|
|
|
СУСРЕТ У ИСФАХАНУ - ЦИКЛУС ПЕСАМА  | Јелена Љубеновић | |
| |
детаљ слике: Naghshejahan square
У потрази за Апсолутом, поезија је довољно недодирљива и нежна.
Она је моја неопходност и спокој који је понекад тако неухватљив.Јелена Љубеновић
(НЕ)МИР
Боли ме када не видиш моје лице ни цртеже на њему оно је платно на којем смењују се боје нашег простораод онда када смо мислили да знамо чинити љубав
Ствара ми немир када си ми тако близу да не могу видети океаночију твојих јер су га неуспелебитке осушиле страхујем да би океан једном могао постати простор ватри
Онда бисмо горелиу својим или ничијим сагамамаштањима – гадостима или сагрешењимастрахујем од своје недоречености и силе тишине која чинида те никада више не видимиако си ми тако физички близу
тако близу да ме у неискрености својојчиниш глувом и слепом
Афијет олсун (тур. Afiyet olsun)
Даруј јој премудри Тимудрост својупоглед своји сва Твоја својствакоја ће јој бити потребнавечери ове
шетам – шетамодлазим ка месту где сам физички и мисаоно настањена
одлазимносећи у цегерудаску за сечење, ножновчаник, кашичицуруколу, шаргарепузамрзнуте кроасанеи незамрзнути хлеб
месечина и ја разговарамојош увек сам у Иранугледам у минеплава боја постала је мој дахта лепа, крхка, мученичка плавасвевремена и вечна
одабирем фини есцајги даље заљубљена у облике
кашичица је лепа и кривудава асиметричнатакву још немамо користићемо је за кафу јутра ће бити боља Афиyет олсун
осећаћеш се као на обали Босфораосећаћу се као у Исфахану
шетам – шетамљуди непомично пролазе
седим у мрачном кутку на Дорћолууспињем се у ликовности знаковапротегнутим и заспалим на зидовимани кише их не могу опратиништа – баш ништа
одлазим месту мисаоности својиху миру говорећи речиупућене ове ноћи њојкоја ми је дамар по свему
говоримдаруј јој премудри Тисилу својих променаи сва Твоја својствакоја ће јој бити тако потребна
Лелујави фрагменти
По поноћници корачам као по свилијош је мало места на папиру за одлукеу даљини одјекује ехо са снова оног који се одрекао дугокосих девојака из раја
угануће држи очи отвореним одузима дах искушењу за сутра
издржати могу непролазно стање лако је и прозирно као моја првабела хаљина, лелујава, финамоја бела хаљина и прича о невиности
остаће траг о песми на кишикоја спира мрље садашњицеБог се јавља после поноћи ипотреба да се велом обавијемкао хортензија пред хуком громова
у мени су две Јеленеједна дању будна спаваи размишља о сусрету са тражитељима смрти друга по поноћници корачакао по свили намењеној за шивањедуге, беле, рајске хаљине за њеног вољеногкоме у местима на папиру и не припада
Уснуће лире
Доћи ће ти снег у сноветвоја невиносттвој креветтвоје буђењетвој санза неког судвери нежностиза некогострво неусклађених веровања
доћи ће ти смирајкада заспишако и будеш довољно будназа један тренутакнаћи ћеш писмо којимси се океану вечности обраћалабићеш задивљена и сама
сада не пишем песмујер са лица пророковедуше осећам хладноћубол и смирај и снегу пратњи нечујних Псаламау пратњи валова Његовихсвака биљка је постанаксваки откуцај не постоји
Диван саз
Нећу те повредитидрагоцености многих сазаи о твојој поноћној и јутарњојљубави мислити нећу
нежности и бисередонете твојом музикому дубоким вапајимачуваћу далеко од додирана раскршћу ветровадалеко од речи злобника
твоја два света на умирујуће планине личечуваћу у молитви пре свитањатамо ћемо се срести
нећу те упознатидок заљубљеници плешуи њихов је први пут какомесец их води пут оазепростране Персије
осетићеш мој бестелеснизагрљај на ободу Исфаханајер тада ти телесна доћи нећупревише је љубави за насда би нам земља дозволила сусрет
нећу те повредитииме твоје не знамсада одлазим, мучим сесвећа ми се у рукама топикроз ватру душа храни спокој
ако ме понекад сањашдрагоцености многих сазавиди мој трептајодлазак и плес
рука ми је једна у пустињидруга у океануможда срешће се ако земљадозволи у древноммистичном и тако далекомИсфахану
|
