куће, пресвлаче у хаљине, онакве какве је носила проповедникова жена, и било га је стид. Гледао је оца како се понизно погури сваки пут кад сретне на улици свог газду, белог власника плантаже шећерне трске, и црвенео је од срамоте. Мрзео је белог човека који је у њима видео дивљаке које треба укротити и незнабошце које треба преобратити.

Као да и сам носи кривицу за ове неправде, није се усуђивао да погледа у очи онима који су некада били најпоштованији међу његовим сународницима, високим свештеницима вулкана, јер су их дошљаци прогласили за блуднике, лопове, идолопоклонике, пијанце и пробисвете.

                Молио се хавајским боговима, онако како су га баба и мајка научиле, и додавао своје молитве да моћна Пеле спали цркву и школу у којима су га терали да клечи пред белим идолима и батинали кад год би проговорио на свом матерњем језику.

                Када су очевици јавили да се Пеле појавила на ободу вулкана у црвеној хаљини, а сутрадан рано ујутро Мауна Лоа експлодирала и пустила реке ужарене лаве, Паулеле је помислио да му је молитва услишена. Али, само пет година касније, почео је да ради као учитељ енглеског језика у тој истој школи.  

Знам да је сан. Знам да сам га сањала већ много путо. И да сам се плашила свог страха. Знам да је сан, а не могу да га зауставим. Врела златна течност лије низ литицу и пада у океан. На месту где се додирују вода и ватра, из океана се уз урлик подиже огроман женски торзо, тело се копрца као да покушава да изађе из тог страшног споја, а онда подиже главу и забацује косу. Њено лице је и страшно и лепо у исти мах. Њено тело је снажно и девојачки грациозно. Она се у очаравајућем плесу извија из запаљеног мора. Не трепћем док је посматрам и чекам онај тренутак кад ће ме прогутати уз страшни урлик. Али, она само замахне својом левом руком која личи на ватрени језик и нагло нестане у води. Сва светла се гасе. Настаје тама, коју пресецају звезде падалице.

Паулеле се никада није одрекао своје историје и својих корена. Био је покоран пред земаљским господарима и понизан пред боговима. Радећи као учитељ, обављао је свој посао онако како је закон налагао. Код куће је, иза тешких завеса на затвореним прозорима, свако вече окупљао фамилију, комшије и пријатеље свих узраста, и ту би се настављала традиција њихових предака. Преносили су усмено знања, приче, легенде, веровања. Певали су тихо песме које су први пут чули још у колевци. То им је давало самопоуздање неопходно да би живели у свету у коме је целом једном народу одузето право на опстанак.      

Коса му је већ била седа, а вид прилично ослабио, када му је у руке стигла прва књига на његовом језику и када је на радију зачуо по први пут глас који пева „Калалау је света земља“*.

Једног јутра је изашао испред куће и сео у столицу за љуљање. Дан је био сунчан, ваздух је мирисао на наупаку*,  а у дворишту су се гласно свађале две гуске.* Паулеле је био уморан, задовољан и без жеља. Знао је да је стигао на крај пута. Ни за чим није жалио, никоме више није ништа замерао. Да би знао своје место у свету, морао је да буде на обе стране, да упозна своју традицију и да разуме колонизаторе, да се загледа у себе и да види како њега други виде.  

Паулеле је осећао богатство човека коме припада цео свет и празнину онога ко иза себе није оставио потомство. Био је богат духом и знањем, а имао је само један пар ципела и два пара панталона. Међу белим дошљацима је стекао пријатеље, али су увек за њега били странци на туђој земљи.

Изненадни ветар је заковитлао прашину око његових глежњева. Затворио је очи и ослушкивао. Видео је себе као дечака који узбуђено ослушкује дисање вулкана. Тада није сасвим разумео поруку коју му је Пеле шапутала док јој је приносио жртву, али је временом усвојио као свој животни мото. Паулеле се осмехнуо, спустио руке у крило и, тонући у сан из кога се неће пробудити, још једном зачуо глас ватрене богиње: „Моли се у храму који је у теби. Не тражи срећу изван себе, јер ћеш је тако увек пронаћи.“

Тога истог дана је његова његова домовина посталa педесета држава земље коју Паулеле никад није осећао као своју.

Има ли тамо куда идем океана, теку ли негде тамо реке лаве, да ли се њишу тела плесача у ритму хуле*?

Још увек сам ту, у столици за љуљање, са ногама на дрвеном трему. Још увек осећам ветар и чујем гакање гусака. А, ипак, знам да ту нисам и да је дошло време да кренем на пут који очекујем, али који ми је непознат.

Да ли ћу икада више видети морске корњаче како се сунчају на обали, како полажу јаја у увалама? Хоћу ли још макар једном погледати у небо и видети га прошараног жутим и розе цветовима мирисне плумерије*?

Жао ми је што одлазим и чудим се свом осећању. Био сам уверен да ми је живот био тежак, да ћу се радо опростити од њега. Мисли из мене сада излазе као пара из кипуће воде. Разређене су. Непотребне. Не осећам више себе, на путу сам, али путем не ходам. Пут мене носи, лаган сам и потпуно сам се препустио. Из белих кристала израња нешто што личи на цркву белог човека и ја јој прилазим без размишљања. Кроз отворена врата допире песма коју ми је мајка певала. Унутра млади играју хулу. Око врата ми је леи* од беле пулмерије и ланчић са златним крстом.

АСТИКЈА

Цветна огрлица се распада и бели цветови круже око мене, а затим се утапају у белило облака кроз које пробија жута и наранџаста светлост. Стојим на облаку. Немам тело, али стојим. Немам очи, али видим оне који стоје око мене и који такође немају тела. Препознајемо се, радујемо се. Спајам се са собом, али је то уједно и спајање са многима, са онима који су део мене.

Ово сам ја. Помирење старог и новог, слободе и ропства.

Ово сам ја. Зовем се Астикја.

---

[1]Паулеле (Paulele)на хавајском језику значи вера, самопоуздање, поверење; веровати, ослањати се на некога

[2]Халил Џубран

[3]Највећи вулкан на свету који се налази на хавајском Великом острву(The Big Island, или званично Hawaii)

[4]Стихови народне хавајске песме (у оригиналу:`O Kalalau, he `âina la`a)

[5]Хавајски цвет интензивног и пријатног мириса (латинскиScaevola taccada)

[6]Хавајска гуска (на хавајском језику: nēnē)

[7]Хула је традиционални полинезијски плес

[8]Цвет изузетно лепог мириса, који расте на хавајским острвима (латински Plumeria)

[9]Леи је традиционални хавајски венац или огрлица од цвећа

роман Астикја, корице

Рецензент Гордана Влајић је написала да је „ауторка, комбинујући наратора посматрача, наратора слушаоца и струје свести, подарила српској књижевности модеран и донекле експериментални роман са свим елементима бесмртности.“ 

Уместо најаве и позива да на нашем сајту читате роман о души која учи кроз многе животе, ево неколико утисака оних који су роман читали:

„Зовем се Астикја“- ово је моја прича! (Д.Ј.)

Књига носи у себи универзалну љубав и наду. (Г.С.)

Ваше име је у пуном складу са оним што пишете. (В.В.)

Роман који се чита у даху, који доноси смирење, роман пун доброте. (Г.С.)

Предиван језик и стил, течан, свиленкаст, ошишан као вимблдонска трава... Ништа не штрчи, ничега не мањка. (Д.Т.)

Аутор: Душица Ивановић

Издавач: АРТЕ, Београд, 2019.

Суиздавач: Књижевна радионица „Кордун“ 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: