 | Дивна Вуксановић | |
| |
детаљ слике: gadgette.com
СНИМАЊЕ
Таман што је зауставила такси и закорачила на улицу да отвори врата, оклизнула се и пала ударивши дршком кишобрана о црвену лимарију аутомобила. Чувши ударац, таксиста је пажљиво отворио врата како би се уверио да се девојка није повредила. Осмотрила га је, кроз слапове златасте косе, трудећи се да устане што је брже могла.
“Јесте ли добро?” упитао је храпавим пушачким гласом.
“Све је у реду”, одговорила је нервозно. “Незгодно сам стала.”
Потом је ушла у ауто, прецизирала адресу и утонула у седиште. Мајмун окачен о ретровизор љуљушкао се тамо-овамо током вожње. Имала је утисак да је жив.
С леве стране, кроз прозоре попрскане ситном кишом, назирала се морска обала, испресецана новим или полудовршеним хотелима што су, налик на неуспеле готичке катедрале, стремили ка небу. Инвеститорски рај, помислила је док се мешкољила на седишту како би што боље видела модрикасти бескрај у позадини хотела. Десно од ње, боје града биле су живље; с те стране авеније могле су се опазити радњице са изложеним корпама препуним шарених сапуна или пиљарнице на ћошку. Разгледање приобалног дела града повремено би било ометано моторциклистима који су се провлачили кроз гужву.
Стигли су на одредиште.
Изашавши из таксија, уз поздрав и позамашни бакшиш, запутила се ка улазу у зграду телевизије. Корачајући ка лифту осетила је несигурност у ходу. На срећу, лифт је брзо стигао; притиснула је последње дугме и винула се ка студију. Чинило јој се да је у недовршеној катедрали.
Пошто су се врата аутоматски отворила осетила је олакшање; као да је крочила на облак. Портир у савршено скројеном оделу без речи ју је одвео до шминкернице. Никога унутра није било. Ушла је као омађијана. Велика огледала, на својим су површинама одражавала неред: посвуда су биле разбацане полуотворене тубе, пудријере, четкице, сунђерчићи… Гардеробер је мирисао на устајалу одећу. Модни журнали били су послагани на полицама. Вода из туша цуркала је у одвод карамичке шампоњере.
Пришла је огледалу да поправи фризуру. Зачуло се једно ”шкљоц”. Не обраћајући пажњу, обузета изгледом, наставила је да се огледа. А онда јој је кроз мисли ипак пролетело оно “шкљоц”. Да није случајно закључана, питала се четкајући косу.
Па шта, помислила је. У студију ће, вероватно, приметити да је нема, послаће некога по њу…
А онда се сетила. Током вожње таксијем, лупнула је возача по рамену обраћајући му се тихим гласом.
“На овом месту убијена сам пре две године.”
