СВИТАЊЕ
Спушта се полако ноћ,
својим природним током.
Назире се моћ старе реке,
у свом мраку дубоком.
Из радозналости неке,
моја душа,
наглим скоком,
погледа ка небу,
кришом једним оком.
И нека језа обузе цело моје биће...
Кад одједном,
звезда засја,
ко неко откриће,
те помислих,
срећом,
можда ипак свиће.
