детаљ слике: businesswomenmedia.com

Можда не знам, али осећам

Знаш, по­сто­је гра­ни­це ко­је ми ни­смо у ста­њу да по­ме­ра­мо, али је про­блем у то­ме што нисмо у ста­њу ни да их пре­по­зна­мо кад до­ђе­мо до њих, па нам се учи­не из­не­над­ним. За­то је до­бро има­ти го­ни­ча у се­би ко­јег до­жи­вља­ва­мо као из­ви­ђа­ча ко­ји те увек те­ра да пред­ви­диш. Јер кад је чо­век сâм, тад је у нај­ве­ћем дру­штву, јер онај ко има се­бе има и све оста­ло. Игре, ма­ште и иде­ја ни­кад ни­је до­вољ­но. Ако је чо­век сâм, не зна­чи да је на­пу­штен и уса­мљен...

Сва­ко од нас по­не­кад зна да бу­де за­ни­мљив сâм се­би, сма­тра­ју­ћи да је мо­жда и дру­ги­ма. Ми ко­ји ни­смо пот­пу­ни увек во­ли­мо да тра­га­мо и у свим по­тра­га­ма увек кре­ће­мо од се­бе са­мих. У све­му по­сто­је вред­но­сти ко­је нам се ну­де да их ко­ри­сти­мо, али по­не­кад не ви­ди­мо шу­му од др­ве­та. Знао сам да тап­ка­мо на истом ме­сту у на­шој ду­хов­ној ча­у­ри, че­ка­ју­ћи воз ко­ји хр­ли пре­ма соп­ству и ко­јим упра­вља дух же­не-чо­ве­ка, мај­ке чо­ве­чан­ства.

По­ти­сни су­је­ту и ста­ви пе­сму на те­ме ума, кад те спо­ји са бле­дим ме­се­цом у зо­ру, осе­ти­ћеш исти­ну ка­ко стру­ји кроз тво­је би­ће.

Ни­је све ни у сте­че­ном зна­њу, где је оно што ће се тек са­зна­ти? Жи­ви­мо у се­ћа­њи­ма и на­ше зна­ње ни­је ни­шта дру­го не­го пам­ће­ње. Све док пам­ти­мо има­ће­мо шта и да де­ли­мо. Тре­ба жи­ве­ти да би се пам­ти­ло.

Раз­ми­шљао сам шта је то што по­кре­ће при­чу у чо­ве­ку. До­шао сам до спо­зна­је да је то сре­ћа. Кад чо­век пу­сти сре­ћу у се­би да про­цве­та, њен цвет се пре­тво­ри у при­чу. Све при­че и пе­сме су ока­ме­ње­ни цве­то­ви на­ше ба­ште ко­ју на­зи­ва­мо сре­ћом. Не­ко ће ре­ћи да је не­сре­ћан, да је рет­ко сре­ћан и да је сре­ћа про­ла­зна. За­ви­си ка­ко сво­ју ба­шту сре­ће одр­жа­ва­мо и не­гу­је­мо. Ако јој по­кла­ња­мо љу­бав и па­жњу има­ће­мо шта и бра­ти из ње. По при­чу и пе­сму, ка­ко за се­бе – та­ко и за дру­гог. Чо­ве­ко­ва веч­на те­жња за ле­те­њем увек нам по­ка­зу­је пра­вац пре­ма го­ре, чак се и пад ра­чу­на у лет, све док не до­так­не­мо дно.

Ту­га не по­сто­ји. То је од­су­ство ра­до­сти ко­је је чо­век на­звао тим име­ном. На дну на­ше ду­ше увек вас­кр­са­ва­ју но­ва ра­до­ва­ња.

Има мно­го при­ме­ра у чо­ве­ко­вој пси­хи ко­ји нам го­во­ре о же­љи за су­прот­ста­вља­њем. Ду­хов­но сте­че­ни мир тр­пи иза­зо­ве. Ка­да се по­ја­ви­мо у ње­го­вом цар­ству у на­ма поч­не да се вр­по­љи же­ља за по­врат­ком у не­ки но­ви не­мир. Тај мир као да је сме­штен на вр­ху игле, где се мо­же­мо вр­ло крат­ко за­др­жа­ти и не­ма ме­ста за мно­го ду­ша. Пут до ње­га мно­го је за­ни­мљи­ви­ји од са­мог крај­њег оства­ре­ња ци­ља.

Све, све, све мо­же да бу­де нај­бо­ље, нај­бо­ље, нај­бо­ље, али увек то али под­гре­ва ма­шту као не­пре­кид­на сме­на да­на и но­ћи, го­ди­шњих до­ба, го­ди­на, ве­ко­ва, про­шло­сти и бу­дућ­но­сти. За­ко­ни уни­вер­зу­ма од­и­гра­ва­ју се не­при­мет­но у на­ма. Гра­ди­мо се као кри­стал у де­ли­ћу се­кун­де и на пу­ту ка веч­но­сти ни­кад не стиг­не­мо до ци­ља. По­ста­је­мо увек из­но­ва по­че­так по­чет­ка и са­мо кад по­ста­не­мо срећ­ни не пи­та­мо се за њен про­ду­же­так, већ су нам очи упр­те та­мо где је ви­ше не­сре­ће и осе­ћа­мо да та­мо не­до­ста­је­мо.

Ко је тај због ко­га ми­сли­мо да мо­ра­мо раз­бо­ле­ва­ти искру бо­жан­ства у се­би?

Вла­да­ви­на не­при­ко­сно­ве­них пра­ва чо­ве­ка, већ ду­го гу­би бит­ке, али успе­ва да се одр­жи, за­хва­љу­ју­ћи тр­пе­љи­во­сти ко­ју при­ка­за­ше као вр­ли­ну ко­јом се по­ста­је чо­век за­ве­та и чо­век за­ко­на. Ин­сти­ту­ци­о­нал­ни жи­во­ти се­би ви­ше не да­ју за пра­во, већ они про­сто узи­ма­ју сва пра­ва у сво­је ру­ке. Искру бо­жан­ства у се­би тре­ба рас­плам­са­ти. Жи­вот из ње­не све­тло­сти леп­ши је за сва­ког, чак и за оног ко­ји је свим би­ћем за­ле­пљен за на­мет­ну­та пра­ви­ла.

Чо­век је ис­пу­њен сво­јом ми­си­јом. Нај­тра­гич­ни­ја је ис­пра­зност чо­ве­ка, кад се од­рек­не ми­си­је због ко­је је ов­де. На­пу­сти соп­стве­не вред­но­сти, по­ста­не те­рет дру­штва и ту­га ума.

Дав­но сам још схва­тио, као омла­ди­нац, да чи­сто­та до­ла­зи из нас са­мих. Но, не мо­же чо­век увек да бу­де чист. До­зво­ли се­би да се за­пр­љаш, па се очи­сти и на тај на­чин стек­ни ис­ку­ство ко­јим мо­жеш да исја­јиш сво­ју чи­сто­ту. Чи­сти љу­ди се не пла­ше контроле. Али, чи­сти љу­ди би тре­ба­ло и да спро­во­де кон­тро­лу. Про­блем са­вре­ме­не умет­но­сти жи­вље­ња је у то­ме што кон­тро­лу спро­во­де углав­ном не­чи­сти, да би је упо­тре­би­ли за не­чи­сте по­сло­ве и ци­ље­ве. Отуд раз­лог да се и чист чо­век пла­ши кон­тро­ле. Чи­стом чо­ве­ку ни чу­вар ре­да ни­је по­тре­бан, али док чу­вар ре­да по­сто­ји, чист чо­век увек има раз­ло­га да сум­ња. Бо­ље је за­ви­ри­ти у се­бе, очи­сти­ти свест, из­ба­лан­си­ра­ти нер­вни си­стем, оја­ча­ти иму­ни си­стем, по­пра­ви­ти ме­та­бо­ли­зам, по­зи­тив­но раз­ми­шља­ти, ви­ше ве­ро­ва­ти, де­ло­ва­ти у на­че­лу до­брог прин­ци­па и во­ле­ти се­бе. Би­ли би­смо дру­штве­ни­ји, бо­љи, ја­чи и ве­ћи од би­ло ко­је дру­штве­не мре­же, гру­пе, пар­ти­је, си­сте­ма, др­жа­ве. Жи­ве­ли би­смо у скла­ду са за­ко­ни­ма при­ро­де, ко­смо­са, у на­шем пла­не­тар­ном се­лу. Ра­до­ва­ли би­смо се и пу­то­ва­ли пре­ма но­вим све­то­ви­ма, па ма­кар они би­ли са­мо у на­шој све­сти. Осе­ћа­ли би­смо пра­ве раз­ло­ге свог по­сто­ја­ња. Ова­ко, ни­ти зна­мо ка­ко смо по­ста­ли, ни­ти где жи­ви­мо, ни­ти куд од­ла­зи­мо. Све је не­ка илу­зи­ја ко­ја сва­ког тре­на мо­же иш­че­зну­ти.

Не тре­ба уни­зи­ти ни­ти про­те­ри­ва­ти де­те у се­би, оно нам је нео­п­ход­но, упра­во због ле­по­те жи­вље­ња. Ко зна, мо­жда се ко­тр­ља­мо до свог бр­да ко­јем при­па­да­мо, али не иде та­ко бр­зо па нам се чи­ни као да је успон, као да гу­ра­мо уз­бр­до, са­мо не зна­мо да ли у пра­вом или по­гре­шном сме­ру. Као да смо из­гу­би­ли ком­пас; уз­бр­ди­ца при­ти­шће, а ле­по­ту до­жи­ви­мо са­мо у тре­нут­ку кад се окре­не­мо пре­ма хо­ри­зон­ту.

Ни­је бит­но ко­ли­ко је чо­век ве­лик и од­ра­стао, бит­но је ко­ли­ко ср­це има. Бу­ди­мо оно што је­смо. Тад ће нас и дру­ги нај­ви­ше во­ле­ти. На на­ма је да са­чу­ва­мо пра­ве вред­но­сти, јер оне се опле­ме­њу­ју, не за­ти­ру се са­ме од се­бе, а на чо­ве­ку је да их не­гу­је и очу­ва. Мо­зак је ми­сте­ри­ја. Ва­жно је да чо­ве­ку ра­де се­ћа­ња, јер у њи­ма ле­жи нај­ви­ше зна­ња. Ако во­ли­мо дру­ге и че­ка­мо да они за­во­ле нас, од те љу­ба­ви не­ма ни­шта, про­пао слу­чај и гу­бље­ње вре­ме­на. За­во­ли­мо се­бе и од тог мо­мен­та смо у љу­ба­ви са сви­ма. Жи­вот је ту, не вре­ди тр­ча­ти за њим, не вре­ди пра­ви­ти су­ви­шне ко­ра­ке и тро­ши­ти енер­ги­ју без по­тре­бе, тре­ба жи­ве­ти сад, овог мо­мен­та, од­мах, не­ма би­ло, би­ће, са­мо је са­да! Знаш, кад је­дан жи­вот има ви­ше угло­ва, он­да су и по­гле­ди из тих угло­ва раз­ли­чи­ти. Ако чо­век гле­да да ис­пу­ни са­мо се­бе, он ће за­у­век оста­ти не­ис­пу­њен. Тре­ба го­во­ри­ти и о до­брим и о ло­шим ства­ри­ма, све оне да­нас има­ју два ли­ца, а и јед­но и дру­го мо­гу се не­ком до­па­сти. Бог је дао чо­ве­ку са­мо да во­ли. По­не­кад му је и то те­шко. Бо­гу хва­ла, има и оних ко­ји­ма ни­је. 

Мо­жда не­ко ми­сли да има мно­го ва­жни­јих ства­ри од оних сит­ни­ца ко­је ша­чи­ца ду­ше тра­жи од нас. За­до­во­љи­те нај­пре ту ша­чи­цу, па се он­да дај­те за тим „пре­чим“ ства­ри­ма, јер кад ту ша­чи­цу за­до­во­љи­те, „пре­че“ ства­ри ће иш­че­зну­ти или би­ти по­ме­ре­не и жи­вот ће по­ста­ти јед­но­став­ни­ји и леп­ши. Чо­век мо­ра да са­чу­ва се­бе, уни­вер­зал­ног, она­квог по ство­ри­те­љу, јер то су на­ше пра­ве вред­но­сти, а при­ро­да се по том пи­та­њу знат­но за­ло­жи­ла да нас очу­ва. Не ме­ња нам се ки­се­лост кр­ви, не ме­ња нам се струк­ту­рал­ни део те­ла, ду­хов­но нам је до­зво­ље­но да уз­на­пре­ду­је­мо у до­бром на­че­лу, све су то ка­рак­те­ри­сти­ке љу­ба­ви ко­ју нам је дао Бог, а све оста­ло смо ство­ри­ли са­ми. За­то са­ми тре­ба и да по­ве­де­мо бри­гу о се­би, јер та на­ша ин­ти­ма не сме да бу­де по­вре­ђе­на без об­зи­ра на то ко­ли­ко не­ко же­лео да се усе­ли у њу.

Сва­ко од нас тре­ба непрекидно да ра­ди на свом ми­са­о­ном уса­гла­ша­ва­њу са све­шћу и да од­ре­ди при­о­ри­те­те ко­ји су нео­п­ход­ни, јер не жи­ви­мо са­мо на пси­хо­плат­фор­ми, већ је мо­ра­мо ускла­ди­ти са сво­јим фи­зич­ким нор­ма­ма и свим по­сло­ви­ма и оба­ве­за­ма ко­је сто­је пред на­ма и че­ка­ју на нас да их ре­а­ли­зу­је­мо. Жи­вот ни­је ни­ма­ло по­јед­но­ста­вље­на ствар ко­ја се мо­же по­сма­тра­ти са­мо кроз јед­ну при­зму, већ вр­ло сло­же­на струк­ту­ра од ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них еле­ме­на­та, на ко­јој мо­ра­мо мар­љи­во ра­ди­ти да би­смо је што бо­ље и ду­же очу­ва­ли ис­прав­ном и функ­ци­о­нал­ном. Бу­ди­мо оно што је­смо и про­на­ла­зи­мо уну­тар се­бе од­го­во­ре на сва пи­та­ња ко­ја нам жи­вот на­ме­ће, ускла­ђуј­мо ми­шље­ња са ис­ку­стви­ма дру­гих. Не че­кај­те да вам не­што сáмо до­ђе, већ ра­ди­те у прав­цу ње­го­вог оства­ре­ња. На­ша свест је ри­зни­ца све­га што же­ли­мо и што мо­же­мо да по­стиг­не­мо. 

Медитативна проза, Булевар светлости, 2016, АЛМА Београд

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: