КНЕГИЊА МАРИЈА

Чин први илити о једном сну у сну

Волим ноћи пуног месеца у лета и зиме, по врелини и мразу. Понајвише због сребрнкасте светлости која се с ноћног неба спушта на пејзаж чинећи контуре изразитијим и мекшим. Волим ноћи пуног месеца и због снова који ми тада долазе. И док се други углавном жале на несаницу, ја сневам чудне снове у бојама и у неколико димензија. Једне ноћи на почетку дугог лета с много врелине и мало кише, месец се у свој својој пуноћи надвио над нашим брегом. Светлост се кроз ролетне разливала по нашим лицима. Не знам шта је М. сањао, мени су у сан дошли Рашани. Јездили су на својим горским коњима неопрезно се уплићући у нови рат између Царства Ромеја и Угарског краљевства. Велики жупан Урош I освојио је и спалио Рас, важно утврђење на граници између ромејског и рашког света, тада извесно у рукама Ромеја. Учинио је то као савезник Мађара. Неумољиви историјски усуд, по коме се све велико чини у име савезништва или као знак покорности према силном, без чије се благонаклоности мало тога може. На разбојиштима око Београда и Браничева, на дунавским обалама, појавио се кнез Вацлав с одредом чешких коњаника. Прашки војвода Собјеслав Пшемисл послао их је као испомоћ угарском краљу Стефану II. Да му се нађу у борбама против жилавих Ромеја. Мој до тог тренутка праволинијски сан, обележен топотом коњских копита, ненајављено се улио у тамну ноћ младог месеца пуну знаних и незнаних сазвежђа. Изненада, међу звезданим гроздовима на северном небу, указао ми се познати лик младе жене дугих плетеница и необично крупних очију. Све на њој и око ње одисало је савршеним складом – коса боје класалог жита, дубоке тамне очи, извијене обрве, издужени нос, усне заустављене у тренутку изрицања нечег дубоко интимног и бледолики одсјај лица. Постадох свесна да у мом рашком и мушком сну сањам сасвим други сан, женски. Била је то Марија, млађа кћер великог жупана Уроша I. Старија сестра Јелена била је већ неколико година угарска краљица када је пожелела да, с благословом оца Уроша и супруга Беле Слепог, и уз помоћ заове Аделхаиде, удате за војводу Собјеслава Пшемисла, Марији пронађе женика. Тако је судбина млађе сестре одлучена негде између Будима и Прага. Породична прича се поновила. Старија сестра пошла је за обогаљеног принца Белу, млађа је дата моравком кнезу Конраду II од Знојма. Конрадове ране биле су душевне, наизглед невидљиве, а ипак свагда присутне једнако као и Белино слепило. Мало пре свог венчања отпуштен је из тамнице у којој је провео младићке године по налогу прашког војводе Собјеслава, који се побојао да би му рођак могао отети престо. Таман када сам помислила да је дијалог у сну једног сна немогућ, зачух Маријин глас. Спустила се право на мој балкон. Селе смо на дрвену клупу која на јави постоји у оронулој кући на другом крају мог личног универзума. „Довели су ме из родне Рашке у јужну Моравску, у град Знојмо, који с окомите узвисине стражари над долином реке Дије на њеном путу ка Морави. Око града пружала су се житна поља, а мало даље немачки колонисти копали су руду из дубоких јама. На том месту укрштали су се путеви што и данас воде у Праг и Беч. Њима су ходили трговци који су редовно посећивали наш сајам. У Знојму сам затекла свагда живу успомену на Иду Бамберг, Конрадову мајку. Бамберзи, господари Источне марке, дали су и једног светитеља, Леополда IIIСветог, који и данас бдије над благостањем Аустрије. Моје дане бојиле су приче о старим и новим римско-немачким царевима, Салијцима и Хоенштауфовцима. У нашем двору окупљали су се немачки и чешки племићи. Конрад се поносио прецима с очеве и с мајчине стране. Све то беше далеко од мене, о опет тако пријемчиво. Научила сам и немачки и латински и чешки, овај последњи близак мом уху навикнутом на мелодије словенског југа. Била сам добра супруга и добра мајка”. Док је сан у сну одмицао уходаном путањом према праскозорју, прозборих: „А Рашка и Рашани, да ли су ти недостајали у тој северној земљи”? Кроз прве зраке Марија се наново огласи: „Чим сам дошла у Знојмо и постала његова господарица, Конрад је одлучио да обнови дворску капелу кружног облика, стару готово две стотине година, у славу предака и на добробит наших још нерођених потомака. Лета Господњег 1134. обновљена је капела Блажене Девице Марије и Свете Катарине и довршене су слике краљева. Дуга поворка краљева још од Пшемисла и Либуше. На луку изнад оларске апсиде нашло се место и за ктитрску композицију. На њој је приказан Конрад с богодарним моделом обновљене цркве у рукама и ја како му приносим сасуду необичног облика. Романичка грађевина украшена је фрескама ромејске осећајности и израза. Свуда сам их са собом носила. Признаћу ти да ми се ромејски и рашки осећај лепоте откривао у сновима који су били делови других снова. Годинама сам се надмудривала са сновима у сновима...” Ружичасти пропламсаји увелико су бојили небо над Београдом. Снажна симболика раскршћа учинила је крај сну у сну. Убрзо је утихнуо и бат копита. Пробудила сам се са свешћу да је кнегиња Марија Рашка прва чешко-моравска владарка која је добила свој портрет. И прва Рашанка чији је лик сачуван. Све друго у вези с њом одавно је пало у заборав. Врело београдско јутро надјачавало је жамор у мени.

Капела Св. Катарине у Знојму

Печат Конрада II Отона

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: