МОЈ УЈАК
Прво су мами родили сестре
А после њих се роди и мама
Потом им баба обећа брата
Да женска деца не буду сама.
Добро се томе досети баба
Мало и деда помоћи дода
Па девет месеци после тога
Ујака мога донесе рода.
Све је то добро дошло и мени
Идеја беше баш много јака
Поред толико тетака брижних
Добро да имам једног ујака.
Он је неко ко не смара никад
Нити ме тера да једем супе
И на утакмице често ме води
А не у неке шопинге глупе.
Учио ме бицикл да возим
Да пливам, роним, скачем на главу.
„Розе боју девојчице носе
А ти си дечак, и носиш плаву.“
Зато вам кажем: добро ме чујте
Хвала теткама и хвала свима
Свога ујака мењао не бих
Срећан је свако ко ујака има.
ДЕДИНА ЉУБАВ
Причао ми једног дана деда
да је као момак био фаца.
За њим луда од љубави била
нека цура што се звала Маца.
Каже деда да је била лепа.
Пуначка и згодна са свих страна.
„Ове данас ни на шта не личе.
Каква је то девојка ко грана?“
Кад са дедом прошета по граду
свако за њом очарано гледа.
Она ником не узвраћа поглед.
Занима је једино мој деда.
Али љубав не потраје дуго.
Одсели се Маца, баш јој хвала,
јер никога од нас не би било
да је она са дедом остала.
СУНЦЕ И ОБЛАК
У намери светлост свету да шири
Сунце се јутрос високо вину,
а поред њега Сив Облак неки
реши да направи хладовину.
Кад виде Сунце шта Облак спрема
укључи своје вреле моторе,
обасја кô што пре никад није
читаву земљу, шуму и море.
Облак је био спреман на ово.
Мало се помери са свога места,
стаде пред Сунце и заклони га,
па сав труд и светло Сунчево нестȃ.
На то се Сунце разљути много.
„Овај да буде јачи од мене?“
Заклони Облак и истог трена
нестаде хлада и нестȃ сене.
Од овог силног надметања
ко може јаче, ко може више,
према земљи из Облака сивог
кренуше велике капи кише.
Кроз водене капи Сунце засја,
на небу се просу од боја пруга.
То што створише Сунце и Облак
била је једна магична Дуга.
Свако је довољно јак и снажан
да уради сам све у животу,
ал' ако скупа стварамо нешто
можемо створити само лепоту.
