НА МЈЕСЕЧИНИ
Ноћ је пала тиха, а Мјесец к'о дукат
По небу пјева најљепше баладе;
Испод багремова, крај бистра потока
Угледах чудо, што Бог свијету даде.
Увојци се сплели као оникс црни,
Поносито стоји љепша нег' Венера,
Смарагдним очима у даљину гледа
К'о богиња митска, Зевсова, Хера.
Као принцеза са злаћаном круном
Чедношћу и срамом у мах одјевена
Рањива к'о срна и ратница храбра
Стоји, Њено величанство, Жена.
И дамари ови што у срцу бију
Гледајућ те владарко жудње и снова
Мириси су твоји савршенство чула,
А струк опијум из рајских вртова.
Ех, каква си, пустим жељама ношен
Гледам те ноћима, баш о теби снијем;
Три би царска града порушио за кап
Опојнога вина да с усне ти пијем.
