Моје године за твоје

Девојчица је седела у кругу прекрштених ногу, певушећи склопљених очију. Звук ускоро постаде јаснији, а гљиве оживеше, почеше да трепере и мењају боје и облике. Скривен иза заклона дрвећа, Обрад се угризе за усну. Рука му је почивала на балчаку мача, другом је опипавао кратак, оштар нож. Проценио је раздаљину. Нож ће пре обавити посао. Један добар хитац, и срце детета-чуварке стаће у секунди. Обрад са гађењем погледа у вилино коло : гљиве су у савршеном кругу биле распоређене око девојчице, јасно стављајући до знања да само за њу ту има места.
Обрад. Некад беше знан и под надимком Сурови. Његов мач и закон поштовали су од Дунава до Јадрана, од Рудника до Орјена . Пред топотом копита његовог моћног вранца дрхтали су и великаши и Османлије. Дани славе бејаху међутим давна прошлост. Упади дрских османлијских чета бејаху све чешћи. Гонећи једну такву групу, дошао је до Чаробник-планине. Била је на злу гласу, али Обрад је веровао само у мач и закон јачег, вештијег и храбријег, не и у празноверице. Његови људи посекоше већину, а Обрад појури вођу групе, високог, крупног Турчина каменог лица. Бегунац је јахао право према необичном кругу од печурака, усред којег је стајала девојка.
Обрад је занемео. Није био имун на женске дражи, али није било жене која би га могла себи потчинити или одвући од битке. Девојка је, међутим била прелепа. Туркиња, знао је одмах, по као гавран црној, дугачкој коси ,оштром орловском носу и тамнијем, ветровима шибаном лицу. Очи крупне, црне, дубоке као ноћ, поглед пркосан, што не моли, већ сече, брије.
Крв му је јурнула у главу. Због оваквих жена се потежу ножеви, брат устаје на брата, одриче се од вере и крста, убија се, руши и пали. У том тренутку Обрад би јој цео свет ставио пред ноге. Потерао је крвнички коња, стигао Турчина и једним замахом сабље одсекао му главу, која се скотрљала низ падину. Жена га је погледала пркосно, без страха, али је Обрад у њеним очима видео и једно друго осећање-дивљење. Више није размишљао, потерао је коња у круг, и у трку зграбио жену и посадио је за седло; осетио је њено чврсто , младо тело, припијено уз своје, и за тренутак сасвим изгубио разум.
Негде, сада већ сасвим у даљини као да је чуо гласове, али тихо, тихо, на граници чујности, једва да је и могао да повеже те гласове са лицима својих дворјана. Гласови су га упозоравали на опасност, кумили, молили. Као нека удаљена река, текла је и жуборила из невидљивих уста прича о ужасима Чаробник планине. О несталим људима и стоци, о младима који би преспавали ноћу у вилинском колу, а будили се као старци. Гласови су га дозивали и плакали, подсећали га на омаје и друге авети што ноћу нападају људе по планини. Ни дању није безбедно, говорили су.
Видео је планину њиховим очима, очима генерација предака, који су још од прадавних времена обитавали у сенци њених мрачних шума, пространих пустопољина и камених врхунаца, који су се сиви и хладни, попут ђаволових прстију пружали далеко ка небу, као да желе да га зграбе и прождру, да прогутају и само небо и светлост, распростру таму на свет и врате га у стање искона, онаквог какав је био пре него што су се људска бића и појавила под небеским сводом… Онаквог какав је био, док су њиме ходили неки другачији створови, блиставих очију и прозрачних тела у којима су се огледале звезде, и гласова у којима су одзвањале васељене. Некада, пре него што се човек усправио, и крвави мач царства земаљског завладао, и небеска створења у таму и заборав послао.

Касно, све је то сада бледело у неком сањивом лелујању, попут песме сирена што су дозивале Одисеја. Као пијани морнар, Обрад се тетурао у кругу, заборавивши све, и победе и поразе, порекло, славу, моћ, ништа од свега тога више није било важно.
Ни држава чија слава и моћ бледе, ни великаши који му се понизно клањају а чекају прилику да му забоду нож у леђа; ни неодлучни византијски цар чије ће оклевање пред Османлијама, слути, довести до пропасти света кога је познавао и којим је владао.

Све су то сада била само магловита сећања. Можда је планина и потакла оно што је потајно желео, да не носи више судбину света на својим плећима. Ионако ни он, ни његови непријатељи ни о чему не одлучују. Одавно је све записано у звездама и пређи судбине. Зашто не би једном био за промену, обичан човек, обичан мушкарац, снажан и сиров, у најбољим годинама, мушкарац који осећа облине и гипке, снажне удове младе, прелепе жене поред њега. Желео је њену снагу, њену младост и свежину, да је попије, да је узме у себе, да се поново осети млад, и изнад свега жив. Да још једном осети живот, пре него што га сутра, за годину, пет, негде, некад, посеку османлијске или његових великаша издајничке сабље.
Све стеге су попустиле, више није мислио на царство, војску, жену, децу, препустио се чулима четири дана и четири ноћи, под блештавим вилинским месецом, и заклео би се да је чуо музику, музику која је долазила из круга гљива које су им биле зид, брана од спољашњег света. Није се сећао ни како се растао од девојке ; нити како је нашао пут кући. Провео је у кругу четири дана и четири ноћи, а када је изашао, напољу су прошле четири године. Царство које је оставио више није постојало. Оно што је од њега остало, могло се за дан препешачити.
Очекивао је да ће поново затећи заносну чуварку круга, и овога пута чврсто је затворио ум и тело од телесних страсти. Попио је најбоље напитке који гасе телесну похоту. Девојчица је отворила очи, Обрад је пажљивије погледа у лице и ум му се смрачи. Црне, крупне очи, оштар, орловски нос, густа црна коса... а лице девојчице било је као да гледа у сопствени одраз. Обрад задрхта.
Ушао је у круг, без речи, док га је девојчица посматрала, непомична. Неколико тренутака су се гледали, погледима говорили неизречено и тајанствено. Обрад подиже нож. Испитао је темељно све вешце и магове са Чаробник планине- неке је дао и на мучење док нису проговорили и одали тајне. Знао је шта му је чинити, ако хоће једном заувек да рашчини круг.
Обрад готово нежно обгрли девојчицу, и стави јој нож под грло. Само један покрет , неће је пуно болети. Морам бити чврст, не смем поклекнути, помислио је.
Али нож неће низ девојчицино топло грло. Одбија послушност, руке му трну, снага чили из њега и напушта га, полако, али неумитно. Са ужасом схвати да ништа не помаже, ни пића магова, ни бајалице, ни снага воље. Овде су на делу исконске силе, помисли, силе према којима смо ми и наша земаљска царства безвредни инсекти, који тумарају без циља и сврхе. Сада је зажалио што није усмртио девојчицу из даљине, што је уопште улазио у вилински, ђаволски круг, у коме као да је све ишло према његовој неумитној пропасти, и можда је зато и доведен овде , можда је заправо све време био само пион без сопствене воље, играчка богова, или неких још безименијих и моћнијих сила.
Док су му се удови одузимали, а животне функције гасиле, отварало му се унутрашње око, и пређе времена су се одмотавале пред њим. Видео је бројне смрти, херојске погибије витезова и мучке смрти издајника. Видео је бесконачну османску хорду, како гази и руши све, од Косова до Угарске, од Тракије до Далмације. Ништа није помагало јунаштво, прости и коначни збир бројности освајача однео је победу. Трајало је њихово царство вековима, али се крунило и мрвило, као што тиха вода вековима крчи свој пут кроз камен и земљу, и на крају изађе као победник. Дошли су други освајачи, и долазили су све гори и гори ; видео је челичне птице како бљују ватру са небеса, видео је колоне расељених и избеглих како тумарају планинама и шумама некада тихе и величанствене земље. Видео је демонске пећи у којима су спаљивали живе људе; и најгоре од свега, као нека божија казна, нешто чији је усуд наслућивао још у потуљеним погледима његових великаша; устао је брат на брата, отац на сина, син на оца.
Сада када је коначно схватио, било је прекасно. Живот га је напуштао. Мудрост му се указала у последњем трену, само да би га подсетила како је узалуд протраћио живот. Сви снови о слави и моћи били су бесмислени. Свако царство је неумитно пропадало, свака победа је унапред била изгубљена, и ништа није вредела, као ни пораз. Свака суровост је била непотребна и узалудна. Само би убрзавала оно што би ионако стигло-смртност. Време сваки камен претвори у прах, здроби сваког човека, свако царство, сваку моћ. А кад прођу векови, неће остати никаквог трага. Ни од човека, ни од његових дела.
Живео је узалуд. Убијао је узалуд, освајао је узалуд, све што је радио била је само прашина коју ће разнети ветрови времена.
Једино за шта је вредело живети, то више није могао имати. Заклопио је очи, и док му је нож испадао из руке, последње што је помислио било је да му је спасење било ту, на дохват руке, у грлу на сечиву ножа, али био је превише поносан и неразуман да би га могао узети и живети.
Киша је падала низ лице девојчице, мешајући се са сузама, а сузе су се мешале са крвљу. Девојчица је устала, ставила руку на чело мртвом оцу, а онда полако, тихо, запевала вилинским гласом. Ускоро јој се придружише и други гласови, на граници чујности, а круг се осветли необичним, бледим светлом. Док се Обрад полако будио, предео се мењао, а са њим и лице девојчице, као и њено тело. Када је отворио очи, угледао је ћерку која је остарила двадесетак година. Обрад скочи на ноге и схвати да више не осећа старост и притисак година, да су му удови јаки и крепки, а вид поново бистар.
Девојчица га узе за руку, и док им се киша сливала низ прсте, некад сурови владар поклони јој на длан нешто много драгоценије од моћи, царства, угледа, титуле, или било чега другог што је икад поседовао.
Своје сузе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: