Има понечег, утишаног,
у пребирању прстију по
кожи од врелине најеженој
и уснама ћутним од прекоревања
ноћи у којој се непостојећи, ипак,
на надглављу појављујеш.
Има понечег, уредно посложеног,
у умршеним влатима нервозних ти
прстију док се измицна и податна
у сенке зидова које смо
недогледима подигли, уписујем
Ратници и мирољупци са заставама
од лабаво свезаних ужади, нама
бродимо филозофији се подсмевајући,
историју поричући; купина је само
љубљенима неопалива у временима
поплављеним,
целов прамера свих икада измуцаних
прећутаности које нас несагледивошћу
путоказе.
