КОЛИБА
На крају села, на пропланку
Тамо из последњих кућа
Стоји још увијек , колиба,
Од чамовине, глине и прућа.
Стара и трошна, али комотна.
Огњиште на среди, бакрач и вериге
Ивањско цвијеће у вијенац сплетено
На довратнику од љескове струге.
Ту ми је прађед збјежа од нељуди,
Танка образа и тањег морала;
Али чељади пуна колиба
Бог и Његова Милост је дала.
Ево ме данас пред колибом стојим.
Суза се просу, к'о зобница жита;
Посегнух за кваку и скромно крочих
"Помаже Бог" икону питам.
Добро ти доша, палачо моја,
Добро те срео најмилији доме,
Дуго још дими рођено огњиште,
Само сам ође ја свој на своме.
Здраво ми био мраве у трави,
Срећа те срела пчелице у гају,
И ти здрав буди орле под облаке
Кад се са висине дивиш завичају.
