СВОЂЕЊЕ РАЧУНА СА САМИМ СОБОМ

Сенахид Незировић: роман "ЈАГМА" Удружење књижевника Републике Српске, едиција, савремена књижевност

Имао сам срећу да упознам онда младог писца и студента (Филозофскога факултета у Сарајеву) Незировића, када ми је долазио у средњу мјешовиту школу у општини Бановићи гдје сам радио као педагог и психолог те директор. Случајни, први сусрет у којему све ове године и деценије наших живота сарађивасмо, а да при том између нас, никада, није пала ни једна једина ружна ријеч или пријепирка је за узор другима...

Имајући у виду да је радио волонтерски још у СФРЈ, и то у књижевној омладини, односно Књижевном клубу „Иво Андрић“ у подОзренском селу Турија, недалеко од села Ораховица у коме сам и ја рођен, понудио сам свој рукопис прича, без наслова. На моје изненађење, он је врло брзо донио прекуцан текст и замолио ме да прегледам, да би касније отишло на рецензирање (др Мирку Скакићу и др Асиму Халиловићу, проф. Педагошке академије Универзитета у Тузли).

Тако бијаше 1986. године. Данас, ја пишем о његовом рукопису документарног романа радног наслова „Јагма“ (генитив множине „јагми“, што је стандардизовано Речником српског језика!). Радња се заснива на стварним догађајима из пишчевог живота и подсјећа много на познати роман „Живот је негдје другдје“ Милана Кундере. Необично је да се, уз белетристички текст, приложи овако велики број разних: Рјешења, Уговора, фотографија, Диплома, отпусница из болнице, писама (епистоларна форма) и томе сл., међутим када се прочита цијели текст онда се боље разумије намјера писца. Чини ми се да је субјективност овдје сведена готово на минимум и да се, често, писац руга самом себи те судбини која му је одређена. Главни лик није писац, већ они који радњу покрећу и усмјеравају што веома изненађује! Остала имена су стварних личности из јавног живота (Лукавца, Тузле, Сарајева и сл.), па нема приговора њиховом спомињању на коректан начин. Мотив који покреће ликове је различит, углавном се ради о борби за голу егзистенцију, запошљавање, оснивање породице што увијек измиче Сенку и јер му то непријатељско окружење (љубоморно и пуно завидности) не дозвољава...

Вријеме обухваћено радњом романа „ЈАГМА“, почиње од рађања у Тузли, до завршетка рата у СР БиХ... Најинтересантнији су дијелови током школовања, заснивања радног односа на одређено и (новинарске) ангажованости у току рата. Свједочење о убиству његовог цијењеног професора Шпире Матијевића и етничком чишћењу српских насеља (Смолућа, Потпећ, Пожарница...) су најдрагоцјенија у овој причи, у којој нема мјеста сумњичавости... јер, писац се исповиједа пред папиром као пред свештеником, сводећи рачуне сам са собом!

Незировићеве реченице су наизмјеничко кратке и дугачке. Он има препознатљив стил убрзавајући краћим реченицама радњу, док је атмосфера у дугим реченицама знатно мање напета. Читаоци лако могу стећи утисак да се писац зналачки „поиграва“ српским језиком, иако се чини да је пренатрпавање турцизмима узрочник неразумљивости, који, срећом, исправља додавањем рјечника на крају рукописа романа!

(Са жељом да рукопис објави наш издавач у Републици Српској или Србији, ћирилицом, прихватајући да Истине описане у радњи романа „Јагма“, Незировић Сенахида не смију штампати у федерацијском дијелу БиХ, надам се понављању тиража, јер очекујем добро прођу...)

 

09. јануара, 2019. 

Бијељина, Република Српска

Извод из романа „Јагма“

 

„Не знам шта ми све ово треба када светоназор у који смо ућерани, не позна исповедање, иако у Корану пише: „у вери не сме бити присиле“...

Стигох у (по)родилиште комунистичкога гнезда Соли/(Ту)зла, исте године када Тито посети Лукавац, где моји беху староседеоци. Џемо Нухић, председник Општине и директор Фабрике (соде), све делом потврди. Мандат обележи подизањем зградурине Основне школе „Алекса Дундић“ коју сам похађао. За „бравараЈожу“ се организовао дочек и фешта каква пре и после тога није виђена. Колону црних „Мечки“, седишта од црвене коже, предводише гарави са 777, у коме је седео двојник Вође. Троструког хероја, пушећи „Хавану“... Излегох се у материнском гнезду, под племенитим срцем Стрелца/Змаја, у години смакнућа пријатеља Маршала СФРЈ, John F. Kennedyja.Бабице памтише да замирисах на бехар. И дупла се дуга појавила на небу! Славуј појао. Анђео смрти ме пољуби у чело и тада заплаках. Шапну место на које ћу морати доћи. Скончати пролазни живот. У тачно прорачунато време... Можда су и те сузе приливене за губитком „шмекера“, који вараше образовану Jackie, а све се видело на хабер – кутији „“ЕИ“ Ниш, одакле је телал одашиљао карахабере. Наша кућа, друга по реду, набави то „сокоћало“. А док се не деси чудо, родитељи су вазда са мном одлазили, на сијело, да гледају телевизију код комшије зв. „Чик“. Меза и „цуга“ беше обавезна. Тако нарољани шљив(овиц)ом, баљезгаше о репортажи „Караван“, Милана Ковачевића, која доби „green light“  за емитовање на ТВ Рајвоса.Зулумћари Турци беху дежурни кривци, јер смо тада живели у „тамном вилајету“. Мој пенџер у дуњалук се раскрилио, а ја сам п(р)олетео из кафеза испреплетеног златним пауковим нитима, пуним једрима и поред затворених врата... у дуњалучки живот пун јагме... „

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: