детаљ слике: isaaa.org

СЛИКА БЕЗ РАМА (ТОПОЛАМА)

 

Плакао сам к'о киша

тог дана када су посјечене тополе,

цио ред.

Иако нису моје, мога су ока дио,

иако ником ништа не значе,

иако су прерасле, старе,

поново сам дијете био

више него човјек на киши што плаче,

и не могу ноћима да усним,

замућеним зјенама видим птице

у крошњи,

ја сам растао са њима.

На дан пред празник,

дан радости,

дан Васкрсења, плакао сам сам,

гладан њихова хлада, висина,

еха очева гласа, гласноће сватовских сирена, јасноће

обичаја и љепоте неког времена које нестаје, ког'

нема.

Тај дан када су посијекли тополе,

укопан на мјесту,

к'о да нисам осјећао ноге, а трчао бих...

сутра ће неко купити рам за слику од тополе, не

знајући- ова слика је остала без рама.

 

 

МИСАО

 

Мисао,

твоја мисао

неповратна, неизречена,

сијече као отворена спржена

рана до кости,

бунтован јули

је показао и доказао пргаво

отрован почетак

и крај на скали људства,

нит' више безразложне

узвишености, нит' мање понизности,

љета нема,

ни раздраганих босоногих

сумрака.

Скршили су убоге удове,

а очврсли душу страдалници,

који вјерују и воле,

тишина на испружену руку

и хладан

додир празнине отјерао је

птице из

луга у неповрат.

Падају кише и хоризонти су тамни, а

душа иште насмијане очи ближњих

мјесто сузе,

док мудраци ћуте

сањари вриште у бескрај.

Вријеме гадно,

охоло и гладно,

гази и потире све,

сабија љетни дан

у оловну магловиту цијев,

без cунца

несносан бол затвара,

очне капке

док душа грца

и глас бунца,

за лептирима ту до срца

који дуже,

доста дуже од једног дана живе.

Нема те и зато нема ни ње,

лоше комуникације.

Док даљине се

из сиве претачу у пурпурну

сјети се

у неко најкасније послеподне

да неко

чува нит неизречену

и види то што кријеш у оку.

 

ЈЕДАН НЕДАН

 

Са ивице стола пала је шоља од кафе.

Још чујем туп звук на кожи,

завлачи ми се под нокте игленим убодима

и плочице су шаховско поље.

 

Подлив се чворугама ругао јасно.

 

Бијела поља су крв која

ми је истекла

са оком.

Неко је сломио руку

у паду да спаси лом, а мени је

ко снијег бијелим завојем,

гипсом увијен зглоб, мисао и свака кост.

 

(давно је осјећај за бол престао да постоји...,

то јутро када смо били на гробљу, први пут, други пут, трећи пут)

 

Чаша је одавно била за одбацити с блиједом сликом дјетелине

с четири листа и мало окрњеним порцеланом покрај ручке,

али се само из ње могло пити врело,

тек скувано млијеко без страха да ће спржити усне и језик,

само је из ње чај од глога

и шипура мирисао на новембарски сумрак родне јесени,

само из ње кафа мирише

на мајкин хљеб мекан, најдражи,

тек испечен.

 

Чаша је пала и прва и посљедња кап

су ту..

 

Прелијева се прошлост са данашњим неданом,

извире из локве са црвених поља и шири се...

зјенама милујем сјечиво ручке, посежем и исцртавам њом

замишљене латице на кругу који представља сунце.

 

Неке ствари не морамо дотетовирати кад нам се учини да блиједе

да би их носили да нама свијетле

кад је мрак, а мрак је.

 

Први је децембар,

сахране су саставни дио свакодневице и свака нова смртовница

доказ је

за суноврат наде и све личи на студен

у кошмару која чупа здраве кутњаке, прво,

па предње зубе силом, на зиво,

док мраз цичи ко стиснут врат миша

на комаду смрти у мишоловци,

ја видим плаво,

пишем индиго, удисај...не шкрипи, не кашљем, 

још.

 

Држим до тога да је жив сад

само онај ко зна да боје измјести

ван граница разума и да словима попуни празна поља,

без прије и после...сад

Црно поље на табли је тренутак који памтиш,

и кад боли и кад не боли

и дан и недан..

 

Шах мат!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: