О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


И АКО НИСУ МОЈЕ, МОГА СУ ОКА ДИО

Драгица Ивановић
детаљ слике: isaaa.org


СЛИКА БЕЗ РАМА (ТОПОЛАМА)

 

Плакао сам к'о киша

тог дана када су посјечене тополе,

цио ред.

Иако нису моје, мога су ока дио,

иако ником ништа не значе,

иако су прерасле, старе,

поново сам дијете био

више него човјек на киши што плаче,

и не могу ноћима да усним,

замућеним зјенама видим птице

у крошњи,

ја сам растао са њима.

На дан пред празник,

дан радости,

дан Васкрсења, плакао сам сам,

гладан њихова хлада, висина,

еха очева гласа, гласноће сватовских сирена, јасноће

обичаја и љепоте неког времена које нестаје, ког'

нема.

Тај дан када су посијекли тополе,

укопан на мјесту,

к'о да нисам осјећао ноге, а трчао бих...

сутра ће неко купити рам за слику од тополе, не

знајући- ова слика је остала без рама.

 


 

МИСАО

 

Мисао,

твоја мисао

неповратна, неизречена,

сијече као отворена спржена

рана до кости,

бунтован јули

је показао и доказао пргаво

отрован почетак

и крај на скали људства,

нит' више безразложне

узвишености, нит' мање понизности,

љета нема,

ни раздраганих босоногих

сумрака.

Скршили су убоге удове,

а очврсли душу страдалници,

који вјерују и воле,

тишина на испружену руку

и хладан

додир празнине отјерао је

птице из

луга у неповрат.

Падају кише и хоризонти су тамни, а

душа иште насмијане очи ближњих

мјесто сузе,

док мудраци ћуте

сањари вриште у бескрај.

Вријеме гадно,

охоло и гладно,

гази и потире све,

сабија љетни дан

у оловну магловиту цијев,

без cунца

несносан бол затвара,

очне капке

док душа грца

и глас бунца,

за лептирима ту до срца

који дуже,

доста дуже од једног дана живе.

Нема те и зато нема ни ње,

лоше комуникације.

Док даљине се

из сиве претачу у пурпурну

сјети се

у неко најкасније послеподне

да неко

чува нит неизречену

и види то што кријеш у оку.


 



ЈЕДАН НЕДАН

 

Са ивице стола пала је шоља од кафе.

Још чујем туп звук на кожи,

завлачи ми се под нокте игленим убодима

и плочице су шаховско поље.

 

Подлив се чворугама ругао јасно.

 

Бијела поља су крв која

ми је истекла

са оком.

Неко је сломио руку

у паду да спаси лом, а мени је

ко снијег бијелим завојем,

гипсом увијен зглоб, мисао и свака кост.

 

(давно је осјећај за бол престао да постоји...,

то јутро када смо били на гробљу, први пут, други пут, трећи пут)

 

Чаша је одавно била за одбацити с блиједом сликом дјетелине

с четири листа и мало окрњеним порцеланом покрај ручке,

али се само из ње могло пити врело,

тек скувано млијеко без страха да ће спржити усне и језик,

само је из ње чај од глога

и шипура мирисао на новембарски сумрак родне јесени,

само из ње кафа мирише

на мајкин хљеб мекан, најдражи,

тек испечен.

 

Чаша је пала и прва и посљедња кап

су ту..

 

Прелијева се прошлост са данашњим неданом,

извире из локве са црвених поља и шири се...

зјенама милујем сјечиво ручке, посежем и исцртавам њом

замишљене латице на кругу који представља сунце.

 

Неке ствари не морамо дотетовирати кад нам се учини да блиједе

да би их носили да нама свијетле

кад је мрак, а мрак је.

 

Први је децембар,

сахране су саставни дио свакодневице и свака нова смртовница

доказ је

за суноврат наде и све личи на студен

у кошмару која чупа здраве кутњаке, прво,

па предње зубе силом, на зиво,

док мраз цичи ко стиснут врат миша

на комаду смрти у мишоловци,

ја видим плаво,

пишем индиго, удисај...не шкрипи, не кашљем, 

још.

 

Држим до тога да је жив сад

само онај ко зна да боје измјести

ван граница разума и да словима попуни празна поља,

без прије и после...сад

Црно поље на табли је тренутак који памтиш,

и кад боли и кад не боли

и дан и недан..

 

Шах мат!




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"