детаљ слике: pismenica.rs

КОЛЕВКА, простор свих истина

Колевка, од памтивека драга, света и пожељна реч. У почетку сапета, касније чврста и најзад глачана ствар, у којој су се подизала знаменита здања. То је камен темељац преображене енергије и алхемичарски предмет. Симбол непрекидне нити живота, младости и радовања; нада за будућност. У било ком делу света, данас и овде, свугде и увек, колевка је била и остала рам за нови живот и наслеђе.
Прича о колевци вековима постоји, коју нико никад није посве поуздано и до краја испричао. Као мало огњиште, дискретно светло, енергија и сунашце под неизбројивим звездама, личи на мали интимни дом, ситни космички простор и свет за себе. Њено значење, сложена једноставност, смисао и дефиниција, увек измичу јер су ужи или шири, неисказиви или неизрециви. Као универзалан и издвојен феномен, колевка је простор свих истина, скровиште које чува нови живот, разоружава, обећава, инспирише, украшава, позива, зрачи, смирује, греје. Снена и занесена између два подоја, она је увек била у љубави са љубављу, отварајући путеве из свакодневног у фантастично, између човека и космоса, малих и великих светова, чуда и чињеница. Колевка је увек више размишљала о потомцима но о прецима, маштала о будућности, потајно игнорисала прошлост. У њима су, од искона, одгајани најлепши дарови љубави овога света.
Ниједна кућа се није могла замислити без колевке, у појединим и више. Колевка је ручно израђен лежај за бебу, најчешће направљена од неког лаког дрвета. Затворена са страна, лако се љуља, а посебно израђено, удубљено дно, омогућава удобан лежај беби. Биле су ниске, како би мајка док седи на поду могла дојити бебу у колевци. Какве год биле и од чега направљене, симбол су мајчине утробе, личног, породичног и народног богатства, слободе и мира. Колевка је први предмет са којим се дете среће по рођењу, први реалан простор и граница његовог света. Мекане, топле, велике, ушушкане, мале, биле су чаробни лебдећи амбијент детињства и велика врата пространог и тајанственог света. У Црној Гори колевку су називали бешик, а у Босни бешика.
Колевка је имала разне облике и употребљавала се на различите начине. Њих су, као и остале делове намештаја, правили сами укућани, ређе столари, без употребе ексера, функционално и рационално, без сувишних украса. Постојале су и плетене колевке. У многим селима био је обичај да се колевке праве за симболичну надокнаду. Имућније породице наручивале су израду колевки од специјалних врста дрвета или метала. Тражили су да буду украшене орнаментима, резбаријом, да буду осликане геометријским или цветним украсима и мотивима, за које се веровало да штите од урока и злих сила. Продавале су се на вашарима, саборима и већим народним скуповима. Као предмет обичајноправних норми, колевка је наследно добро по мајчиној лини – кћерка је наслеђивала колевку од мајке, а снаја од свекрве.
По рођењу свако дете је добијало своју колевку. Прво полагање бебе одвијало се у свечаној и ритуалној атмосфери (дете је лежало на леђима). Да би беби било удобно, на дну колевке се стављало сено, касније неки други материјал, најчешће вуна, а јастуче је било од неког танког и меког платна. Свака мајка имала је своју технику повијања и успављивања бебе. По спуштању у колевку повијена беба се веже за странице како не би испала, јер ако би се колевка јаче заљуљала дете би испало из ње. Наравно, тако нешто не би урадили одрасли, али млађа деца често су се играла на тај начин не знајући да би могли повредити свог млађег брата или секу. Кад подоје бебу мајке су прекривале колевку неким лакшим платном, а користило се и ћилимче, ако је време било хладније. Нема правила колико ће дете остати у колевци: негде док не прохода, док напуни годину дана, или док може да лежи у колевци.
Рођење детета је најрадоснији догађај у животу сваке фамилије и шире, без обзира што нови живот уноси промене и малу пометњу у свакодневици породичног колектива. Тај чин праћен је разним обичајима, који су се доста разликовали, чак и код суседних места. У закованом животу, поред зебње, прижељкивања, стрепње и искушења, наши преци су знали да је сваки нови живот највећа вредност живота и њихове судбине. Ипак, на мајкама, посвећеним тајнама живота и судбине своје деце, падао је највећи терет породичних обавеза одмах по порођају. Не треба сметнути са ума у каквим су традицијским ограничењима оне живеле, а посебно у каквим су се условима порађеле. Забележени су и овакви случајеви из наших крајева: Због бројности укућана и традиционалног односа према жени, труднице су уочи порођаја излазиле из своје куће, одлазиле у поља (у летњем периоду у кукуруз или пшеницу), где су се под ведрим небом, а почесто и на јаком мразу углавном саме порађале. Нису смеле ни глас да пусте, како их неко не би опазио или чуо.
Свака беба захтева велику бригу и пажњу. Највећи проблем је био код повијања. Срећне су биле оне мајке које су имале по две-три пелене – док је једна била на беби друга се сушила и тако наизменично. Колико год су родитељи били заузети пословима, о деци се увек водило рачуна. Између љубави и разума, свести и мудрости, брижан однос родитеља пун поштовања, топла комуникација и разумевање, били су подлога да свако дете измашта своје детињство на посебан начин. Свакодневно уморне, мајке би рано ујутру повиле и подојиле дете а потом одлазиле на посао док би неко пазио на бебу. Не ретко, колевка се носила у поља, њиве, воћњаке, где се држала на безбедном месту (везивала се на дрвећу, како би дете било заштићено од стоке, уједа змије, и сл.).
Веза мајке и детета је посебна и јединствена, а њено осећање бриге, чежње и радости, превазилази и светлост која зрачи без осцилација и престанка. Мајке су обдарене за разумевање емоција свог детета - да ли је оно гладно, љуто, болесно.. За сваку жену нема ништа драже од дечје колевке, из које је сваки плач искра радости, најлепши звук и песма. Уосталом, од постанка света, најлепши накит сваке жене била су њена деца. Колевка се увек налазила у близини мајке, односно мајчиног лежаја. Њима љубав према деци из душе извире. И поред оскудице у свему, оне су успевале да премосте сваки вид трагичности.
Успаванка је почетак романсе мајке и детета. То је комуникација емоције и будућности, темељ и ослонац света и човека. Она поспешују дечју машту, развој говора и успоставу блиског односа. Поседује нежност, топлину, сугестивност, поруку. Оне су кратке, ритмичне, интимно топле лирске песме усклађене са узрастом детета. У било које време, успаванка је тиха, као што је тихо све што се рађа, што почиње и што у нови живот увире: Нина, нина, јагње мало, очи моје дуњалучко!.. Спавај злато родила те мајка.. Љуља, љуља љуљашка.. Буји, паји чедо материно.. Таши, таши танана.. Кад би се дете пробудило било је довољно једном ногом заљуљати колевку и оно би се умирило. Да би се дете повремено и само играло на пречки колевке се качиле играчке.
У недостатку правовремене и адекватне здравствене неге, честих епидемија и разних болести, бебе су умирале не дочекавши први рођендан. У својој немоћи народ је прибегавао разним средствима како би сачувао живот новорођенчета. Тако је у Црној Гори познато „кумство од невоље“. Породиља би са бебом у колевци излазила на најближи пут како би првог путника замолила да кумује детету. Тако понуђено кумство није се одбијало. Као заштита од демона и урока, старије жене су саветовале да се у колевке стављају разни предмети који ће, наводно, помоћи детету да преживи, а најчешће црвени кончић, бели лук, грумен соли, или нека амајлија испод јастука, зависно од краја и обичаја. Корен од божура, окачен изнад колевке, чувао је бебу од урокљивих погледа, липа од вештица, орах за дуговечност, брезове гранчице штите дете од зла.. За богатство је убациван дукат у прву воду за купање; пелене су се сушиле само дању. Веровање да се колевка не сме љуљати, нити бебу прескакати, егзистира на већем делу Балкана, чак и данас.
Од бројних обичаја по рођењу детета најпознатије су бабине. То је стари ритуал честитања родбине, пријатеља и комшија беби и породиљи, али и много више од тога. У њему се очитује алтруизам, наклоност и љубав нашег човека, спремног да помогне, подржи и охрабри породиљу и њену породицу у време кад им је таква помоћ најпотребнија. Као многи други тако се и овај обичај разликује од краја до краја, а посета се обавља од три до 40 дана након порођаја. У неким крајевима постоје мале и велике бабине: код малих се дарује само беба, а код великих сви чланови породице. На бабине се нико не позива, али се обнародује рођење детета. Данас је овај обичај поједностављен тако што се посета породиљи реализује по договору, а поклони су у складу са савременим начином живота.
За бабине детету се носи злато, одевни предмети.. Новац се оставља беби на јастуку - “да тим новцем купе брата или сестру, младу или ђувеглију“. Јабука се поклањала за здравље, грожђе за наставак лозе, џак брашна – „да дете никад не буде гладно“. У складу са наслеђеним обичајима поклањало се и печено пиле са главом, округла торта, црвено вино и пита, погача и црни лук, уштипци, тепсија колача у бошчи..
Колевка има своју тајновитост из које се у стварност излива нови живот, поседује магију, чудну скровитост, древну мистику и метафизику, јер нико не зна шта то мало биће има у себи, колико ће бити вредно и познато, иако се сви слажу да је немоћно дете боље од најбољих људи. Као обзорје љубави и царства вила и вилењака, пуна пантомиме и неартикулисаног мрмора, као младо зелено дрво живота, колевка је простор из којег дете прво почиње да учи, сазнаје и схвата, али и да се игра. За њих је игра само игра, али се понека заврши са ђаволом. У њој лете лептири, птице, цветају липе, језде коњи, земаљски и небески. У дечјем гласу више је радости него страха. То су гласови које само дете разуме; то су његове речи и његов језик.
Колевка – како је то некада гордо звучало. Као ретко који феномен, колевка поседује раскошну историју метафоре, симболике и антрополошке парадигме. Метафорично, као „најлепша лађа живота“ колевка је почетак, настанак, ново стварање, рађање: државе, народа, културе, духовности, спорта, кулинарства, времена, музике, цивилизације, завичаја, књижевности, филозофије, новог живота, статуса и егзистенције, здравог разума, сортног воћа.. Тако је огњиште колевка живота; ноћ младалачких немира; муштулук је колевка радости; Фиренца ренесансе, Грчка је колевка филозофије, олимпизма.. Поставља се питање да ли колевка може да поднесе метафоричку и симболичку свеобухватност и универзалност а да не доведе у питање смисао своје употребе и функције? Ипак, колевка, свесна своје важности и улоге, не трага нити се обазире за метафорама већ за стварношћу.
Колевке, у којима је одрастало по неколико генерација, посебно се чувају и наслеђују с колена на колено. Ретко се продају из страха да се „семе не затре“, могу се позајмити најближим рођацима, најинтимнијим пријатељима и суседима. Свака колевка у кући зрачи детињством, срећом, радошћу и најдрагоценијим успоменама. Богатство једне куће мерило се према броју колевки а не према величини земље или броју стоке - кад роди у кући, роди све остало! Оставимо ли по страни појединости и бриге, проблеме и недаће свакојаке врсте, колевка је била глас и гласник, носилац поруке, почетак свега, сваког јутра, добра и на крају свега. Свуда и тамо где је било љубави, заједништва и слоге, колевка није бирала врата на која ће покуцати.
Деца су неизмерно благо у сваком друштву, у свакој заједници. Њихова бројност је разлог за наду, снагу, поверење, будућност..Нажалост, код нас је све више празних колевки, празних школа. Све је мање дечјег плача, смеха, њихове песме и несташлука, а одгајање се своди на полуминутном обрасцу пажње. Иако сурово звучи, данас има више сахрана него венчања.
Данашње генерације не знају да су у колевкама одгајани најлепши дарови љубави овога света. Пуне наталожене, застрте прошлости, сачуване по таванима и музејским просторима, оне још увек живе у свом времену и личе на оне чије су некада биле. Старе и по двеста година, још нису бачене али су одбачене. Као одраз димензије живота и времена, са способношћу сећања и памћења, оне су биле једини сведоци полазне тачке сваког живота, одрастања и сазревања модерне цивилизације и њене културе. Оне су поетизација прошлости, садашњости и будућности, новог, модерног и трајног, једнако колико и прошлог. Нажалост, има и таквих којима се колевка намеће у пределима наде и чежње.
Без колевки нема светлости, живота, будућности, игре, радости, љубави.. Колико нас год даровале драгоценом реткошћу ослушкивања долазећег, оне полако напуштају наше сазвежђе, тражећи себи неке своје звезде и неке себи блиске очи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: