детаљ слике: Луција Ернестова

Разумјевање

Немој да се извињаваш.
Познајемо наша осјећања,
разумијем твоје прилике и неприлике.
Зар није лијепо знати неког ко те разумије?
Знам, свјесна си свега што радиш,
одлука је на теби, да ли да одеш
или останеш у завичају.
Нећу да будем неко ко те спутавао,
или потпаљивао твоју жељу и намјеру,
само желим да постигнеш у животу задовољство,
срећу, успјех, јер то заслужујеш
и да сачуваш здравље.
Ти си једна од ријетких о којој размишљам
на другачији начин
за разлику од оних које ми се
само физички допадају,
ти си нешто посебно,
о теби умијем да бринем, да се питам гдје си,
да помишљам јеси ли задовољна,
несрећна или срећна,
да ли ти шта недостаје …
Понекад ми се учини да осјетим твој уздах,
помислим да у том моменту
и ти помислиш на мене,
загрлим те топлином срца и осјетим твоју близину,
као кад љубав потече,
али не она која се своди на вођење,
већ као неко мени толико драг
у жељи да си само поред мене.
Ми се никад нисмо приближавали ватри
љубавне страсти,
њен пламен за нас двоје очигледно није запаљен.
У нама су наше замишљене стазе и сусрети,
наши животи,
који би били испразни ако не бисмо знали
једно за друго.
Често, у разним приликама помислимо на нас.
Није то због тога што недостајемо толико
једно другом,
то су наше пјесме у нама.
Твоји стихови увјек подсјећају на тебе,
…у нама нема ништа туђе,
у нама нема ништа наше…
То су дјелови мог начина размишљања,
кад се сјетим твог имена
као да се римује са Кордун,
вјерујем да само са тобом имам ту сродност,
можда смо баш због тога јединствени,
вјерујем, то је наша љубав,
нема потребе да јој се извињавамо.
Лијепо је што је имамо,
да нас воли и да нас не раздваја.
Разумијем твоју жељу за одласком,
није то бјежање, није то себичност и неимање,
знам, осјећаш пустош коју не желиш држати празном,
знам, имаш срце које је спремно да трпи
носталгију.
Волио бих кад бих могао стајати ти на услузи,
волио бих да гледамо мјесец
у истом дијелу ноћи,
волио бих да нам сунце излази и залази у исти час
и тако!
Свега помало бих волио што би нас учинило ближим.
Вјерујем да имаш на уму нешто што ја немам,
вјерујем да у обома чуче искрене жеље.
Све кад прође и нашим путевима кад буду трчала нека нова дјеца
иза нас неће моћи ништа друго да пише
него да смо се вољели.
Ни тајно, ни јавно, већ усрдно, вјечно,
најмоћније од свих вољења.
Невиђено, не знајући једно за друго,
никад додирнути, никад пољубљени,
никад загрљени, али вољени и превољени,
ван времена, ван простора.
Свима ће то бити чудно и нестварно,
само нама јасно и стварно.
Због тога те разумије онај који те воли!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: