|
|
|
 | Радован Синђелић | |
| |
детаљ слике: ssf.hr
У МАРИЈИНОМ ВИНОГРАДУ
Враћах се у село једно летње вече
поред винограда нанесе ме пут.
Видех како река звезда небом тече,
од налета студи задрхтах ко прут
кад га хладан ветар дахом посече.
Чокоти у мраку. Пред колибом бунар,
дивље руже вреже око њег се сплеле
крупне сјајне, дивне као снег беле,
и прекрасне, мирисне као крв црвене.
Плав ладолеж покрио колибице дувар
по ком сенке шара ситан звездан зрачак,
под јасеном сто и клупе дрвене,
под једном уснио пругаст дивљи мачак.
Све одише спокојем и бескрајним миром,
усред винограда стоји верни чувар
сламнато страшило са жутим шеширом,
наслоњено на притку прави се да спава,
око њега тихо, тихо шуми трава.
Кроз њу спретно миле љупке мале куне,
сјајне су им очи месечине пуне.
шуњају се лако све до кртичњака
да откину које слатко црно зрно
под окриљем мрака...
Бела бресква млада усред винограда
све до саме земље савила је гране.
Поред старог плота где су беле раде,
опијене грожђем заспале три вране,
покрио их лишћем скроман плави ирис.
Ти ми паде на ум и осетих мирис
слатког црног вина
што ми једном давно на дан славе насу
у кристалну чашу сребром оковану.
Огласи се ћук.
месец ситном срмом својом
осветли ливаду и као да свану
видех како по њој паунићи пасу.
Сјајна луна целу долину позлати...
Месечина кану попут танког вела,
оживи одједном стара шума свела.
Сутра ће берачи сво грожђе обрати
у Христову крв ће оно да се преобрати.
Остаће тек чокот у бресквином хладу
једини необран у твом винограду.
Пођох даље, кући
слушајућ шта шапће стара шума свела...
И ко да однекуд из њених дубина
долепрша тиха песма виолина,
пробуди цветове красног белог крина
и одлете звездама та дивна арија...
Нигде надалеко не би бољег грожђа
од твог винограда
нити слађег вина од вашега вина,
ни лепше девојке од тебе Марија...
|
