ОСТАДОХ ТЕ ЖЕЉНА

 

Остадох те жељна вјечна чежњо моја

и вечери благих на твојим грудима

кад смо ткали нити несанице

док се спокој плео у очима.

 

Грлим ти одсутност цијелим својим бићем

жељна ријечи којим си душу ми гријао

брижно као дијете свијао уз себе

и са мјесечином снове ми чувао.

 

О љубави једина у времену нијемом

из стотину извора сад ми жеља пије

и жедј гори за твојом близином

што у срцу ко благо се крије.

 

У постељи олистале чежње

бројим пољупце по тијелу расуте

а хиљаду руку моје несанице

њежношћу звјезданом грле те.

 

Предјеле сам срца испунила тобом,

осмијехом бисерним видик украсила,

очи твоје у моје пренијела

цијелу душу тобом узвисила.

 

СУСРЕТ У ПОЉУПЦУ

 

У мој живот ушао си неосјетно

осликао га чудесним бојама свемира,

овио велом од пурпурне свиле

душу испунио трептајем лептира.

 

Даровао си ми хаљину везену звијездама,

огрлицу мјесечевохг сјаја

па ми свијетли у времену осама

док те чекам на узглављу пуном уздисаја.

 

Оставио си плам врелога срца

да ме грије када студи зима,

удахнуо мисао топлију од сунца

и сад те у мени ко свјетлости има.

 

А ја чезнем с даљином у грудима

да ме жудњом твога стиха такнеш

као мјесечином загрлиш римама

и њежношћу живот ми удахнеш.

 

Ставих пјесму испод крила птице

нек је распе свуд по твоме срцу

да осјетиш кроз све чежње њене

колико желим сусрет у пољупцу.

 

  

МОГЛИ СМО

 

Могли смо да се не сретнемо,

не осјетимо радост руку сједињених,

додире тајне не доживимо

и не пожелимо повратак нада изгубљених.

 

Могли смо да се мимоиђемо,

заклонимо иза тишине снене

и продјемо једно крај другог нијемо

као давно прохујале сјене.

 

Могли смо да не би жеље уздрхтале

што скупила је све капи несаница

и жар мисли чежње устрептале,

могли смо, да не би чаролије срца.

 

 

 

НЕ БУДИ МИ ДАЛЕКО

 

Ни једног трена далеко ми не буди

У мени се заувијек настани

Буди мој свијет без боли и студи

Да чаробним пламом бљесну ми дани.

 

Прољеће мисли уздахом расцвјетај,

Из срца извади сунце и свјетлост буди

Души топле боје љубави дај

И њежношћу пољупца ме пробуди.

 

Надахни ме ријечима на плими уздаха врелих

Шапући риме срцем распламсалим

заустави дах немира,спокој души ми дај

и остани у мени с лептирима бијелим

 

 

 

НА РАСКРСНИЦИ

 

Желиш да ме у наручје на срце свијеш

Постељу ми простреш на топлим грудима

И дубоко негдје у мислима скријеш

Да ме у теби сваког трена има.

 

Од тананих осјећаја пламом изатканих

Сљубљеним са дрхтавом жељом том

И погледима магијом везаних

Плетеш маштање у заносу свом.

 

А ја са чувствима тајних снова

И срцем гдје вјечна тече чежња

На раскрсници бурних и страсних вјетрова,

Ко трска се ломим, устрептала, њежна.

 

 

       НА ПЕРОНУ

 

 Сретосмо се на перону док се тихо вече буди

 И очи нам засијаше чудаственим пламом,

 просуше се жеље давне низ дрхтаве наше груди

 а душа се с душом саста у погледу самом.

 

 Спојише се очи жарне лептировим трептајима

 искра сјајна магичаста попут бљеска муње сину

 И обасја срца жудна бисер тајном заточена

 Па понесе врелим дахом румен небу у висину.

 

 Рука руци сама крену, небо се распламса,

 Сваки дио срца предаде се уздисају

 а жудња ко цјелов топла груди заталаса

 И утону безвремена у пламеном том бескрају.

 

 Наших чежња заточених спадоше окови

 пустисмо осјећаје да говоре сами

 ал у часу чаробноме дођоше возови,

 свако својим пође, нестасмо у тами.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: