НЕБО ЉУБАВИ
Желимо небо од љубави ткано,
руке у руци и благост смираја
желимо једно срце распјевано
а нека тајна сила нас раздваја.
Сила што не да мирно да живимо,
што ствара два свијета немирног бескраја,
тајанственом снагом неразумног ума
дијели душе жељне загрљаја.
А ми само хоћемо осмијех бића блиских
и пјесму да нас опија заносном љепотом
хоћемо свијет осјећања чистих
и за љубав боримо се духом и добротом.
Боримо се дјелима племенитим, часним
за јединство људи насмијаних лица
и изнад бесмислених подјела и лажи
поносно се уздижемо попут гордих птица.
Наша је чежња од свих чежња већа
хтјела би из срца, из душе, из груди,
хтјела би да мудрошћу и бистрином ума
свијет разједињен љубављу пробуди.
РИЈЕЧ ПРЕЈАКА
Уз одјеке тешких звона
низ празнину болне душе
питања се само роје
И ко густе магле гуше.
Гдје застаде ти на путу,
шта ти корак заустави,
да ли моја ријеч прејака
увредом те том поплави?
Од капљица несанице
скупљам риме душе моје,
па их нижем у бисерје
којим срце чежњу поје.
И бдијем над мјесечином
изнад снова несањаних
док трагам за отисцима
корака ти одлуталих.
Да ли су те моје сумње
тако силно повриједиле,
те су твоје ријечи њежне
саломљене, сад пресвисле?
