детаљ слике: ФотоСтудио КРКдизајн

Тесла с оне стране

У једном подвелебитском селу, крајем 80-их прошлог вијека, скупило се на раскршћу рано ујутру неколико људи који су изнијели млијеко на откуп па чекају камион који га сакупља и одвози до главне мљекаре на прераду.  Јадранко Бојанин прича окупљенима како су јуче у сумрак он, ћаћа и стриц му, били у шуми и порушили неке суве оморике што их је гром спржио још прије неку годину. Таман позавршавали и сложили на гомилу па ће сутрадан отићи да их довезу. И тако, пођу кући.

 - Али ћаћа виђе да је сикера остала и поврати се да је узме, док смо се стриц и ја већ спустили низ странчицу и успорили да би нас он што прије сустигао. Кад, одужило се, нема га, па ми мало присједемо и запалимо по једну. Звизнух да видим гдје је. Обично се јави на звиждук, али овај пут не добих повратни звиждук. Каже стриц: „Мора да се негдје увалио у бујад и сере, знаш ти њега кад заузме бусију“.- приповједа Јадранко.

 

Сви се присутни насмијаше. Али, претворили се у уши и сви би исто питали.

 

 - Па шта би“, јавили се, „да му се није шта догодило?

 

Небројено питања се роји у њиховим главама, док Јадранко жели све полагано да им исприча.

 

- Смирите се, људи, ено ћаће код куће жива и здрава, али свеједно му се догоди нешто јако чудно, што не може никако да разумије. Ено својој Бојани по стоти пут од синоћ препричава шта му се збило и сваки пут и он и она, која је паметнија од њега, остају без одговора.

 

- Ма дај, Јадранко, причај шта му се догодило, да није најашио на вилино коло или да се није намјерио на нечастивог?

 

Шуме су увјек криле неку тајну, а посебно мјеста која су у народним причама спомињана од памтивијека. Народ би некад слутио нешто, па ако би се чак нешто и догодило што не би било уобичајено, претварало би се у чудотворство и попримало празновјерски карактер, тако да су неки слијепо вјеровали у то, а поједини би само одмахивали руком и не марили за такве приче.

 

Пристиже камион, брекће као да је на измаку снаге, сељани већ говоре како је на издисају и шта ће са млијеком ако им не буде долазио Шпиро из Госпића да га покупи. Један од млађих ухвати се за страницу и зачас се попе на камион до мале цистерне, прима од људи бокете и флаше са млијеком и искреће у цистерну док Шпиро пише у тефтер колико је ко предао литара. Без задржавања, откотрља се даље према другим селима разбацаним по  подвелебитском кршу.

 

Не дају се људи кућама већ се натоманули на Јадранка да им доврши причу, што му се догоди са ћаћом у шуми.

 

- Де, Јадранко, ђе си оно стао, пође ли ти или стриц да га потражите? 

Јадранко се насмија и поче:

- Знате ви мог ћаћу исто као и ја, њега да иде неко тражити, па он би се смртно наљутио. Не прође неко вријеме, ево га, проблиједио као крпа, спуштених руку са сикером у једној руци и као у неком бунилу. Стриц и ја се мало нашалисмо, а он једва проговори, да ми не знамо ништа!

 

- Што не знамо, ћаћа, упита' га, а стриц дода: „Нама је важно да Ти знаш, и твоја Боја која нађе поклопац сваком лонцу.“ 

- И ту се заметну комендија међу нама, док смо се спуштали према селу. Ћаћа хтједе нешто да нам исприча а никако да одапне, као да се чува да дође кући па да нам исприча све полако и без икаквог страха. Тако и би. Мати нас дочека са вечером, умисмо се, опрасмо руке и сједосмо за сто и прије него што узесмо залогај, ћаћа поче причати. Позва и матер да сјед'е с нама за сто, да и она чује шта му се догодило.

 

- Ајде, 'ајде, сјед'те и јед'те, имам ја још конака намирити, испричаћемо се, има ноћи.“

 

- Одбруси мати и не да се за сто, али ћаћа не одустаје, запов'једа јој да сјед'е с нами за сто и да саслуша причу. Бо'ме, Боја сједе, али њена мора бити старија,

 

-’Ели рекла: „ајде да чујем, добри мој домаћине?“ -  добаци неко од људи.

- Е, баш тако, сви ви њу добро знате.

 

- Него, одважи се ћаћа, онако уз први залогај да проговори шта му се догодило.

 

-Повратих се ја по сикеру, као што вам рекох, јер вас двојица сте на себе натоварили скоро све, па ми би најлакше да се сам повратим. Видим ја ону нашу ’рпу кладица и помисли: „нека, фала Богу, па ћемо их сутра довести кући“. И кренем тачно оном мјесту гдје сам оставио сикеру, видим је тамо је; ма, само што ћу је  у'ватити за држалицу, окрену' се мало у страну, јел' ми се учини да је неко ту. Кад, уистину, онђе поред оног великог изваљаног камена стоји човјек. Нисам се препао, видим да је нормалан, али ме зачудило откуд сад човјек, и то још непознат. Висок, мршав, у бијелој кошуљи, танкије' бркова, стоји тако и гледа више у земљу него у мене. Помислио сам, мора да је неки сиромак, па залута' однекуд. Али ништа не проговара.  То мене нагна да ја њега упитам ко је он и шта ради ту у ово доба дана и ’оће ли с нама у село. Међутим, и мени као да је нешто блокирало, и језик и мозак скаменио се, и ја као и он, па гледамо један у другог. Није то потрајало дуго, кад мене обузе његов глас. Људи моји, он не отвара уста, али ја га све чујем шта он мени говори!

 

- Па шта говори, ћаћа, да није лугар – прекидо' га ја на залогају.

 

- Није лугар, бар њега добро познајем, али чујем ја како он мене пита зашто сам срушио те оморике и каже да су оне њему требале да заштити наша села. Ја хтједе изустити, али немам гласа, а оно што би хтио рећи, он као да је већ чуо. Узео сам сикеру у руку и лијепо сам се окренуо према њему и мислим, ако крене на ме, имам сикеру. Али он мене толико умири да ја нисам имао ни што мислити ни што рећи. Искоракну он према мени, ма ни по корака, и гледам ја у његове очи, али као да их не видим; његово лице као да је стијена, она која се већ претворила у мрклину горе наврх Велебита и срце ми чује како ме лијепо пита, као да смо се не знам ђе срели. Како Бојана, јел' добро? У мени нешто засвијетли, као да ми се очи још више отворише, а од њега се одлијепи нека лоптица, као да се свјетло умотало у њу, и полети према мени. Ја, нако сав смушен и умирен, спозна' да преда мном стоји наш Никола, Никола Тесла! Људи моји, привидио ми се, може ми свако причати што год 'оће, али ја сам њега видио! Онај моменат кад сам чуо да ме пита за Бојану, одма' сам схватио да је то он!

 

Бојана се насмија.

 

- Јоој, на шта ја вријеме губим! Што га нијеси зовн'о да дође да нам уведе струју у свињце и да вечера с вами?

 

- Бојо, па бар ти знаш да је твоје бабе мати из куће Мандића, одакле је била и Николина мати. Ви сте иста крв, зато је и пита' за тебе!

 

- 'Ајде, ајде, једи и немој то ником причати да се људи са тобом исмијавају.

 

- Бо'ме ћу рећи свакоме кога сретнем! Ја знам шта и кога сам видио, знам ја да Тесла није жив и да он није могао бити тамо крај онога камена, свјестан сам да ми се привидио, јавио ми се његов дух који, ето, зна да наврати у крај свога дјетињства, у крај ђе се родио. Он је био најпаметнији човјек на свијету, није то знање могло тек тако да излапи. Кол'ко нас има живих па не знамо да живимо, а он, ето, и послије смрти умије да се претвори и дође тамо ђе га срце вуче. Ја се не срамим тога што сам видио. Једино морам добро размислити о свакој оној ријечи која је допрла од њега у ову моју тупаву главу.

 

- Е, свашта с твојим ћаћом, Јадранко“, добаци један од присутних. 'Ајмо, људи, у разлаз. Ако је истина, ко зна чему то слути. Ми смо овдје заборављени и од Бога и од државе, ни наш Тесла нам помоћи не може!

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: