детаљ слике: medtronic.com

ПОД НЕОНСКИМ СВЕТЛИМА

Празни зидови хладно се беласају под неонским светлима. У једном од одељака за хитне интервенције, међу белим чаршафима, у колицима, од болова је пресамићена старица.

Понадала се, када ју је зет довезао у три поподне, да ће јој дежурни лекар одмах помоћи, не слутивши да неиздржив бол неће скоро утихнути.

- Сестро, молим Вас, дајте јој неки аналгетик. Бол је неподношљив! – обраћа се узнемирена унука , која је управо пристигла. Одавно сте јој узели крв, готови су и налази, шта више да се чека?! Видите колико се мучи!

- Не могу ништа без лекара. На вечери је. Сад ће. Стрпите се, одговара сестра развлачећи телефонски кабл и вртећи се на столици.

А бол је неуслишан. Неиздржив. Ломи је, савија. Јауче стара мајка, безнадежно јауче . Сатима бол је пече, сатима већ ово траје. Преклиње унуку да јој помогне.

Изнова сестра одговара као покварена грамофонска плоча из неког кошмарног сна:

- Стрпите се. Звала сам доктора. Ускоро ће.

- Хоћете ли да га нађете или да га ја тражим по собама?

- Идите па га тражите!, срдито јој одбруси сестра, којој је већ досадила.

Очајна унука проналази првог лекара на ког је наишла на ходнику другог одељења. Још увек присебном љубазношћу моли га да пође с њом до баке. У том се већ и Др Дежурни коначно однекуд појавио. Окружена белим мантилима, под хладним неонским светлима, и даље јауче стара мајка. Из исцрпљеног и готово унезвереног погледа под којим су се срозали отежали доњи капци - очај. Оштром иглом за један минут закла бол.

Накези се Доктор Дежурни, па трепће:

- Госпођо, од нечег мора да се умре.

- Треба ли сад, овде да умре! , запрепашћено викну унука.

Коначно је пустила аветна бол што је шчепала старицу. Одахнула је, мученица. Унука милује добро знану стару руку. Будила ју је њена Бајче- Раjче, како ју је из милоште звала, најлепшим ђаконијама, а успављивала причама из неког будућег , девојчици далеког времена у које тек треба да ступи, причама које су се заустављале на местима где магија трепери и тек смешећи се слути неку дражесну лепоту у наставку. Држала ју је та рука у шетњама Теразијским парком , махала јој у луна – парку крај возића који је малену Милицу возио кроз калеидоскоп дечије маште... Ове вредне руке извезле су најлепше гоблене, уткавши у њих ону посебну нит духа и лепоте коју умеју само ретко умешне и даровите жене. Шест месеци је разнобојним концима осликавала реплику „Тајне вечере“ и тап – деки, комунистичком мајору поставила на најуочљивије место. Све је легло без речи. Милује унука уморну руку у дочеканом предаху. Лакнуло им је обема. Угасила је светло и сместила је на помоћни лежај, да згрчено бакино тело најзад трене.

Из суседног одељка чује се разговор Др Дежурног са пацијентом, неким чичом из Сремске Митровице.

- Задовољни сте пензијом? Успевате ли мало и да уштедите за црне дане, што се каже?

- За основно имам. Шта старом човеку много па треба...

- С ким живите? Имате свој стан?, љубопитљив је лекар.

- Сам сам као псссссето!, одсече реско човек изливши отров самотништва.

- Не, немате проблем са стомаком. Уверавам Вас. Имате мало с главом. Написаћемо извештај. Сачекајте.

Др Дежурни одлази од пацијента, а он уставши, дефилује корачницом и војничким чврстим ставом ходником испред унуке и уснуле баке. Омален старчић негодује, захтева, тражи да му се врати:

- Имао сам три торбе, две мале и једну велику. Где су моје три торбе? Ко ми их је узео? Где сте их склонили!

- Шта сте имали у великој торби?,упита га љубазно сестра.

- Имао сам веш и џемпер. Где је моја велика торба?

- Што би коме требале Ваше торбе? Нисте их имали, господине. Нисте донели никакве торбе, уверава га сестра.

- Шта хоћете Ви да кажете, да сам ја луд? Мислите да jа не знам да сам имао три торбе, једну велику и две мале!? Захтевам да ми се сместа врате!

У неком тренутку старац је одмарширао у непознато. Опет је мирно вече, тишина. Умилно дисање уснуле баке трепери у соби која је предахнула од болесног бледила. Тек светлост ходника осветљава тренутни спокој.

Погледавши снимак скенера, а после консултација с колегама, које су се развлачиле и звекетале као кафанско подбадање и пропитивање из струке, лекар је дошао код бaке и унуке.

- Оперативни захват није хитан. Водићете је кући. У понедељак закажите код гастроендокринолога. Ако буде у току викенда опет имала болове дајте јој неки аналгетик. Уколико бол не прође, поново је довезите.

- Имаће можда опет тако јаке болове када се понове. Треба да издржи док не стигнемо опет до вас! И где ћу јој ноћас наћи потребне лекове? Како ћемо…?

- Не, не може остати у болници. Није за наше одељење. Ви је опет довезите, а ми ћемо је опет вратити. Играћемо пинг-понг с баком до понедељка. Онда закажите преглед. Написаћемо извештај. Останите ту, сачекајте.

Стрепе обе пред неизвесном ноћи. Чека их дуга и ћудљива. Нека нам дају тај извештај више! Скоро ће једанаест. Од три поподне до сат пред поноћ је овде. Уздаће се једна у другу и у милост неба. Само да јој се домоћи свог кревета, топлог стана и мирног сна.

- Попићу само чај. Нећу ништа јести да не изазовем бол, закључује стара мајка помирљиво. Немоћне да ишта промене, теше се и храбре у исто време.

Унука на ивици суза због забринутости и потпуне равнодушности дежурног лекара, тихо се моли да прегурају ноћ без бола. Грли је. Изморена стара мајка остављена је и даље да чека на ветрометини празнине.

Тамо низ ходник, у докторској соби права је седељка, пијанка, теревенка... Ускоро ће Нова година. Печења има, и пића... јашта! Шале, вицева и смеха масна. Ова ноћ је за дежурство душу дала. Тек понека књижица може и да сачека. Може и бол. Може и смрт.

У утрнулости резигнације провејава сећање – некада су доктори били примери величине, образа, знања и честите људске топлине. Некада... Осваја ноћ... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: