детаљ слике: srbijadanas.com

СЕСТРИНСКА ЉУБАВ

Ово је прича о једној души у два тела, о пупчаној вези између брата и сестре, и исконска прича о жени и таласима њене емоционалне раскоши у контексту историјских и временских чворишта, традиције и схватања. Способност душе да осети доминацију љубави чини ми се интригантном да се посветим овој теми, иако ће за многе овај културолошки феномен деловати на површини читаочевог искуства као претензија према дубоким темама емотивног карактера.
Феномен сестринске љубави, који је за многе загонетка, али и велика тема која у свом ткању има позлату истине, омогућава да уђемо у душу нашег народа, да откријемо другу страну те душе и народног идентитета и да разоткријемо праву истину о овој појави. Љубав сестре према брату назвао бих култивисаном оригиналношћу, у којој егзистира хиперсензибилан и интензиван унутрашњи дијалог разума и емоција на простору где живе митови и легенде. То је историјска, национална и литерарна прича, још увек присутна и снажна, јер демистификује идентитет наше жене, приказујући га у св ом сјају и свој суровости.
Ојађен простор, скривен и сложен унутрашњи породични живот где се појам среће протезао од обичног парчета хлеба до слободе, рурално, агресивно, динарско-горштачки менталитет, мачистичко-патријархална култура и традиција уроњена у прошлост; пуно патње, клетве, заклетве, мистицизма; робовања митским сликама утканим у народну епику и преношеним с генерације на генерацију. Наш свет је епски свет, који верује у поштење, херојство и подвиг, у ратну срећу, у чојство и јунаштво. Ми смо одувек били више мушко ратничко друштво где су жене сатеране у ћошак, у коме влада закон оца, без простора за дијалог, а жеља за мушким потомком није нигде тако изражена као овде. Мушкарци и жене, у окамењеним погледима на брак, никад нису равноправно делили овај свет и своје животе и благодети које он носи. Наше мајке су биле господари у кући, али на посебан начин: и она и њен муж били су уверени у њену памет и окретност и обоје су се томе покоравали. Наше жене су умеле да се насмеју мужевљевим простаклуцима, али никад толико да би га то могло увредити или унизити међу људима… (Милован Ђилас, Бесудна земља). Ми смо хероји у бојној ватри, а жена у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином... (Јован Дучић). Патријархална породица, братственичка структура и организација, солидарност и поштовање, били су императив и морална обавеза, а сестринска љубав је кондензовала све врлине наше жене и њеног карактера, са свим посебностима моћи и немоћи у оквиру такве заједнице.
Сестринску љубав пожељно је анализирати у контексту позиције и улоге оца, сина и брата, будући да је мушкарац одувек и у свему имао ексклузивно право и привилегије, у породици посебно. У томе су значајну улогу имали родитељи, који су правили разлику између мушког и женског детета. Син је наследник, темељ, ослонац, ратник, осветник. Он је будућност породице и братства; на њему остаје потомство. Рођење детета била је, као и свуда, посебна радост, али много већа кад се роди син јер је тиме био осигуран продужетак лозе, а женско је туђа нафака. Породица са више синова била је посебно цењена и поштована, а куће без мушке деце називане су празне куће, пустош, пустиње, пусте пећине, ископане куће... Мајке су преузимале на себе терет опстанка и васпитања, очеви су били за рат, а брат за љубав. Основни женин задатак је био да рађа ђецу, првенствено синове. Мајке и сестре увек су биле хероине огњишта, јер су све своје муке живеле тихо и нечујно, бринући о добробити читаве фамилије. То је интимна реалност породичних односа и тајни у периоду тешких ломова, на граници сна и јаве. Јован Цвијић каже: Кад ове жене нису сасвим утучене бедом мучног живота, неспорно су најотменији тип југословенске жене.
За сестру, брат је најважнији мушкарац у животу. Он је одувек био на почетку и на крају. У својству брата, он је одржавао, а у својству оца, продужавао породичну и братственичку лозу. Сестра је уверена да је њена љубав темељ и ослонац света и човека, своје фамилије и братства. Зато је љубав према брату њена најјача емоција, јача и од мајчине. Њена љубав је недосегнут критеријум у емоционалним односима у породици. Без мрље на образу, без длаке на језику, бескомпромисна, она је целог живота ту своју љубав бранила, хранила и штитила као ватру на огњишту, у условима када је човек био ближи смрти него животу, у амбијенту када нико, па ни жене, није поштеђен патњи и неизвесности, горких разочарања и потресних збивања, претњи и испаштања туђих или непостојећих кривица.
У ковитлацу свакодневних невоља, где није било места за снове, лелујајући између два живота, оног реалног и оног у сновиђењима, осетљиве сестре осетљивог народа – савијене под отупљеним моралним визијама и имагинарним кривицама, конфликтном оданошћу, неконтролисаним жудњама, неоствареним љубавима, нападима горчине, лудачким тешкоћама, дуготрајном бедом, исцрпљеношћу, отуђеношћу – своју љубав према брату у вечност су упредале. Њихова љубав је терала инат времену, дотицала небо, ројила звезде, враћала смисао посусталима, давала снагу онима који су остајали без ње, доносила радост укућанима. Нема ничег светлијег и ненаметљивијег у овој земљи од сестринске љубави. Црногорске мајке воле као и сваке друге, с тим што су од многих других кадрије да прегоре ђецу, особито у ратовима и погибијама. Мајке су мајке у Црној Гори. Али, Црногорке воле браћу, чак и рођаке, ако рођене браће немају, љубављу која има женске осећајности у најчистијем и најнечулнијем виду, и исконске неодољивости да се одржи лоза из које се потекло (Милован Ђилас, Бесудна земља). Сестра је ту љубав доживљавала као страст, као велику привилегију и огромну радост живљења. Таквим емоцијама она је, спутавајући логичко размишљање, бојила свој живот и чинила га пуним.
Кад је реч о наслеђивању, поштовао се обичајни регулатор. Женска деца нису издвојена, нису субјекти по себи, већ део традицијске конфигурације односа у самој породици. У обичајном праву повлашћеног мушког принципа, посебно док се живело у комунама, кћерке су биле искључене из наследства, сем ако нема мушког порода. У том случају, кћерке добијају наследство, иначе само „прћију“ носе у нови дом. Једино кроз мираз отац је давао имовину својој удатој кћерки. Та имовинска неравноправност никада није била сметња за њихову везаност за род, а посебно за браћу.
Многи психолози сматрају да после односа родитеља и деце, највећи степен повезаности и блискости постоји у романтичној вези и браку. Биће да су закинути за сазнање о односу сестре и брата, чија је веза била доживотна. Перцепција о сестринској љубави, о границама, интензитету и природи таквих осећања, није само оскудни збир чињеница о тој појави већ снажна емоција која испуњава сваку њену пору и мисао. Колико се сестра удаљавала од родитеља и себе, толико се везивала за брата, а то је стање велике осећајне и сазнајне зрелости. То је симбиотски однос у којем се стално прелазе границе између љубави и жртвовања; преплет нежног и брижног и велики искорак ка разумевању ове тајне.
Сестрина љубав није патетика, нити сентимент сладуњавих осећања, већ интензиван доживљај који у души ствара истовремено болове и сету, узвишеност и тугу. Њена љубав, која извире из истих крвних судова њене мајке, интимни је покушај да се опстане и постане, на простору који није благородан за уживање, већ пун муке, тегобе, уклетости, бесмислено смислене самоће. Њена љубав, као јединствен феномен духа, јесте борба против несреће, против узалудности живота и пропалих нада, против свеукупне ништавности. То је заветна нота која превазилази живот и архетипска наслага која у братственичким и племенским срединама има много учвршћених негативних образаца, где се сестре никада не жале ни на шта. Поносно и достојанствено проводе живот, оскудевајући у свему, интегришући тако сву своју лепоту самотништва. Њихов живот се одвијао понајвише у сновима и у машти, јер негде се, ваљда, морао одвијати: живело се кроз јунаке својих братственика, живело се више у нестварном него у стварном животу. Зато је њихова љубав према брату пуна космичке туге, колективног бола и личне трагике.
Сестра, с времена на време осорна, разновида, са јаким осећањем части, између поноса и жртвовања, љутита, а потом испуњена кајањем, пуна непатвореног живота, бескрајно скромна, отресита, несавладива, динамична, драга, дирљива, брзорека, неустрашива, отворена и искрена у патњи и у малим побунама и непристајањима, своју љубав према брату не затрпава, не декорише, не замајава, не увија у седам кожа, не скрива иза седам брава. Иако одмерена, горда, промишљена и шкрта у свему, чак и у осмеху, она поседује притајену страсну природу која сагорева унутрашњим емоцијама. Таква митопоетска љубав личи на орнаменте и боје најлепшег ћилима. Њена љубав је богата, експресивна, распричана и речита. Љубав је њено уточиште, инспирација, њена судбина, коб, нежност према свему што је окружује. Она носи живот брата, настањујући његову душу у себи, у својој души, не знајући да ли њена љубав одјекује из даљине црногорског крша или долази из народне душе. Своју емоцију, која егзистира између разлога и изговора, истине и заблуде, проклетства и судбине, поверења и усамљености, доживљава као божанску, демонску, анђеоску привилегију.
На простору где је увек вишка историје а мањка душевног мира, где је живот између оскудице и сирове и сурове животне егзистенције, где ноћи никад нису биле тихе, где се славуј ретко чуо, изузев мајчиног тихог тела, повремено очевог беса, ритмичког рада срца и јутарње светлости, сестринска милост се радовала љубави према брату. У таквим условима, између жеље да брат буде срећан и страха да у животу не буде несрећан, прожета осећањем своје одговорности, сестра је увек била спремна да се жртвује за њега. Са суженом свешћу, оптерећена предрасудама, она није у стању да домисли било какву истину осим уверења да јој је братовљева срећа битнија од сопствене. То је темперамент који иде до краја у болу и страсти. Међу женским ликовима у Горском вијенцу посебно место заузима сестра Батрићева, која у жалости за братом сече косу, гребе лице, да би на крају скончала на његовом гробу. Куда си ми улетио, / мој соколе, / од дивнога јата твога, / брате рано? /.../ мој свијете изгубљени, / сунце брате, / моје ране без пребола, / рано љута, / моје очи извађене, / очни виде?! Бол за братом толико је снажан да је за Ђурђем косу одрезала, за ђевером лице изгрдила, а за братом очи извадила. После губитка брата, сестра је знала чувати успомену на њега тако да сећања никада не избледе. Познати су примери сестринске заклетве и њене освете за братовљеву смрт. Поред ратних вихора и сурових закона природе, један од разлога за њену бригу за брата била је и крвна освета, која је трајала дуго, и превише. Иначе, у традицији и правној пракси Црне Горе није забележен случај да сестра убије брата.
Сестра је у свему била највећи ослонац брату, његова подршка, снага, инспирација. Још као дете, она своје срце преда брату. Њене спонтане и неспутане емоције долазе дубоко из утробе, из оне непредвидиве тајне људске душевности, чиме негира себе, јер је више одана њему него себи. Без жеље да ту врсту љубави величам, преиначим или злоупотребим овим есејом, тврдим да је она биће са два срца. Једно притворно, несавладиво женско, и друго братско. То није илузија, ни имагинација, већ реално импресивно осећање које нема меру и границу. Тој емоцији у којој се спаја и измирује импулсивност и разложност, силовитост и префињена нежност, она даје своју овоземаљску меру и боју. То је протејска љубав префињене дестилисане осећајности, али и нешто моћније, из чега се осећа мирис и дах људи и земље. Ако хлеба и воде није било довољно, њене љубави није никад недостајало. Таква љубав је највеће могуће сродништво у патњи и радости.
Сестра је свакодневно, у свакој прилици, снагом своје личности, изливала своја осећања према брату. Поклони за брата увек су били нешто најдрагоценије и највредније што је сестра могла учинити за њега. Све братовљеве ствари биле су сестрина светиња. У фамилији где је растао јединац међу више сестара, иако у скученом простору, брат је, по правилу, имао своју собу, у којој је сам спавао, док је цела породица спавала у једној соби. У собу јединца ретко се улазило иако је била празна по цео дан, или по више месеци. Она је била светилиште за све укућане, а посебно за сестре, казује М. Ђилас. Његова соба је била чиста и намештена.
Узнесене сестре, као митске птице, изливале су из себе и сопствене стварности такву љубав која је, понекад, личила на враџбину. Оне које нису имале браћу, звале су се „безбратнице“. Без обзира на то што се сматрало да је велика несрећа бити безбратница, такве су знале пренети сву своју љубав према браћи по оцу или по мајци. Волеле су ту своју браћу као рођене.
Напуштање кућног прага и дома трагична је вододелница у животу сваке девојке, али у љубави према свом роду, то је без значаја. Сестре су се, и после удаје, заклињале у братовљев живот. Иначе, мајке и сестре нису се никада клеле у женски део фамилије, већ само у мушки – у браћу или синове. Ожењени брат је, најчешће, бивао пажљивији према сестри него према супрузи. Иако су били сестрини штићеници, браћа су знала бити немарна према њима и њиховим емоцијама („Људи су обично немарни према онима који их превише воле“, М. Ђилас). Они су сестринску љубав примали као нешто природно, морално, разумљиво. Ако брат нешто замери сестри, она би знала плакати цео дан. Уосталом, на овом простору њих је било лако заплакати а тешко утешити, будући да су емоције као дисање – ако их блокирате, изазивају проблеме.
То издвојено стање њене љубави, то главоболно душевно стање, то мало ватриште среће, осветљава њен трновит пут живота. Она живи наспрам себе, своје злехуде судбине, свог живота и света. Дани, године, проведени без радости, без наде на радост, задовољство и спокојство, на детињство у коме најмање има дечјег живота, поремећена и сиромашна младост, која потискује сан, игру, занос, илузије, шале. Њој није недостајао широк свет јер га је имала у себи, налазећи непознате просторе и људе у распуклом дивљем нару пуном црвеног сока. Оне су опстајале у условима које би мало ко данас поднео, живећи релативно кратко и умирући брзо, као на пропутовању кроз сурови и нестални свет који им није нудио ништа, а тражио све. Од живота никад мажена, у својој осами и самоћи и сама жељна љубави и живота које нема ко да јој пружи онако како би желела, она такав живот слави својом љубављу према брату, бранећи га од свакојаке унакажености. Њена љубав призива душевност Достојевског, мудрост Андрића, има Брехтову горчину, Бекетову пустош, Селимовићев аманет. Од њених емоција пуца природа, разум, говор, тишина. То је љубав која се разлаже и топи у јаду и беди.
Иако девичански, она воли мушки, снажно, убитачно искрено, непатворено. Њена љубав, која има натрухе трагичке интонације и која као да није од овог света, личи на летњу олују која носи све пред собом, докида живот и кидише на себе, порађа бол. Човека увек убија његова највећа страст, писао је Андрић. Као скучени усуд и лична самосвест, таква љубав сиромаши, зна да зароби, трује али и лечи. Њена ирационална љубав има карактеристике самодеструкције од које не може да дише. Љубав према брату сваку сестру савлада док и сама не буде савладана. Кроз такву емоционалну патњу она игнорише своју стварност, губећи саму себе.
Сестринска љубав је доминантан порив и моћ, колосална страст која постаје супротност за уобичајене и познате врсте љубави. Та опсесивна емоција, која егзистира од екстазе до очаја, не види мане, недостатке, слабости, ружне склоности, пороке. Она обавија и растаче то крхко људско створење, а понекад може бити толико снажна да изазове калеидоскопске халуцинације. Њена љубав, као магија страсти, распламсава осећајност и патњу пробуђене енергије доводећи њену емоцију до крајности, неретко до апсурда, што личи на утопију савршене љубави: Ја ћу себи опет родити дете, али мени мајка никад брата више.
Живимо у времену лажних конвенција и етикеција, лишеном темељних принципа људскости, морала, етике, љубави за ближње, поштовања различитости, индивидуалности и самосвојности, породичне и друштвене хипокризије. Зато оваква љубав има димензију поетичке и етичке самосвести најплеменитијих осећања. Емоције које има сестра за брата потврђују тезу Умберта Ека да је „људско биће истински изузетно створење“.
Откад је света, патња је патња, рат је рат, љубав је љубав. Па ипак, ово самосвојно биће које је посебно и јединствено, које се не да туђим навикама, горопадно, са оволиком количином енергије и емоција, постаје питомо, нежно, крхко, опседуто мисијом која помера границе људских емоција. У жељи да има свој свет, она својим емоцијама корача у братовљев, иако њен лагум подсвести тражи за себе све оно што даје брату. Кроз своју емотивну нарацију, она увек поручује брату да га њене очи, невидне и свевидне, више него мајчине, прате и када је иза невид-зида. Преко своје љубави она даје посебну виталност животу, нудећи му људски смисао, слути и схвата и оно што јој очима измиче. Као сведок властите савести, тетовирана дубоко у крвотоку, њена љубав је нечујна, дискретна, неуморна, фасцинантна. Она живи на њеним трепавицама. Та емоционална катарза, којом дарује брата, увек су пробуђени тренуци њеног живота.
Сестре су знале многе братске тајне, које никоме ни за шта не би одале. Са њима су живеле као са најсветлијим мудростима од трајне вредности. Све је то плавило њихов доживљај братовљеве душе и његове свакодневице. Била је то безгранична оданост и могућност да сестра разуме братовљев свет али не и свет око себе. Она је таквим својим односом знала упитомити све око себе – и људе и природу. Можда је њена разбокорена љубав оплемењена колосалност мајчинске љубави, али је свакако саткана од бајки, месечине и прозрачне свиле михољског лета. Преко огњишта, сукоба и смрти, њена љубав је стапала реалност и фикцију али и говорила све светске језике.
Једино сестра која може да се сагне у себе и да дохвати оно анђеоско, иза и испред ауре љубави, у прилици је да осети мирис пламена истине и искре врлине. Таква љубав, у којој почива доживљај света, потоња баца своју сенку далеко, али не даље од живота и стварности. Као најаутентичнија емоција, она саму себе разгорева и сагорева и није ништа друго до тријумф живота над обичајима. Ерудиција ове љубави досеже до оседеле брижности. Њена наглашена брига и осећање, врлина оданости и привржености, претаче се у нешто више од саме себе. Сестре у браћи перцепирају и виде Бога, за кога би урадиле све. Стара мудрост каже да „божанско није у ономе ко је предмет дивљења, него у ономе ко се диви“.
Сестринска љубав је врхунска милосрдна доброта; млаз воде испуштен из славине; најплеменитије лудило; алхемија љубави; плацента емоција; афирмација народне душе; деконструкција стварности; најчистија љубав; песма над песмама; узнемиравајућа и задивљујућа искреност; светлост духа; култ истине; сведочанство времена... Сваког јутра сестра умива брата својом љубављу, у којој се скрива недокучива истина реалности због које има смисла опстајати и трајати. Са њим дише. Њихова душа је суптилна и сложена у гордој усамљености и традицијској навици. Умети волети јесте култура, васпитање, карактер и менталитет, али истовремено и трагање за истином
Живот свакога одбија од себе, а противљење том одбијању јесте љубав према свему што је вредно наших осећања. Мајчинска љубав се једва видела. Она је вољела и чинила не нудећи и не тражећи љубав ни захвалност, указује М. Ђилас. За разлику од мајчинске љубави, сестринска љубав је најчистија љубав која се ни себи не казује и не открива. Њена љубав, која уме да буде рафинирана и суптилна, храбро стаје на црту свим осталим емоцијама. Као што је оловка краљица цртања, тако је и ова емоција краљица љубави. То је крст који само она носи. То је духовна љубав која ништа не тражи а све даје. Ничија душа није тако пространа, суптилна и сложена у гордој усамљености и традицијској навици. Оне чистотом своје љубави, која је дубока као сан, поништавају живот. Своју љубав разумеју само до извесне мере јер нису свесне њене тајне и дубине.
Љубав сестре према брату једна је од тајни нашег идентитета, па је треба посматрати као саставни део наше културе и духовног наслеђа. То је јединствена и потпуно аутентична појава, врлина и димензија времена у којем су живели наши преци. Она говори о нашем карактеру, о нашим судбинама, о нашој историји, традицији, о патњи и борби за најсветлије националне и људске циљеве. Можемо је одгонетати али је не можемо одгонетнути. За данашње схватање, многима је таква љубав необјашњива, јер је то преливање емоција изван и преко онога што се сматра нормалним, а она нема способност да саму себе објасни. Уосталом, скривање емоција распрострањеније је у савременом друштву него у традиционалном. Како год такве емоције тумачили, све ће бити тачно и нетачно. Она није метафора, а ако и јесте, онда је то жива и истинита метафора. Она је победа љубави и најинтимнија афирмација народне душе. Волети толико није врлина, али је људски. Наизглед апсурдно, али због такве своје љубави сестре су биле најсрећније јер су успевале да, саосећајући и препуштајући се тој емоцији, достигну пуноћу свог срца. Остаје дилема да ли је таква љубав тамна страна у светлу духа или светла страна у тами духа. Било како, сестринска љубав је чудесан портрет једне земље, њеног народа, једног времена, традиције и култа фамилије.
Поносни на своју старину и на далеко чувену душевност предака, деци овог века није једноставно приповедати драматичне приче пуне тешких, дубоких и потресних осећања, и можда их, баш зато, ваља с времена на време на то подсећати. Време је да нове генерације закораче у тајне и светле просторе прошлости и својих предака. Да се тако поступа, не би ме нагризала слутња о разлозима због којих данас знамо изневерити сопствено постојање, у које су онтолошки уткани љубав, лепота, доброта и духовност, несебичност, просвећеност и пожртвовање претходних генерација. Но, понекад је спој савремености и једног очигледног архаизма екстремно плодан и са аспекта фикције.
Са крицима и јауцима свога времена, у доста измењеној физиономији, сестрина љубав према брату још живи изнад архаичног идиома нашег поднебља, настојећи да буде путоказ и духовни тестамент будућим сестрама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: