детаљ слике: housedesigncoffe.com

ОЏАК, светионик живота

Увек ме радовала најомиљенија дечја игра цртања. Поред њихове забаве и радости, у томе једнако уживају родитељи, баба и деда, васпитачи и сви које занима дечја машта. Кућа са великим оџаком, који обавезно дими и чији траг у колутовима има дугу композицију, несразмерну осталим детаљима, најчешћа је њихова инспирација. Зашто је на огромној већини тих цртежа оџак, из којег излази дим, незаобилазан и маркантан детаљ?

Ширењем урбане географије, димњак је постао једно од важних обележја цивилизације и значајан елеменат архитектуре. Иако својом величином не изазивају позорност, димњаци по свом значају и функцији представљају виталан део сваке куће, док је за људе то архетипска слика урезана у њиховој свести. Без намере да глорификујем њихов значај, оџаци представљају материјалну и духовну снагу и уметничку манифестацију људских размишљања и акције. Горди и поносни, са венцем на глави, раскошни у својој једноставности и држањем победника из многих временских непогода, лебде као имагинарне конструкције неухватљивих контура.

Изграђен од незапаљивих материјала, чврстих и отпорних на екстремне климатске услове и унутрашњу температуру, оџак прикупља дим из огњишта или пећи и изводи га ван куће. У грађевинарству су се настанили оног момента када су људи напустили пећине и почели живети у кућама. Били су то примитивни отвори на крововима, касније дрвени димњаци премазани глином, и најзад, зидани оџаци од камена и цигле. Сваки димњак је својеврсна персонификација грађевине и зато представља њену круну.

У традиционалној архитектури, димњак као грађевински елемент млађа је појава. Преко њега се од искона водила борба између природе и људске вештине. То најбоље знају његови градитељи. Сваки оџак, којег треба поштовати, по начину градње припада свом времену, култури и традицији градитељства. Какав ће бити, зависи од климатских, културних, историјских и социјалних околности, али понајвише од маште и вештине мајстора. Они су у прошлости оставили ремек-дела која се данас изучавају на престижним светским универзитетима. Грађени вештом руком од квалитетног материјала, тешко се руше сами од себе.

У естетској композицији грађевине на којој се налазе, димњаци су увек били нешто више, значајније и лепше од самог облика и њихове функције. Они су били светионици живота: како небески, тако и земаљски. Без обзира на простор у коме су се нашли, те да ли их неко гледа или не гледа, разуме или не разуме, да ли су у функцији или нису, они живе свој посебан, од свега другачији и независан живот. Димњак је димњак, без обзира на то да ли је на кући, фабричкој хали, броду, локомотиви... Доминирајући изнад најлепших замака, чардака, двораца или потлеушица, високи, уроњени у чудесне призоре природе, тамо где обитава страх и нада, димњаци плене својом раздраганошћу, грациозношћу, отменошћу, лепотом и достојанством. Иако доминантни у односу на објекте мистичног значења, они сабласно лебде у ваздуху, уведени мајсторском вештином у простор птичје игре, дечје фантазије и небеских сила. Толико су лепи као да их људска рука није правила, а поједини се хвале како могу видети и будућност. Сваки је прича за себе. Римски цар Хадријан на ову лепоту би рекао: Сувише видљива слобода увек личи на ружно разметање.

Гледајући их у суровим зимским условима, док из њих куља дим, имам утисак да се играју сами са собом, сами у себи и сами за себе. Њихова висинска линија, стално у покрету и промени, спаја идеју значења са идејом мерила. Како се само сав тај дим сједини, окупи, сложи, какве све облике, фигуре у ваздуху прави, док је на земљи све у леду. У правилно мирном озрачју, одиграва се димна драма саборности да би нас увела у невиђени ковитлац своје игре и фантазије. Зачудно одушевљен таквим призорима, помислим да они нешто крију од нас.

Како год кућу градили, димњак се мора озидати јер кућа без оџака је без живота и душе. Они су својеврсни звоници или минарети, али и лични печат архитекте и зидара. Има их разних: од оних велике уметничке вредности до најобичнијег сулундара. Могу бити високи, витки, ваљкасти са шиљатом капицом на врху, кратки, округли, дебели, коцкасти, трапезоидни... Какав ће бити и какво место има у односу на целину куће, зависи од маште, стила и вештине мајстора и архитекте, који су настојали да својим креацијама задиве, зачуде и опсене. Многи су, без сумње, раскошно обликовани, други изгледају као скулптура на крову, трећи делују као грб куће. Неки су толико китњасти да у свом облику носе све познате стилове и правце уметности. Поједине архитекте и мајстори, на том својеврсном „путу за небо“, знали су разиграти своје идеје и машту до фасцинације, нудећи решење облика и крова димњака, стварајући права мала ремек-дела, са жељом да својим делом украсе и направе атрактиван облик крова. Нико као мајстори нема страх да своја знања на најбољи начин уклопе у понуђени амбијент и архитектонски задатак. Забележени су и раскошни димњаци изграђени од дрвета на кућама покривеним шиндром.

Димњаци се могу сврстати по више основа: према материјалу од кога су изграђени, према карактеристикама ложишта, према намени, према врсти горива. Познати архитекта, и једно време градоначелник Београда, Богдан Богдановић, димњаке је делио на мушке и женске. Трагао сам за разлогом овакве поделе, али безуспешно.

Отворени према небу, димњаци су под заштитом својих неимара, који су их знојем зидали, а жељом за лепотом целивали. Њихово зидање није само вештина, занат и способност већ и страст, углед, статус, изазов, храброст, иновативност, традиција. Зидари су били познати, цењени и угледни мајстори свог заната, који су настојали да у том послу поставе себи велике изазове и циљеве, понекад и немогуће. Зато су били велики – јер су нешто обично претварали у несвакидашње. У испуцалим зидарским шакама, белим од прашине, цигла или камен су окретани „ко кокош у тесном гнезду“. Имали су око за облик, естетику и статику. Строго поштујући неимарску форму и технологију свог стварања, мерили су, загледали, вагали, уносећи визуелни стил и уметнички приступ. Настојали су да то не буде само лично задовољство већ и понос њихових покољења, сводећи своја градитељства у оквире локалног и регионалног амбијента и поруку од које се стварала нова традиција. Нису журили са зидањем, али, када би окончали посао, цигла и камен су стајали на крову ко речи у Андрићевој реченици.

У времену немаштине, кад људи нису могли направити куће какве желе, од зидара се захтевало да бар сазидају леп и интересантан димњак. Неки су на врху имали округли цилиндар, на некима је био кровић од црепа, поједини су били украшени петлом од лима, али сви оригинални и занимљиви. Тако димњак постаје понос и украс домаћинства, његов маркер и посебно обележје. Иначе, у локалним оквирима зидари, као скромни људи, остају непознати иако су сведочанство једног времена и једне културе.

У митским предањима и легендама оџаку се дају разне чудне моћи. Као сведоци истинитих прича, они доста памте и поседују идеју величине у споју космичког и земаљског као оживљене фигуре митолошких светова. Колико исказа поседују о гресима, врлинама и великим, никад откривеним, тајнама својих житеља. Памте велике поплаве, суше, ратне победе и поразе, велика весеља и славе, несреће. По народном веровању, кроз димњак улазе виле чаробнице, вештице и зли духови; бели дим је срећа, црни – несрећа, светли дим – мања брига, тамнији – већа брига; ако дим иде ниско, пут земље, биће кише. На његовом врху ноћу борави све оно што тама скрива, крију се и звезде, а дању и месец. Оџак је аниматор рађања сунца и живота; ветрово одмориште и његово гнездо; место где се договарају врапци и ласте; дворац родин и загрљај дугин. Он је месецу, звезди Даници и горским вилама светионик и путоказ. Постоје подаци да су поједине птице, с времена на време, улазиле у куће кроз отвор оџака. Димњак се користио и за најаву неког радосног догађаја – избор папе, рађање деце, одлазак и повратак домаћина из рата, и још много чега.

Даривање деце преко димњака јесте традиција и народно веровање: Деда Мраз и Свети Никола доносе поклоне малишанима, роде уносе бебе у куће. Поред поклона у платненој торби, Деда Мраз носи и грану брезе како би себи очистио канал којим силази у кућу, док Свети Никола врећу са новцем спушта кроз оџак. Постоји архаично веровање да оџачар доноси срећу јер је увек повезан са огњиштем, породичном слогом и љубављу, због чега је постао симбол доброг здравља, просперитета и берићета. И данас се као амајлије од оџачара траже и узимају дугмад са радне униформе. Димничари се често позивају на венчања како би младенцима донели срећу.

Оџак је најупечатљивији део објекта: то је сведочанство толеранције, узајамности, поштовања. Што је виши, боље вуче, старо правило. Убедљив, занимљив, помало кваран, понекад искрен, ироничан па збуњен; баналан па очаран, ни значајан ни безначајан, у стилу – „никоме није лако, али живот тече даље, има и несрећнијих од мене”. То се посебно истиче у оним случајевима када је његов облик специфичан и оригиналан, или када је офарбан другачије од фасаде целе куће. Сваки димњак је приватна уметност крова са чудесним сновидним сазнањима. Он има слободу, виткост, декорацију, разиграност, елеганцију, комоцију, висину, али је истовремено дискретан и скроман; овоземаљска илустрација гордости и достојанства. Иако се не помера, он је експресија енергије, снаге и храбрости; носи карактер целе куће. Оџак је симбол невине радости сваке куће, фамилије, домаћице; најдуговечнији део куће.

Живот испод димњака и крова има укус тајне која упућује на ред по којем се одвија људско постојање и где се људи приближавају себи како би упознали себе. То оџак свакодневно осећа, разуме, бележи, памти вечиту функцију живота онако како се он најизразитије испољава. У многим домовима има толико љубави да се она понекад искраде кроз димњак, на радост природе и њених врлина. Идући ка небу, оџаци праве духовни спој власника куће са небеским силама. Кад ватра не може да се распламса, а она представља животну енергију, укућани немају довољно виталне животне снаге. Зато димњаци омогућавају да кућа „продише” а да се укућани ослободе негативних мисли, свега лошег и прљавог у себи. Кроз оџак се искраду и уздаси, жеље, снови, долазе до облака, а онда нам се враћају на земљу.

Као што је часовник део људског тела, тако је и оџак часовник куће: увек показује време кад се кућа буди, кад је време ручка, кад домаћице припремају ручак и вечеру и шта се кува, кад се иде на починак. Његова дневна сенка, различитог облика који се дању помера, подсећа на дело алхемичара или магичара. Уобичајено је да се у неким нашим крајевима метафорично за породицу или фамилију каже: кућа без дима, или кућа са димом. Углавном, код нас се увек говорило: благо кући на којој се пуши оџак. Јер, димњак који функционише открива топлину породичног дома и заједничку радост. Као што часовник није за многе статусни симбол, тако ни оџак није показатељ вредности куће, иако има и оних грађевина које се поносе својим димњаком. По њему смо знали које је годишње доба, на којој је страни света. Сваки живи свој дневни ритам, различито и посебно: из неких по цео дан куља дим, из других ујутро и навече, код трећих повремено. На некима су роде направиле чудна и свима омиљена гнезда. Старост оџака, једнако као куће, рачуна се од нечијег рођења, женидбе, удадбе, смрти.

У ратним условима, усамљени оџаци у урбаним срединама, готово одвојени од стварности, односили су у атмосферу паркете многих соба, значајне и у светским размерама драгоцене књиге и све што је могло горети, остављајући укућанима могућност да нешто скувају, испеку, уз помало топлоте довољне за преживљавање. У великим и одсудним ратним операцијама, посебно у зимским условима зидана, многи положаји (земунице, пећине), добро маскирани и камуфлирани, откривени су захваљујући димњацима из којих је куљао дим. Правило је да у ратним разарањима они остају читави иако је цела кућа урушена. Остају као станишта и чувари душа својих власника, као путоказ преживелима, избеглима и рањенима, али и као позив и порука избеглима да се врате на своја огњишта.

Мрачни изнутра, сијају споља, људима изгледају гори и црњи него што јесу. Какви год били, они су портрет човека, предела и времена. Димњаци су невидљиви господари градске вреве и сеоског пејзажа, повлашћеног мира и медитације. Понекад ми се учини да се међусобно дозивају, да поједини полугласно разговарају са својим звездама миљеницама. Маниристичка композиција каже да су „димњаци на кући као нос на лицу”. Изнад црепа, ћерамиде, шиндре, сламе, лима, бијени ветром из различитих праваца, изложени екстремном мразу, препечени сунцем, врућинама, неки оштећени од грома, други од пожара, затрпани маглом, испрани и исцеђени кишама, угрожени ледом, окренути сунцу и галаксији, али и најближи муњи, „Светом Илији”, иронично цеде смисао из своје бесмислености, свесни свог потенцијала да из лоших околности изнађу повољан исход. Као уображене лепотице, свесни месечеве близине, игноришу сваки бесмисао живота, уверени да могу решавати проблеме људског стварања и постојања, односа неба и земље, живота и смрти, човека и света; да могу видети свој одраз на небу, а можда и са неба гледају себе и нас доле на земљи. Воде дијалог са небом, птицама, сунцем, захвални људима што су понекад и они саучесници у њиховој комуникацији. Горди што се на њима сусрећу и сукобљавају природне силе, снови, сенке и светлост, спајају људима реалност и машту, свет видљивог и невидљивог. Никоме не сметају нити видик заклањају; пружају добродошлицу сваком госту у селу, вароши, граду.

Надреализам је реализам у животу димњака, посебно када се рађа кристално снежни сабах и са њим живот. У њима се рано гаси дан – раније затварају врата светла, и зато су димњаци ранораниоци – први отварају врата таме и постају весници новог дана. И док се нејасно, још у полутами, отвара небески шпил, удружени оџаци у нечувеном сазвежђу живота, са којих се пружају прекрасни погледи, колутовима дима праве такве композиције које ниједан сликар не може пренети на платно. Понекад није лако и једноставно разабрати и одгонетнути чиме је то оџак зачарао, завео и опчинио дим. Они који то посматрају, имају дојам фасцинације и сведочанства које надмашује и саму илузију о томе. Запањујуће слике и околни пејзажи доводе човека у посебан амбијент другачији од онога у коме се налази – призор достојан највећих сликара пејзажиста. Та визуелна инкарнација живота није многима разумљива, али у њој увек има нечега, неке енергије која емитује слике које допиру до мозга, до душе, до срца. Јутарња слика дима који отвара просторе праскозорја , озарености и смислености живота, превише је лепа за овај свет јер одаје утисак просторне оностраности, далеко од буке и беса свакодневице. Складна лепота по људској мери. Све то поприма карактеристике метафизике, прерастајући у сведочанство о тражењу лепоте у тишини и нигдини. Лелујав, недодирнут, дим се шири са простором лирског озрачја и флуидности, промиче космичким бескрајем, где се још увек не чују ни смех ни плач, падајући у правцу наших јутарњих емоција. Ритам дима који куља из оџака део је једне узвишене свакодневне симболике духовне висине сваке фамилије и домаћинства.

Док се свет сна полако удаљава из наших домова, наднебесје се брже и лакше отвара кад се из пламена ватре, која стреми према висинама, појави зорни дим. Као што му приличи, у изненадној пучини сабаха, на граници ноћног и дневног царства, као у спритуалистичкој сеанси, док мртво небо земљу посматра уз понеки глас петла, појављује се густ и црн дим, потом све блеђи и ређи, док облаци обављају своју уобичајену тоалету, намерни да из себе изруче кишу или снег, колут дима дружи се и прича сам са собом, не дозвољавајући никоме, па ни таманим облацима, да га заробе. Незаинтересован за дешавања у кући и око куће, удаљава се од свега што је човеку блиско, нестајући у просторима небеским. У данима без ветра, тај сабијен и густ дим стајао би дуже на небу у облику дебеле дугачке дечје црте. Једино се дим може поносити и разметати својом опсенарском димензијом огољеном до баналности – код њега се све види, све је у оку посматрача. Поносан је и на чињеницу да се још није родио филозоф ни психолог који је одгонетнуо и протумачио његову тајну.

Оџак и дим у сталном су флерту, таман колико су у тајној и нераскидивој вези оџак и огњиште. Понекад дође до свађе, када дим покаже инат доносећи, закратко, невољу својим укућанима. Но, нису само они у љубави. Има ли шта лепше од погледа на димњак препун голубова, ласта, врабаца, који после кише суше своје перје. Ујутру, на њима се промрзле птице враћају у живот, једнако као што се у току дана на њиховој трпези поједе и понеки укусан оброк. Птице знају и у другим приликама стајати мирно, као да нешто важно очекују. А тек када се дуга са обе руке наслони на његову капу…

Оџаци нису илузија живота већ стваран живот. На њима почивају доживљаји и интима света. Из њих се очитавају судбине генерација, њихове радости, патње, весеља. Не издвајају се ни по чему, не штрче, не намећу се, не уздижу се изнад живота, изнад добра и зла, већ се виде толико колико су их људи уздигли и украсили. У својим дубинама, они су у најбољем случају немушти. Понекад симболишу хладну равнодушност. Својом висином они су у равнотежи времена и простора. Поседују своју тајну узнесене истине висинске поетике. Они су фамилијарна снага и дух времена; најбољи познаваоци тајне живота и посредници између светова.

А они бивши, из којих више нема дима, зачудо очувани, равнодушни и неми, потврђујући нашу пролазност, још господаре својим кровом и сањају неко прошло време.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: