|
|
|
 | Радован Синђелић | |
| |
детаљ слике: kupindo.com
ПОД ГРМОМ ДИВЉЕ КУПИНЕ
Рађају се руже. Црн месец лебди над реком.
Дивље купине сплет врежа уз високи брест се пуже.
У шевару лежи срна. У сумраку сребрном меком
слуша ћукову песму и гледа како лако рађају се дивље руже.
Траг крвав тамни на трави дуж уске јеленске стазе
до њене рањене ноге вијугав, змијолик сеже.
И док месечина горка и црна на реку полако капље,
дрхтај грчевит и тежак груди јој нејаке стеже.
Плаши се млада срна јер у црним одорама сенке
у поворци непрекидној уз обод шуме пролазе.
Ветар лахори лагано и љуљушка купинове вреже.
Ослушкујући шуму у ноћи подигле су високо главе
црне и беле чапље.
Ћук пева у далекој гори.
Сребрним звоном лагано река шумори, шумори
и нежно љуљушка гнезда у којим спавају лиске,
трепере као прапорци са сребрних грана врба
бисерних маца ниске...
Спустила је главу на траву, жедна је рањена срна,
плаши је шуштање реке и ноћ ко гавран црна.
Свици су око ње попалили своје малене свеће,
а месец је запалио на небу златне небеске леће.
У некој туђој гори светлица за светлицом сева,
а далеки невидљиви ћук пева ли, пева, пева...
И док поспани ветар кроз лишће дивље руже
полагано се гнезди и тананим крилима шушка,
из модре речне воде изрони белоушка
и рече: - Не бој се срно, ћука ни злотвора вука,
ни хладне тмине мрака, ни ове тамне ноћи,
ослушни шта шапуће ти река:
- Брзо ће јутро доћи, а ти ћеш драга да живиш
и бићеш сретна до века...
|
