СУНЦЕ ИСПОД ЈЕЗИКА

 

 

ПОРОДИЧНА

 

Отац је ставио на сто флашу ракије

Нажутјелу од дудовог бурета

Које му је одлазећи оставио његов отац

А мој дјед Теодор

 

Мајка је припремила шољице за кафу

На тацни добијеној од тетке Зоре из Новог Сада

Која блиста као позоришна сцена пред премијеру

 

Изгледало је да „спајају два радосна дана“

Попут Андрића

 

Онда су за тренутак отац и мајка нестали

Затворивши за собом врата сусједне собе

 

Отац се појавио преобучен у ново одијело

Намирисан колоњском водом

Вежући уску кравату око врата

И прслуком са  свилом на леђима

Који је тек мало прелазио преко панталона

С коцкицама Тамне И свијетле браон боје

 

Потом би мајка с осмијехом на лицу

Изишла из собе глачајући ситне наборе

На сукњи купљеној за посебну прилику

 

Са зида који дијели кухињу од спаваће собе

Сат је откуцавао подне пружајући звуком отпор

Крупним капима кише

Које су под присмотром вјетра мијењале ритам

Па се чинило као да су каткад уситњено и згуснуто

Забадале попут борових иглица трагове на прозорима

 

О Домаћинеееее... На тренутак отац ослушну

 

Онда напуни чашицу ракијом Изађе на веранду

А за њим и мајка

 

Ми смо иза њихових леђа провиривали

Пребирући Свјетлећим очима драгоцјености

Знајући да кумови Гајићи Милена и Радован

Никада не долазе без брда крушака

 

Које смо звали зимњаче или зимнице

Добро упаковане у новински папир

 

Стишала сам радио у соби

И подигла сунце испод језика

Којим и данас гријем сјећања из младости

 

 

 

 

ВЕЧЕРЊА ПЈЕСМА

 

 

Помало се смркавало

И сва се Свјетлост у ноћ повлачила

Да мрак своје звијезде пронађе

 

Отац ће мајци

Хајдемо једну партију...

 

Просуше се Црне Домине по столу

 

Мијеша мајка своје разговоре

Увлачећи оне скраја у средину

Оне из средине на други крај

Па опет Поново и Поново...

 

Изнутра Обазриво рука крене па застане

Као да их ућуткује или преусмјерава

(Гледајући Оца право у очи)

 

Он поглед спушта надоље  као на Велику тајну

Пратећи своју забиљежену (домину) у очима

Важну као Држава Са шестицама у оба поља

 

Напокон у рукама је оружје од пет домина

 

Црне им се леђа међу искривљеним облицима

Родитељских прстију

 

Ко излази

Мајка ће

 

Онај ко има дуплу шестицу

Шта ако нико нема Опет ће мајка

 

Отац подиже обрву и руку

 

Заустави дисање да му покрет не оспори

Стави Дванаест црних тачкица на сто као Стожер

По шест на обје стране

 

Мајка ћути... Гледа у своје руке као у

Помирљиву празнину

 

Опет си се о моју душу огријешио

(Или ме то живот искушава)

 

  

 

СВЕМИРСКА РИЈЕКА

 

                           Мајци Милени

 

 

Сад кад знам да ме на дрвеној веранди

Више не чекаш

Покушавам зауставити вријеме

И онај крилати облак наговорити

Да се не помјера ни мало

Из дубине твога тијела

Преко небеског поља

Да не проспе кишу

И спере наше гласове који се већ

Четрнаесту годину успињу под мјесечину

Да те додирну

 

Кад очима као зрачком живим

Прелазим преко Твога тијела у Свемиру

Нестане помрачење сунца

И ја те гледам у небеској лађи

Склупчану

Као у Ораховој љусци

 

Кажеш није ти тијесно

Тражиш само ослонац у језгри

Као у хљебу од пшенице са наших поља

Сакривеног у језику дјецу док хранимо

 

Ево мене Свемирска ријеко

Долазим ти

Као усклик на крају реченице

 

С прољећем

Јер знам

 

Прва си причест у башти

Међу љубичицама

 

Прва вода која нас опкружује

Док рађала си нас

 

Први извор из којег кључа ријека

Која нема вулканско поријекло

И прати нас за живота

 

 

 

 

КРОЗ ОЧЕВО СРЦЕ (ШУМА)

 

 

Уђох са оцем и тестером (којој су сваки зуб

добро прегледали и наоштрили ручном турпијом)

У већ добро проријеђену очеву шуму

Коју смо звали Видићка

 

Отац је одмјеравао свако стабло

Клизећи жуљавом  руком по испуцалом јутру коре

 

Удаљавао је и кривио тијело

Наслањајући тежину О дрвета клатећи их

Да сваким покретом Заљуља небеску плавет

И процијени колика им је тамница у врх крошње

 

На тренутак заслијепљен  сунчевом привлачношћу

Учини му се како се на нас из висине                       

Спушта туга... Застаде с погледом на хладно гвожђе

И замишљене ударце сјекиром која крчи простор тестери

Да је ослободи оструга и растиња одоздо Из земље

 

Што је дубље у шуму залазио све је у њу заљубљенији

И јежио се при помисли да постане главосјеча у властитом имању

 

С друге стране Дужином улекнутог шумског простора

Чуо се туп ударац сјекире

 

Небо се по нама стропоштавало губећи своју прозирност

 

Чинило се да је и отац лебдио привезан за небеске конце

 

А онда истовремено с највећим стаблом у шуми

Очева сјенка се удвајала и падала по њему

Док је комшија кроз шипражје вучјом снагом грабио хоризонту

 

 

Попут дива лежао је  на земљи Храст који је обгрљен

Очевим рукама као из огледала бацао сјај у висине

Да ни један облак не прогута његову звијезду коју је обноћ Зазивао

 

Био је то почетак Комшијине царевине и

Просјечени пут кроз очево срце

 

Нико из мог грла није могао да извади  продану шуму

 

 

 

 

БЉЕШТАВИЛО  И РЂА

 

Какво бљештавило очеве сјекире кад је одмотао из

Вреће од сточног брашна дошавши кући

Право из ковачнице Ковачевића

Као да се од сунчеве зраке избрусила

 

Можеш на њеном „тијелу да смјестиш тјескобу“ невиђену

Или да огледаш лице као у зрцалу

Па да цијели дан из тебе зрцали нека чудна доброта

Као да није ријеч о сјекири

 

Као кад у Том сјају ухватиш два ока срнећа

И сваку презривост и љутњу заборавиш

Као онда Оче у подмлађеној шуми изнад потока

Кад је срна чекала на нас

Поигравајући се својом сјенком

Да испије Играње из огледала са извора

 

Као Онда кад је из наше (шуме) у комшијину одлутала

Ни сама не знам када осим да је мрачак преклапао дан

И млад мјесец развијао небеска блистања

Изнад плахог срнећег скакутања кроз шумске удвојене сјене

 

Више је нисмо видјели само смо чули одјек пуцња

 

Тад подиже се ваздух и звијезде спустише се мале

У очи срнеће

Склизну мјесец с јеленовог рога с друге стране пропланка

Прхут птица напусти куће а ја оцу из страха у загрљај

Приљубих уво на очеве груди или једини ослонац можда

Слушајући музику душиних струна која ми по болу личи

Хоћеш ли оче вратити спокој шуми

Расту ли мелеми за њене ране

 

Као рђа на сјекири у кишне дане

Која се више тупих  удараца о натруло дрво у брдима

И не сјећа       

Отац објеручке подбочи шакама главу као да подупире Свијет

Није то сине до рђе него до Човјека који нема божанска врата   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: