детаљ слике: Душко Милошевић

 

БОГУМИЛИ, САН О ЈЕДНАКОСТИ

„Ова је наша Босна велика рана, моја Војка. Ту је разрезано Римско царство на два дијела. И хришћанство исто тако. Та, нама туђа посијекотина иде преко нашег, словенског тијела. Она не зараста, стално крвари, ту увијек има гноја. Ред је да и мелем и љековите траве буду словенске. Зато ту Словен треба да остане оно што је увијек био. Свој у души, са својим вјеровањима о природним законима, на којима је устројен сав живи свијет.“

„А што ћеш чинит' с овим нашим крстјанима? Видиш да те Папа притиска због њих.“ нестрпљива је Војислава.

„Волим те наше добре људе, јер неће ни источну ни западну управу. Отјерали су их и једни и други. Подједнако су им сметали. Ни Западни ни Источни неће оне који хоће да буду своји. Зато ни мене не воле, иако сам служио и једнима и другима, ратовао и за Византију и за Рим. И мој зет Мирослав, Кнез Захумски, муку мучи и са једнима и са другима. Моја драга сестра, наша богумилка, помаже му као жена, кол'ко може, ал' борба је непрестана. Ја потпуно разумијем богумиле и зато сам дао дом њиховим тијелима, а утјеху њиховој души.“

„Због тога те ја и волим, добри мој Куљо, али и бринем истовремено.“  Приви се Војислава уз свога мужа Кулина, држећи му главу са обе шаке. „Тачно знам колико ти богумили значе и колико их разумијеш, а колико сутра мораћеш на Билином пољу пред оним Папиним де Казамарисом да их се одрекнеш..“

„Раздире ме то мјесецима већ. Како обема Црквама објаснити то дивно богумилско, дубоко људско поимање живота и природе? Јер они неће да убијају ни људе ни животиње, све што дише и што се креће. Неће да лажу, што значи да презиру трговину, јер она пре или касније обавезно води у лаж, превару и кривоклетство. Зато неће ни у политику, нити било какву власт. Штују да свако живи од својих руку. Срамота их је од милостиње; и да траже и да дају. А повише свега презиру сваки присилан рад.“

„Притом су многи од њих веома писмени, поштују образованост и подстичу једни друге на читање Светог писма и древних апокрифа.“ Са жаром Војислава допуњује мужа. „Заједно смо у Радимљу, прошле године, видјели како умију да клешу своје надгробне стећке. То нису обични споменици. Живео једном тај и тај... То је много више, то је умјетност права.“

„И своје жене штују, као ја тебе тако лијепу и паметну, цвијете мој. У њиховим хижама влада једнакост међу мужевима и женама. Напредују само паметни и вриједни, а не да л' су од мушких или женских.“ Размишља се Бан, мало скупљених очију. „Као да су дошли из неког другог доба!“

„Можда и јесу само ми то не знамо... Рим и Цариград посебно се рогуше на то са женама. Све, све, али равноправне жене, то никако!“ досољава Војислава.

„Ја сам чак чуо да скроз на Западу богумилске, то јест катарске жене оснивају добротворна друштва.“

„Тачно је тако, исто то у Солуну ради чувена добротворка Ирина.“

„Ма, него шта! Паметни људи гледају да помогну једни другима. А не да бацају паре на прескупе храмове.“

„Јес' вала, шта ће ти цркве!? За истинску молитву довољна ти је и твоја кућа и дрво или стијена у природи. Право исповједање је пред оним који те зна. Све и да хоћеш ту не можеш да лажеш.“

„Тако је, моја Војка. Колико чисте људскости ту има. Колико природности, здраве човјекове памети. Никаквих свештеничких магли, празних ријечи чији је главни циљ прости интерес, мутљавина и обмана.“ Смрачи се Бан потпуно, као да се већ пренио у догађај који слиједи. Као да је будућа расправа већ почела, као да се аргументи и за једну и за другу истину већ подастиру на сто. Изгледа да му је јасан и исход те замишљене битке. „Ма, не можеш ти Црквама објаснити, то је против њих, посебно против њиховог свештенства. Ууух, муко жива!“

Погнуте главе, Бан је гледао у своје отворене шаке, а Војка у њега, брижно и њежно.

 „И, што ћеш онда на крају рећи Папином изасланику и Цариградском патријарху, мужу мој?“

 „Већа су они сила од мене. Не могу се ја бости са рогатима! Ваља бити мудар и лукав, рећи шта год пожеле, сачувати главу на рамену, државу и овај богумилски народ. А кад се Римљани врате у свој Рим, ја ћу у својој Босни ћерати своје босанске дане као и досад.“

 

Смрачило се одавно изнад Бобовца. Спавају сви осим страже. Бан и његова жена повјеравају се једно другом, као у свим тешким догађајима досад. Кулин се одавно заљубио и у њену памет и у њену љепоту и у, још увијек, чврсто и једро тијело. 

„Хоћеш ли ти мени, банице Војислава, показати то твоје лијепо босанско тијело?“

„Хоћу, ако утулиш свијећу, Бане Кулине.“

„Па онда га нећу видјети.“

„А ти онда замишљај, мој Вееелики Бане!“

 

Посље кратког премишљања, свијећа се сама угаси.

 

 

Плодови тла - Душко Милошевић

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: