О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


СУНЦЕ ИСПОД ЈЕЗИКА

Јованка Стојчиновић - Николић


СУНЦЕ ИСПОД ЈЕЗИКА

 

 

ПОРОДИЧНА

 

Отац је ставио на сто флашу ракије

Нажутјелу од дудовог бурета

Које му је одлазећи оставио његов отац

А мој дјед Теодор

 

Мајка је припремила шољице за кафу

На тацни добијеној од тетке Зоре из Новог Сада

Која блиста као позоришна сцена пред премијеру

 

Изгледало је да „спајају два радосна дана“

Попут Андрића

 

Онда су за тренутак отац и мајка нестали

Затворивши за собом врата сусједне собе

 

Отац се појавио преобучен у ново одијело

Намирисан колоњском водом

Вежући уску кравату око врата

И прслуком са  свилом на леђима

Који је тек мало прелазио преко панталона

С коцкицама Тамне И свијетле браон боје

 

Потом би мајка с осмијехом на лицу

Изишла из собе глачајући ситне наборе

На сукњи купљеној за посебну прилику

 

Са зида који дијели кухињу од спаваће собе

Сат је откуцавао подне пружајући звуком отпор

Крупним капима кише

Које су под присмотром вјетра мијењале ритам

Па се чинило као да су каткад уситњено и згуснуто

Забадале попут борових иглица трагове на прозорима

 

О Домаћинеееее... На тренутак отац ослушну

 

Онда напуни чашицу ракијом Изађе на веранду

А за њим и мајка

 

Ми смо иза њихових леђа провиривали

Пребирући Свјетлећим очима драгоцјености

Знајући да кумови Гајићи Милена и Радован

Никада не долазе без брда крушака

 

Које смо звали зимњаче или зимнице

Добро упаковане у новински папир

 

Стишала сам радио у соби

И подигла сунце испод језика

Којим и данас гријем сјећања из младости

 

 

 

 

ВЕЧЕРЊА ПЈЕСМА

 

 

Помало се смркавало

И сва се Свјетлост у ноћ повлачила

Да мрак своје звијезде пронађе

 

Отац ће мајци

Хајдемо једну партију...

 

Просуше се Црне Домине по столу

 

Мијеша мајка своје разговоре

Увлачећи оне скраја у средину

Оне из средине на други крај

Па опет Поново и Поново...

 

Изнутра Обазриво рука крене па застане

Као да их ућуткује или преусмјерава

(Гледајући Оца право у очи)

 

Он поглед спушта надоље  као на Велику тајну

Пратећи своју забиљежену (домину) у очима

Важну као Држава Са шестицама у оба поља

 

Напокон у рукама је оружје од пет домина

 

Црне им се леђа међу искривљеним облицима

Родитељских прстију

 

Ко излази

Мајка ће

 

Онај ко има дуплу шестицу

Шта ако нико нема Опет ће мајка

 

Отац подиже обрву и руку

 

Заустави дисање да му покрет не оспори

Стави Дванаест црних тачкица на сто као Стожер

По шест на обје стране

 

Мајка ћути... Гледа у своје руке као у

Помирљиву празнину

 

Опет си се о моју душу огријешио

(Или ме то живот искушава)

 

  

 

СВЕМИРСКА РИЈЕКА

 

                           Мајци Милени

 

 

Сад кад знам да ме на дрвеној веранди

Више не чекаш

Покушавам зауставити вријеме

И онај крилати облак наговорити

Да се не помјера ни мало

Из дубине твога тијела

Преко небеског поља

Да не проспе кишу

И спере наше гласове који се већ

Четрнаесту годину успињу под мјесечину

Да те додирну

 

Кад очима као зрачком живим

Прелазим преко Твога тијела у Свемиру

Нестане помрачење сунца

И ја те гледам у небеској лађи

Склупчану

Као у Ораховој љусци

 

Кажеш није ти тијесно

Тражиш само ослонац у језгри

Као у хљебу од пшенице са наших поља

Сакривеног у језику дјецу док хранимо

 

Ево мене Свемирска ријеко

Долазим ти

Као усклик на крају реченице

 

С прољећем

Јер знам

 

Прва си причест у башти

Међу љубичицама

 

Прва вода која нас опкружује

Док рађала си нас

 

Први извор из којег кључа ријека

Која нема вулканско поријекло

И прати нас за живота

 

 

 

 

КРОЗ ОЧЕВО СРЦЕ (ШУМА)

 

 

Уђох са оцем и тестером (којој су сваки зуб

добро прегледали и наоштрили ручном турпијом)

У већ добро проријеђену очеву шуму

Коју смо звали Видићка

 

Отац је одмјеравао свако стабло

Клизећи жуљавом  руком по испуцалом јутру коре

 

Удаљавао је и кривио тијело

Наслањајући тежину О дрвета клатећи их

Да сваким покретом Заљуља небеску плавет

И процијени колика им је тамница у врх крошње

 

На тренутак заслијепљен  сунчевом привлачношћу

Учини му се како се на нас из висине                       

Спушта туга... Застаде с погледом на хладно гвожђе

И замишљене ударце сјекиром која крчи простор тестери

Да је ослободи оструга и растиња одоздо Из земље

 

Што је дубље у шуму залазио све је у њу заљубљенији

И јежио се при помисли да постане главосјеча у властитом имању

 

С друге стране Дужином улекнутог шумског простора

Чуо се туп ударац сјекире

 

Небо се по нама стропоштавало губећи своју прозирност

 

Чинило се да је и отац лебдио привезан за небеске конце

 

А онда истовремено с највећим стаблом у шуми

Очева сјенка се удвајала и падала по њему

Док је комшија кроз шипражје вучјом снагом грабио хоризонту

 

 

Попут дива лежао је  на земљи Храст који је обгрљен

Очевим рукама као из огледала бацао сјај у висине

Да ни један облак не прогута његову звијезду коју је обноћ Зазивао

 

Био је то почетак Комшијине царевине и

Просјечени пут кроз очево срце

 

Нико из мог грла није могао да извади  продану шуму

 

 

 

 

БЉЕШТАВИЛО  И РЂА

 

Какво бљештавило очеве сјекире кад је одмотао из

Вреће од сточног брашна дошавши кући

Право из ковачнице Ковачевића

Као да се од сунчеве зраке избрусила

 

Можеш на њеном „тијелу да смјестиш тјескобу“ невиђену

Или да огледаш лице као у зрцалу

Па да цијели дан из тебе зрцали нека чудна доброта

Као да није ријеч о сјекири

 

Као кад у Том сјају ухватиш два ока срнећа

И сваку презривост и љутњу заборавиш

Као онда Оче у подмлађеној шуми изнад потока

Кад је срна чекала на нас

Поигравајући се својом сјенком

Да испије Играње из огледала са извора

 

Као Онда кад је из наше (шуме) у комшијину одлутала

Ни сама не знам када осим да је мрачак преклапао дан

И млад мјесец развијао небеска блистања

Изнад плахог срнећег скакутања кроз шумске удвојене сјене

 

Више је нисмо видјели само смо чули одјек пуцња

 

Тад подиже се ваздух и звијезде спустише се мале

У очи срнеће

Склизну мјесец с јеленовог рога с друге стране пропланка

Прхут птица напусти куће а ја оцу из страха у загрљај

Приљубих уво на очеве груди или једини ослонац можда

Слушајући музику душиних струна која ми по болу личи

Хоћеш ли оче вратити спокој шуми

Расту ли мелеми за њене ране

 

Као рђа на сјекири у кишне дане

Која се више тупих  удараца о натруло дрво у брдима

И не сјећа       

Отац објеручке подбочи шакама главу као да подупире Свијет

Није то сине до рђе него до Човјека који нема божанска врата   







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"