|
|
|
 | Бранка Зенг | |
| |
детаљ слике: generacija.hr
Тетка Маца
Притиснуле су је године, повила се под њиховим теретом малена старица. Пролази сокаком погнуте главе повезане цицаном марамом. Климне главом комшиницама које су се на ћошку окупиле да размене јутарње аброве. Чим одмакне, тек толико да не чује шта причају оне о њој распреду а све као знају нешто.
Тетка Маца није имала времена за те приче, трачарије њу нису занимале. Живела је сама у маленој кућици, била је обрасла ладолежом. Тараба поцрнела од старости, као да је израсла из старог белог дуда а он закрчио корењем тротоар издигао калдрму направивши мали брежуљак обрастао травом. А иза те црне тарабе разбашкариле су се најслађе јагоде и мали воћњак. Кућица у којој је тетка Маца живела била је као из бајке, малена а кров од старог бибер црепа прекрила је маховина и чуваркућа. Одрастао човек средњег раста морао би у њој да иде погнут. Била је ту и једна шупа и кокошињац, све је то било минијатурно. Деца из улице су се плашила тетка Маце. Али тај страх је и имао свој добар разлог, заправо и није… Кад јагоде замиришу од зрелости, окураже се малени па се провуку кроз тарабу и ето вике… грди тетка Маца, грди онако малена али не зато што је дете појело неколико јагода, грди што гази по чокотима и кида незреле… а дудиње када сазру то је била права мука сачувати. Имала је малу пензију, заправо то и није била пензија.
Удала се сирота за богатог, узели се из љубави… свекрви криво, треба мираз да донесе снаја а она… ништа, само себе и своје вредне руке, а стомак што се каже до носа… сирота и још роди ћерку да имање зет однесе… Отера је свекрва, дете јој не даде ни на први подој. А он, муж погнуо главу пред мајком… дадоше јој ту малену кућицу са окућницом да има где да живи, тек да не кажу како су је избацили на улицу и неку малену своту новца да има од чега плаћати струју и тако за хлеб… Тугу је јадна скрила у оку а руке вредне запосли у башти и око живине. Било је јаја, воћа и тако понешто из баште. Пекла је ракију, дудовачу. Носила је на пијац а продавала је и код куће. Није трошила време на разговоре, кажи шта желиш, плати и иди… Њена повученост била је повод за разне приче о њој. Никада није говорила о себи и својој несрећи, тек понекад када би дошла код нас, волела је дође и донесе чинијицу јагода или неког другог воћа. То је све у нашем комшилуку чудило, она је само са мојом мамом причала па чак би и кафом је понудила. Ретко је спомињала ћерку која је била вршњакиња моје маме. Иначе ћерка се добро удала за једног имућног адвоката, није посећивала мајку али би јој повремено дала коју пару да јој мало помогне, углавном када би је видела на пијаци. Поносна је била тетка Маца, није хтела да узме новац… више од новца њој је требала ћеркина пажња.
Ускрс, брат и ја са корпицом у руци увек смо ишли код тетка Маце да нам да фарбано јаје. Покуцали би на врата а она би изашла са украшеним тањиром на коме су била шарена јаја, узели би по једно… „Ето вама двома, и другој деци да имам дати…“. Друга деца нису долазила, бојала су се тетка Маце… малене погрбљене бакице, нису знали колико је у њеним обореним очима било љубави скривене патњом.
Умрла је једне зиме, тихо је отишла. Ћерка је кућу продала брачном пару из Идвора, купили су је за себе и сина а и да би били ближе својој ћерки. Посекли су дуд и на месту где су се кочопериле мирисне јагоде, сазидали су велику кућу. Од тетка Мацине кућице направили су кокошињац… Нема више старог комшилука ни поцрнеле тарабе, моје су косе сребром прошаране али Ускрс је дан када се мени враћају сећања на малену старицу…
|
