Згази ме онако како време
смрви наду и поклич, у данима
који се одважношћу одевају.
Учини да замукне ехо над
уснама модрим од запевања
над хумкама туђим.
Ја сам, ионако, уцвељена
слабост којом се усправност
твоја јос подичити може, и
тугаљивост под повезачом
сазнања:
Вековаће груди моје бескосним
се језиком бранећи, навек се
сећајући ужа чије је звоно
ветар давно откинуо
