КОРА
Кад протегне се испод коре
она
којој синови утробу поцијепаше
и мине страх од
жене
мајке
живота
Ја сакупићу рубове наборане хаљине
и сашити
ново срце за свечану прилику
да паше
као саливено уз ово лице и слику
обољелу од анемије
- ваздуха треба
Изливено рударско окно
претопљено је
у посљедњи циклус алхемије
пресушен је
плач из колијевке
Кад избаци море
посљедње кости питомих фосила
ја сједјећу на обали
пребирајући крше
у пози дјевојчице с разгледнице
у клише
заглављене
и обавезно снене
у бијелом
и с једном шишком преко чела
пребаченом наизглед овлашно
позираћу у славу невиности и поновног рођења
А заправо ћу жељети да вриснем одушно
и поцијепам тај рам
- ваздуха ми треба
Испод Хераклових стуба
грчких трагичара који славе оцеубиство, силовање
мајке
земље
жене
правдајући га незнањем
умро ми је срам
и нико није дошао на сахрану
отишао је у спам
Кад устане и протегне се она
прашњава
силована
поцијепана
погребена
земља
мајка
жена
у посљедњем крику
епске завршнице
која остаје без даха
Кад оду и отац и брат и друг
ја вратићу се на оно наше мјесто
откопати нам давно урезана имена из бетона
пренијети у Африку
их
ја постаћу прстен времена
стих
што затвара круг
далеко од земље наших предака
ЛУТКА ОД КРПЕ
Дан у којем Црњански преко Нађе улази у мој живот
као дијете наопако рођено
форцепсом
одрезао је моје посљедње напоре да се уклопим у прописом
утврђене стандард
(Нађа је руска племкиња на имагинарном трону)
Она живи од шивења крпених лутки
у Лондону
у вријеме које безглаво жури
хукти
Она
милина
дивљина једна која продире у цивилизацију
необузданост која не познаје матрицу
крпи њене загађене геноцидне отворе
гордо ћути и трпи
Дан у којем се рађам кроз Нађу
дан је у којем пуштам штакоре
низ канализацију
спаљујем папирнате бродиће
пљујем на Европу
- а заправо је дан мог биолошког рођења обиљежен пуцњавом и садњом једног витог бора
руком мог пијаног оца
осветника том животу скоту
(Говорили су ми много касније да се ниједној Црногорки није као мени обрадовало)
И да сам добила краљевско име
да не мине
сјећање на дозу одговорности
Увијек мора неко да пркоси
али било је то много прије могућности избора
прогона и пророковања
Никад у свом селу немој да будеш овца
паљеница жртва
Дан у којем фарбам косу и сашивам прорезе на дупљама
дан је у којем лутка крпена
постајем
правим се мртва
Неко нас изнад увијек посматра
дајем
дјевојчицама да је облаче
добацујем је дјечацима да се поиграју
Неки нас догађаји зарежу за читав живот
Дан у којем почињем да везем плаштеницу за ћивот
дан је ђаволом дан
за вјештице на метли
дошљаке који су посјекли
бор са ћошка наше улице
(сметао је прилазу новоизникле петоспратнице)
Никад више нисам показала своје право лице
Никад више нисам пустила природну боју косе
нити корак кроз онај посјечен ћошак
појела сам сав мрак
кад заустила сам ријеч о поштењу
Неки нас догађаји покосе
у једном трену
а за живот цијели
ilustrator: Stefan Keller
