детаљ слике: Библиотека Књижевне радионице Кордун

Представљамо књигу интервјуа Судбине и страдања, аутор је професор историје Марко Косијер, коју је објавила издавачка кућа Каирос, Сремски Карловци, 2018.  У прилогу доносимо интервју урађен 1990. године са Петром Пепом Зинаићем.  

ПЕТАР ЗИНАИЋ, ОБАВЕШТАЈНИ ОФИЦИР У ТОКУ НОР-а 

УБИЈАЊЕ СРБА - БОЖИЈИ ЗАДАТАК 

Петар Пепа Зинаић рођен је 1918. године. у селу Стара Кршља у Општини Слуњ. У току рата био је командир одреда до октобра 1941. године, а у јулу1942. постаје обавештајни официр новоформираног четвртог батаљона. „Кад је Бихаћ ослобођен“ ,каже Зинаић, „примио сам дужност у обавештајној служби при команди места Раковица. Претпостављени ми је био Игњат Перић, данас пуковник у пензији.“„За време четврте непријатељске офанзиве додељен сам штабу четвртог корпуса, заједно са Богданом Орешчанином. Кретали смо се у правцу Сутјеске али смо изненада добили наређење да се вратимо у Лику. Након офанзиве био сам опет у позадинској обавештајној служби у тада формираним рејонским центрима у Слуњу, па у Велењу, па поново у Слуњу до ослобођења. После ослобођења допала ме је дужност шефа ОЗНЕ заКотар Слуњ. На тој дужности сам до 1959.“Петар Зинаић је један од аутора двотомног дела Котар Слуњ и Котар Велуњ у НОР-у, а свакако најпозванији да говори о злочинима квислиншких окупаторских јединица на подручју Кордуна. 

- Према попису од 31.12. 1931. године у Котару Слуњу је живелооко 45000 становника Под каквим околностима Котар дочекује рат?                 

Зинаић: Котар Слуњ уочи Другог светског рата сачињавају Општине Цетинград, Дрежник, Примишље, Раковица, Вељун и Слуњ. Котар дочекује рат са нешто више од 50 000 становника. Као што је познато, 1941. године није било пописа становништва, него је речено да се броју становника од 1931. године дода стопа прираштаја од 1921. до 1931.Када се поступи по тој „формули“, онда Котар Слуњ има 50184 становника и то: 23479 Хрвата, 26707 Срба и 7 осталих, око 5800 домаћинстава. Међутим, то није потпуно тачна цифра, могло би бити само више становника, никако мање, имајући у виду висок природни прираштај између два рата на овом подручју. 

- Каква је политичка клима у Котару пред рат?  

Зинаић: 1936.или 1937, нисам баш сигуран, у Народној скупштини дат је на гласање Конкордат римокатоличке цркве. Укратко, Конкордат је давао већа права католичкој цркви него православној и мухамеданској, а суштина је била у томе да порез који се убира од сељака католика иде у руке католичке цркве, односно католичких свештеника јер врше богослужење, воде матичне књиге, итд. Тај Конкордат није изгласан. Један од наших народних посланика поп Бранко Добросављевић са Вељуна у свом говору у Скупштини каже: „Господо посланици, како ја да гласам за Конкордат кад он даје већа права католичкој цркви него осталима? Како ја уопште смем гласати за Конкордат,шта ће ми рећи мојих 1200 солунских добровољаца - моји бирачи.У Народној Скупштини крај попа Бранка Добреосављевића седео јепосланик Ловро Сушић, адвокат из Огулина, иначе на листи ХСС (Хрватска сељачка странка). Поред попа Добросављевића у Котару се истицао Гојсовић Михајло -Раде, добровољац Прве српске дивизије у Русији. Истакавши се у борбама, Гојсовић одлази на курс Црвене Армије где му је један од предавача др Павле Грегорић. Као официр Црвене Армије постаје члан бољшевичке партије. Заједно са Добросављевићем, Гојсовић ће 1936. формирати партијску ћелију на Вељуну. Жандармеријски извештаји из тог времена говорили су о појави комунизма на Вељуну, о црвеним заставама, о прославама Првог маја.

- Долази окупација...

Зинаић: Окупацијом Краљевине Југославије Котар Слуњ формално пада под италијанску окупациону зону. У ствари, била је то трострука окупациона власт: усташка, талијанска и немачка. По упуту Немачке, на овом подручју требало је ликвидирати све Јевреје, Србе и Цигане.

Већ првог дана окупације долази до злочина.                 

Зинаић: Посланик Народне скупштине, адвокат из Огулина Ловро Сушић постаје министар у усташкој влади. Сушић ће, формирањем НДХ дошапнути Павелићу: „Де-де, да ми на Вељуну потражимо оне солунске добровољце и да потражимо оне комунисте што вешају црвене заставе“,разлог више, сви су Срби. Треба свакако напоменути да је у Слуњу од 1932.постојала јака усташка организација припремана за такозвани велебитски устанак. Капитулацијом Краљевине Југославије само у Слуњу, усташе су заробиле око стотину официра краљевске војске, међу њима и два генерала. Тридесетак официра Хрвата приволели су да потргају знакове краљевске војске и да положе заклетву Павелићу, да би после тога били пуштени својим кућама. 23 официра Србина депортовали су у Загреб, а 47 (од тога два генерала) одвели су у Благај где су их убили. Било је то 13-ог априла 1941. године. То је други злочин у Хрватској, одмах после Гудовца. Са тих побијених официра уклоњене су ознаке краљевске војске и побацане по Благају.Усташама је требао повод за веће и масовније злочине, те су одлучили да покољу једну хрватску породицу, а за злочин ће оптужити Србе јер ће истрага касније „утврдити“ трагове краљевских ознака непосредно поред куће породице Мраунац. Коцка је пала на млинара Јосипа Мраунца у Благају,поштеног човека, сељака југословенски оријентисаног. Петог маја усташе упадају у кућу породице Мраунац. Само пар дана касније усташке новине „Хрватски народ“ доносе обавештење да су „српски разбојници уморили на најзверскији начин угледног млинара Мраунац Јосипа и четири члана његове обитељи“. Комисија је напокон утврдила да је покољ породице Мраунац политичке нарави, а извршили су га Срби - четници. Сад је јасно зашто су ознаке краљевске војске тргане са побијених официра и побацане по Благају. Два дана након тога похватано је 600 Срба на Вељуну, а већ сутрадан 8.маја побијено је 440 Срба, а није испаљен нити један метак. На споменику фашистичког терора пише да је убијено 525 Срба, али то није тачно. Наредног дана похватано је још 90 људи и они су одвежени у правцу Вељуна али нису ту побијени, већ у Глини. Тако ти злочини почињу овде. Међутим, у Глини није било попова који су гласали против Конкордата, нити јаке партијске ћелије, али је и тамо 11-ог маја учињен стравичан злочин. - Познато је да је овај злочин дуго скриван. Народ је поверовао пропаганди да су људи одведени на рад у Немачку.

Зар није било сумњиво како то да из италијанске окупационе зоне иду у Немачку на рад?                 

Зинаић: Тек у августу народ Кордуна сазнаје за овај злочин јер су га усташе, да тако кажем, мајсторски прикриле. У току ноћи усташе су лешеве посули кречом, заорали гробницу и на то место посејали зоб. Тако се нико није упитао како то да са италијанске окупационе зоне иду на рад у Немачку.

Словенци на Кордуну

- Убрзо ће доћи до промене, Италијани ће забранити прогон Срба. 

Зинаић: Италијани не дозвољавају такав јавашлук у својој зони, разоружавају неке усташе, врше претресе и заводе ред. Непосредно након тога поглавник одлази код папе у Ватикан и прича како талијанска команда омета извршење божијег задатка. А најпречи задатак светој столици је ликвидација православља. Постиже се договор између папе и Павелића да се Талијани повуку са територија насељених српским живљем. У јулу, у другој фази чишћења терена, Талијани се повлачеиз Топуског Вргинмоста, Глине, Војнића, Раковице и Слуња. Међутим,у то време већ пламти устанак у Србији, Црној Гори, Лици, и опет су  се Срби дигли. Уплашени побуном Срба, а у страху да се устаници не споје са онима у Лици, Босни и Србији, на Кордун долази усташка оружана казнена експедиција коју води Божидар Церовски, заменик равнатеља за јавни ред и сигурност НДХ. Церовски врши одмазду по Банији (злочин у Банском Грабовцу, побијено око 1600 Срба), након тога Церовски извршава злочин у Иванић Јарку 29.јула, побијено 380 Срба и продужава у Слуњ. Треба рећи да домаће усташе,„мајари“, цивили-сељаци нису били тако вични злочинима као усташкеоружничке експедиције, па је у почетку често долазило до отказивања послушности. Тако у Великој Кладуши почетком августа 1941. двојица Муслимана отказују послушност те их одмах вешају. Кад су почетком августа 1941.усташе на подручју Котара Вељун похватале мушкарце, жене и децу, затворили су их у православну цркву у Вељуну. Пошто је ухапшенима требало одузети физичку способност да се не би бранили приликом ликвидације, усташе се шаљу у цркву да туку жене и децу, да силују девојке, али усташе отказују послушност. То код заповедника Ивана Скукана изазива револт. Скукан позива свог претпостављеног у Слуњ, Жарка Ковачевића, и каже: „Шта да чиним, похватао сам неколико стотина жена и деце, а усташе су ми отказале послушност?“Ковачевић из Слуња одговара: „Жене и децу пусти али људе немој ни под разно, ја из Слуња долазим са својим усташама.“ То је било 3. августа 1941. год. 

- Колико је истинито да су у августовским злочинима 1941. учествовали и чланови Комунистичке партије Југославије заједноса усташама? 

Зинаић: У злочин који се одиграо августа 1941. на подручју Котара Слуњ усташе су „увукле“ људе који су били чланови КПЈ, Хрвате, па су и они учествовали у масовним злочинима над Србима. Та наша несретна браћа Хрвати, чланови КПЈ још увек не знају за устанак, не знају како се спојити са устаницима у Лици и Босни, а код куће су жене и деца који сваког тренутка могу бити побијени. Они се нису могли определити, те су се одазивали позиву усташке власти и примили оружје с циљем да избегавају злочине, а да у исто време заштите себе и своју породицу. Трећег августа ови чланови партије из Слуња иду заједно са усташама у православну цркву на Вељуну да туку похватане људе. Вршила се због тога истрага 1944.од стране ЦК КПХ на челу са Андријом Хебрангом. И ја сам учествовао у тој истрази. Тада су из партије искључени неки чланови који су учествовали у тим злочинима са образложењем да нису поседовали комунистичко држање пред непријатељом. 

- Било би занимљиво да попричамо о неким од тих чланова партије.                 

Зинаић: Један од њих је и Миле Паулић - Ћиба. Он је избегавао злочине, није клао, само је држао стражу. Касније Ћиба постаје официр ОЗНЕ и временом се, ако тако могу да кажем, реванширао усташама. Прво, знаоје ко су кољачи, ко су иницијатори, итд. Све оне до којих је дошао, Ћиба је привео заслуженој казни али је у томе мало и претерао. Кажњавао је те злочинце на своју руку. Рецимо од мене је као претпостављеног тражио дозволу да иде ухапсити тога и тога, зато и зато. Кад му ја дозволим, он оде и каже: „Шта сам могао, бежао је, морао сам пуцати.“ Тога „бежања“ било је доста, па је котарски комитет тужио нас, ЦК КПХ, како малтретирамо своје људе. Тако је Ћиба скинут, да не кажем отеран из ОЗНЕ. Било је то 1948. године. У то време шеф безбедности био је Вељко Дракулић, а Стево Крајачић министар унутрашњих послова. То не иде у прилог Стеве Крајачића јер му се и данас пребацује да је штитио усташе кољаче. Требало је правно гонити злочинце, дати их суду, али ми нисмо имали судаца у НОВ-у. Већина судаца у то време били су правници из клупе Анте Павелића, па су такве злочинце ту и тамо, штитили, а ми нисмо имали сведоке који су гледали клања. Докази су лежали у јамама широм Кордуна, а усташе један против другог нису хтели сведочити. Ти и таквисудци нису кажњавали злочинце, него су их ослобађали кривице услед недостатка доказа. Е, онда су многи ишли на своју руку, као што је и Ћиба рекао: „Што би ми њих слали суду, да нам се смеју у лице кад их ослободе кривице - дајте да ми њима сами судимо.“ Тако је Ћиба постао жртва своје самовоље. - Вратимо се злочинима почетком августа? Зинаић: Крајем јула долази до малог затишја, Павелић наређује да се престане са злочинима јер су злочини отерали у шуме на хиљаде наоружаних Срба. Немачки заповедник у Загребу Глез фон Хорстенауодлази код Павелића, а Павелић га упућује на Фирера, рекавши да он лично одговара Фиреру за покоље Срба на Кордуну јер на тој земљи по Фиреровом наређењу мора населити Словенце. 

- И стварно, Словенце насељавају на Кордуну. 

Зинаић: У јулу 1941. на Кордун је дошло 169 сељачких коњских кола која су довезла словеначке породице. Словенци су били размештени по Котарима, Војнићу, Вргинмосту, Слуњу... Само су неки Хрвати из сажаљења према Словенцима, јер су исте вероисповести, примили неке код себе. Било је овде на Кордуну Словенаца на хиљаде. Ти Словенци су мрзели своје прогонитеље. Кад им је речено да ће њих населити на имања прогнаних и покланих Срба, они су одговорили да се неће служити несрећом своје браће (док ово прича, Петру Зинаићу иду сузе низ лице...). Нажалост, данас то као и да се није догодило, као да се не зна. Овде у Слуњу и данас има Словенки које су се удале за Слуњане. Ти бракови су доказ великог пријатељства словеначког, српског и хрватског народа. - 31. јула догађа се злочин у Садиловцу.  Зинаић: Тог дана припадници 19. усташке бојне опколили су Садиловац, похватали и поубијали 472 Срба. Још у току хватања убили су 16 особа, а 456 одвели су у православну цркву у Садиловцу.Из ове масе народа издвојили су 35 људи и заклали их у једној штали,а 422 особе су живе спалили у цркви у Садиловцу. Из цркве је побегао једино Дане Шаша, али је од страха пореметио умом. Усташе ће га заклати крајем 1942. године у Раковици. И комунисти су палили цркве 

- Враћамо се у време када командант Павелићеве тјелесне страже, Анте Мошков, долази на Кордун. То је већ 1942. 

Зинаић: Мошков долази на Кордун како би га очистио од четника-комуниста, наиме тако су усташе називале партизане. У марту и априлу Мошков почиње са чишћењем терена заједно са слуњским, цетинградскими кладушким усташама. Раног јутра 5. априла Мошков упада у Снос. Том приликом хвата све становнике овог села, претежно жене и децу, јер то је већ пролеће, мушкарци су у шуми. Усташе су похапшене одвеле у једну долинуи све их на зверски начин побили. Међу њима је било и 28 Гвоздића, 24Банда, тројица Игњатовића и двојица Вујаклија - укупно 57 посве невиних и недужних. Ево шта о томе каже усташа Миле Кучинић на саслушању код органа ОЗНЕ 10. децембра 1945. „ Ја сам заклао двије жене и једну дјевојчицу од 10 година. Жене су биле у другом стању... Прву сам узео за косу и срушио на земљу, клекнуо јој на прса и пререзао врат, а затим бацио у јаму... Другу сам зграбио за прса, размахнуо и ударио са ножем у лијеву страну прса,тако да се срушила на земљу... Није била одмах готова, већ сам је преклао, разрезао јој гркљан са ножем... Дјевојчица је чучнула на земљу, којој сам пришао, ухватио је за косу, стао са десном ногом на трбух, ринуо јој нож кроз врат и пререзао гркљан... Младе жене смо силовали.“Усташа Миле Кучинић проглашен је ратним злочинце и осуђен на смрт.

- Мошков се и даље креће у правцу Фурјана? 

Зинанић: Та иста јединица Мошкова 18. априла 1942. из Цетинграда на позив из Слуња појављује се у Фурјану, врши покољ и пали православну цркву у Машвини. 

- Постији ли место на Кордуну у којем није спаљена православна црква?  

Зинаић: Да, у Цвијановић Брду, то је једина. Током рата била је само опљачкана. 

- „Само“? Зар и то није доста? 

Зинаић: Нажалост, истине ради, морам рећи да смо и ми били склони рушењу цркава. Мене је командир чете Никола Басара, данас пуковник у пензији, позвао у штаб, не само мене, него нас више и рекао: „Ове православне цркве у Машвини, Садиловцу и Љесковцу треба порушити. Организујте народ. Доћи ће усташе, поставиће на њих пушкомитраљезе, па нећемо моћи до тих села.“ Ја сам био доста храбар, да тако кажем, па сам рекао: „Шта да рушимо када је остао го камен, а нећеш наћи људе да ти руше. То ће само одбити народ од НОБ-а“. Међутим знам да су партизани палили цркве, баш као што су то и усташе радиле. Тако је запаљена у Горњем Будачком једна историјска црква, где су чувана историјска блага из наше прадомовине, из Србије, али ју је командант подручја Милутин Кошарић запалио. Католичке цркве нису паљене да то не би одбило Хрвате од НОБ-а. 

- Како би их то одбило кад се у документима с краја ‘43. и ‘44. Може прочитати да Хрвати прилазе НОБ-у тек после капитулације Италије?                 

Зинаић: До капитулације Италије, а и после капитулације Италије у хрватским селима врло мали број одазвао се у партизане, и то врло тешко. Тако, када смо ми крајем 1943. огласили мобилизацију у хрватским селима по закључку окружног комитета, десило се управо обрнуто - у усташе је побегло само из Котара Слуњ око хиљаду људи. Од њих се формирала осма усташка бојна, са посадом у Цазину. Та наша несретна браћа Хрвати уместо у партизане завршили су у усташама и учествовали у злочинима, додуше малобројним, 1944. године. 

- Говоримо о усташким злочинима, не спомињемо Талијане.                 

Зинаић: Талијани су у поређењу са усташама починили ситне злочине али и те како су у пролеће 1942. у црно завили Примишљанску општину.

 - А четници? 

Зинанић: Четника на Кордуну није било, они су настали у Плашћанској Долини и понекад би упадали на Кордун, али ми смо им брзо потпрашили пете. 

- Не можемо, а да не споменемо Станка Опачића - Ћаницу.                 

Зинаић: Ћаница је био и остао легенда Кордуна. Знате како је и зашто дошао у сукоб са Бакарићем? Одлежао је више од три године само зато што је тражио да се српска села на Кордуну бар донекле поштеде од принудног откупа. Ћаницу Опачића су звали партизанска мајка током рата и после рата. Али рећи су вам нешто друго, нешто што не знате: Раде Жигић отеран је на Голи оток, баш као и Ћаница, само зато што је тражио да се фабрика прави у Титовој Кореници, а не као што је Бакарић хтео у Личком Осику. 

- Да ли Вам се дешавало да на Кордуну срећете људе за које сте зналида су окрвавили руке у току рата, а да их после рата није стигла казна?                 

Зинаић: Да, ја сам као шеф опуномоћства државне безбедности за Котар Слуњ имао на свом терену десетак усташа који су вршили злочине, имам и сада за њих податке где, кад, како. Међутим, нико се није смео хапсити без одобрења јавног тужиоца. Тражило се писмено одобрење јавног тужиоца са образложењем. Јавни тужилац Округа Карловац није одобравао хапшења усташа кољача. 

- Ко је тад био јавни тужилац? 

Зинаић: Били су Милутин Кошарић и Јанко Нејак, али кад ја дођем лично образлажући захтев, кажу ми: „Пепа, имаш у шуми на стотину усташа, хватај њих. Ти ћеш у Слуњу ухватити двојицу, а четворица ће побећи у шуму. Одустани од тога. Кад ми решимо ове у шуми, онда хапси.“ Али ствари су се касније охладиле, тако да је остало доста усташа крвавих руку који нису изведени пред суд правде. 

Марко Д. Косијер, Лист београдских студената „Студент“, 16.фебруар 1990.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: