Са твога чела сијало би сунце
Над масом озбиљних лица и судбина
У мојим очима цветала би трешња
Непрскана светом око нас
По ко зна који пут читали бисмо псалме
Расправљали о моћи Истока и Запада
Слушао би док занесена казујем стихове
Пуштајући ме да верујем како љубав побеђује све
Одгонетао би моје теолошке недоумице
Разумео карактер који поклекне под емоцијама
Штитио ме од ласкавих празноговорника
Читао рукописе пре објављивања
Хтела сам да причамо о љубавима
Које никад не буду
И никад не прођу
О необичном које се не завршава тек тако
Никад ме ниси повредио непромишљеним речима
Само оним које ниси изговорио
