детаљ слике: pixabay.com

СВИТ ЏЕЈН

Одрасла преко баре,

Рођена да наставиш,

Шта год код злог,

Ниси крива,

Брутално је, знам,

Што говоре:

Од малена

На лечење,

Неко,

С нечим,

Није важно с чим.

На том гребену,

Другачије нема.

Било је док није освојено,

Обојено,

Закључано,

Очишћено,

Огребано,

Испрано

У свим бојама,

Свит Џејн.

А нема друге стране,

Испод,

Иза,

Страга,

Гране зелене,

После кише,

Провале облака,

Мрака

Олује,

Исто све.

Прекобарско.

Ни пуж не оставља траг другачији,

А како ће,

Смрскане кућице

Под ђоновима,

Јединственог трага,

Фабричког,

Сакрила их трава

И непажња

После кише,

Олује

Реклама.

Ниси ти крива,

Свит Џејн.

Због пужа.

Била си мала,

Читала си пеозију,

Алтернативну,

Исподземљашку,

Мислили си то је оно,

Чега горе нема,

По школама

И телевизијама,

У стриповима суперхероја,

На кутијама корнфлекса,

И пољима отетим

Од дивљака,

Тако их назваше.

Мислила си,

Научићеш

Да пишеш

Слободно,

Другачије од ропства.

Али алтернатива није то,

Већ je пудер

За лице.

Талк за мрак.

Свит Џејн.

И мислила си да твоја револуција

Зна лек,

За бољитак.

Да је она сама мелем

Ране твоје,

Наслеђене,

Унапређене,

Дозлогрђене.

Да ће ти помоћи,

Под ђоновима цокула,

У трави,

После кише,

Кућу да нађеш,

Прозор да отвориш,

У свет

Светова,

Траг да оставиш

Живота.

Ех, младости...

Свит Џејн.

А нема прозора,

Ни куће,

У мраку изнад

И испод.

Нема облака,

Ни загрљаја,

Нема ничега

И никога.

Твоја револуција

Није твоја,

Никада и није била.

Учитељица је била блага,

Знала је да ћеш попустити,

Ако је нежна

С тобом.

То је био рецепт,

Не пацке

И вика.

Већ си прошла,

А ниси ни почела.

Много сам тужан

Због тебе,

Мила Јано.

Да...

Свит Џејн.

Једном кад постанеш

Хипик

Држаћеш сатанин типик.

Зезали сте се тако,

И римовали,

Зар не,

Свит Џејн?

А оно стварно,

Ха!

Ниси то знала?

Ма, знала си.

Зато си и постала.

Све то са ресама,

И слободом,

Лажном,

И дозволом за секс,

Глуп.

Због...

Чега?

Ех...

Док се џоинти пуше,

Твоји су идеали

Вечни

И велики,

Мир у свету,

Без душе.

Мит је душа,

Кажеш,

Понављаш,

Оно што си чула.

Мада није...

Баш тако.

Можда и јесте,

Али осећаш другачије.

Потисни зато,

То,

Ма, то,

Што осећаш.

Рекли су,

Уживај,

Не питај,

Свит Џејн.

И ниси.

На берзи није ишло,

У банци онако,

Муж...

Грозан,

Досадан,

Као дечко са матурског

Које си прескочила.

Шта ћеш тамо?

Није ти место

Са тим,

Таквим,

Изгубљеним

Већ на почетку.

Тебе бренд не занима,

Устаљен,

Устољен.

Зато ти не иде.

Хипотека.

И отплата.

Аутомобил на струју.

И биогориво.

Кукурзно.

Као сируп.

Преко палачинке,

Дебеле,

Свит Џејн.

Ко би рекао

Да ћеш децу имати?

Ко је знао?

Кад си била тако сигурна.

Нико ти неће ништа наметати,

И забрањивати.

Ти само како ти хоћеш,

Можеш,

Осећаш,

Гледаш,

У звезде новог доба,

И сазвежђе...

Неко.

Не мора да има везе с водом,

Проливеном у садашњости,

Будућности,

Или вођом.

Не треба ти вођа,

А воду си заменила алкохолом

Ко би рекао,

Свит Џејн,

Зар и ти?

У „Еј-Еј“?

Није шездесет година мало,

Ни много,

Једноставно није.

И ништа више.

Само није.

Није ни грешка,

Ни пропуст,

Тек, није.

Није ни страх.

Чуј, страх!

Па страха си се решила

Још пуж док си била,

Под цокулом,

Естаблишмента,

Инструмента,

Електричне гитаре

Која је уништила идеју,

Бунта,

И протеста.

Боб је издајник.

Најгори.

Као струја.

Убица.

Сваки пут то помислиш,

Док се плоча врти на грамофону.

Никада нећеш слушати ем-пе3.

Никада код куће.

У трави.

На пољани.

Шездесет година није.

Баш није.

Свит Џејн.

Свит Џејн.

А умирање дошло,

Пре времена.

Има ли уопште тог -

Пре времена,

Или је време увек?

Питала си се,

И раније,

И раније је сад.

Погрешно су те крстили

Код погрешног,

Морало је бити погрешно.

Одбијала си,

Да прихватиш

Тај концепт,

Њега,

Рекли ти да је концепт,

Отпевали,

Концепт за бол.

А млада си била,

И голишавих груди,

У парку.

Какво мерење

И каква бол,

Чак и да је концепт

Конце држиш чврсто,

Шта ће ти Он,

Пре времена

И после.

Да можеш да се видиш,

Помислила си,

На одру.

Да можеш да се смириш,

Да можеш,

А не можеш,

Свит Џејн.

Поднебесјем путујеш,

Траг остављаш

Унапред,

Као пуж што иде

У рикверц.

Лепљив траг,

Све се види.

И осећа.

Путујеш,

А вратила би се у траву,

У банку чак,

Код мужа,

Голишавих груди,

На матурско вече,

Било где,

Само да ниси овде,

Или да је Он ту.

Да те штити,

А одрекла си Га се,

Ниси Га тражила,

И кад си знала да су погрешили,

И кад си знала да сама мораш

Да Му дођеш,

Ниси.

Зашто?

Грозно питање,

Грозно.

Тешко је у поднебесју бити,

Као ти,

Остати,

Тешко је.

Има ли излаза?

Свит, свит Џејн...

Кад би се поново родила,

Мислиш,

Другачије би,

Паметније.

А паметније није решење,

Наслуђујеш,

Док срце удара,

У страху

Од поднебесних утвара,

И авети трага

Твог.

Кад би се поново родила,

Не би овде лебдела,

Скончала,

У лимбу,

Вакууму,

Облака,

Црних,

Тешких,

У кућицу да се вратиш,

Па полако,

Отпочетка,

Стазом другом,

Оном коју си видела

На час,

Неколико пута,

А мислила си да је само одраз,

Лошег трипа,

Тако ти рекоше,

А није.

Сад знаш.

Кад би се поново родила,

Не би погрешила,

Више никад.

Може ли поново,

Покајнице,

Лестве су ту,

За искреност.

Ту су,

Крени док те још нису стегли,

Сасвим,

И убили ти

Душу,

Мила Јано.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: