ГРАД ОД УЗДИСАЈА
Град градила Проклета Јерина.
Град градила – Србе завадила.
Аргат тражи – а зарад зидина.
Своје даје: кћери, сва три сина.
Сви копачи – ка Новоме Брду,
да се копа сребро за утврду!
Ето тебе. Ето ти судбине:
да се тече благо за зидине.
Град градила, али у зло доба.
На мукама судбина је проба.
Не мож’ Србин славу да прослави:
аргатују Срби на тврђави.
Де, Јерино, византијска дево,
за два лета згради Смедерево!
За годину – куле подигнуте…
Ћути Ђурађ, све уз твоје скуте.
Де Турчину подај кћерку Мару,
принеси нам жртву на олтару.
Подичи се са два слепа сина,
тврда мајко, туђинко Ирина.
Де, Јерино, дотури нам хлеба!
Мириснога, топлога из пећи,
сваком рабу – јер Тврђава треба
да се може стићи и утећи.
Камен, камен… Из руке у руку,
ту ће Турци зидину да туку.
У Србији понестаје јаја,
да саградиш Град од уздисаја…
Над Србијом шири своја крила:
за потомке санак си уснила.
Да Србима нова зора сине,
над тврђавом Проклете Јерине.
Кроз векове – нек ти Господ суди,
праведније него што су људи:
Смедерево, подигла те вила.
Јерина се тобом господила!
