Милица Миленковић
ИЗМЕЂУ ЉУБАВИ И СМРТИ
Марија Филиповић: Мера љубави и смрти (приповест о Арсенију), Нова поетика, Београд, 2020.
Роман првенац Марије Филиповић Мера љубави и смрти, са поднасловом „приповест о Арсенију“, јесте једна од оних књига која на својеврстан есејистички начин описује догађаје и ликове наводећи читаоца на хипотетички постављено тумачење, али и остављајући му довољно простора да након прочитаног постане запитан над трагедијом коју су исписали редови ове књиге. У основи ово је образовни роман (нем. bildungsroman), врста романа у којој се духовни развој јунака приказује путем учења и животног искуства и прати од детињства до доба када његова личност достигне одређено образовање и оспособи се да испуњава моралне захтеве према себи и друштву. Управо и првенац Марије Филиповић прати један период развоја духовности Арсенија, како и стоји у поднаслову књиге, а завршава се трагично, са настојањем да прикаже меру љубави и смрти.
За свој роман првенац, Филиповићева је изабрала две велике теме које су одувек одушевљавале књижевнике: љубав и смрт. У роману је испреплетала две љубави, полну и хришћанску љубав и тиме дала једну посебну димензију својој књизи. И сами наслови поглавља упућују на суштинске одреднице психологије, духовности и филозофије: „Детињство“, „Самоћа; затвореност“, „Тајна; самосвест; нагон“, „Братско-сестринска љубав“, „Мајчин и очев принцип; дубински разлог“, „Потенцијал за љубав“, „Пунолетство; истост“, „Први пролом душе“, „Снови; нада“, „Прошлост“, „Доброта“, „Искушење“, „Бол“, „Уништење живота“, „Љубав“, „Мисли“, „Вера“... Јасно је из наведених наслова који заузимају највећи део романа да се ауторка бави изузетно великим апстрактним темама почев од психолошких преко филозофских до религијских настојања да свет Арсенија и оних који га окружују учини довољно сложеним како би то мотивисало догађаје у књизи који су пак сведени на минимум. Роман је у већој мери приповедачки са мањим бројем ситуација или су саме ситуације искоришћене као повод да се опишу узроци и последице душе. Поред оваквих поглавља чије смо теме одредили као велике, постоје и поглавља у роману која су насловљена именима ликова, а ауторка се у њима бави представљањем корена духовног развоја и карактера истих: „Арсеније“, „Христа“, „Петар“, „Магдалена“ и „Христ“ с тим што је поглавље названо властитом именицом (Исус) Христ заправо један од начина свеобухватности и проговарања о хришћанској вери у контексту романа. Сем што се ова књига може читати линеарно, читаоцу је на јасан структуралан начин понуђено да кључним речима може пронаћи одређено поглавље након завршетка читања тачније да се увек лако може вратити оним главама романа и реченицама које су скренуле његову пажњу. А свакако овај роман то и заслужује и у томе је једна од његових главних карактеристика и вредности.
Есејистички начин приповедања који иницира добро познавање материје умногоме је присутан у роману Марије Филиповић и осећа се један посебан стил и тон који као да ништа не препушта случају већ отресито и јасно клеше ликове и њихове душе као да прави дуборез у чијим ће се порама, борама и усецањима оцртати јаки и снажни потези пера. Нема лиричности у овој књизи, она је сведена на минимум. Иако исписан женском руком, роман Мера љубави и смрти је једна снажна књига која преиспитује оквире човековог бића, савременост света и отуђење на начин који бисмо најбоље описали ако кажемо да у њему има велике дозе обазривости, а можда и жеље да се не погреши у писању с обзиром на то је у питању првенац ауторке. То никако није одузело квалитету књиге, већ напротив, допринело је разлиставању текста до његове неприкосновености и оног ступња када он говори сам за себе, када брише лик аутора и почиње да живи свој сопствени књижевни живот. Мало је тако младих аутора (Филиповићева је 1993. годиште) који то постигну првом књигом.
Наслов романа је објашњен у последњим поглављима књиге и он најбоље показује последице мере љубави у односу на смрт Арсенија:
„У случајевима Марије, Марка и Магдалене мера огромне љубави била је поражена мером смрти, измешана, испрљана, нарушена и испреплетана њоме. Љубав није нестала, али је била загорчана, затрована и уништавала је и уништила особе које су је подносиле. Та огромна, свеколика љубав коју су осећали према Арсенију стварала је и растварала њихове животе, расипајући, растачући, разобличавајући их, разносећи их на милионе различитих места, у милионе невидљивих честица. Чврсто здање некадашњих њихових личности беше раскомадано на неизбројиви број елемената и делова.“
Мера огромне љубави у односу на смрт има и свој други, хришћански лик који ћемо пронаћи у Христи. Тиме је прецизиран контраст који је јако важан за ову књигу и њено тумачење.
Марија Филиповић донела је један одличан роман нашој књижевности отварајући врата свом будућем раду и постављајући пред собом тежак задатак да сваком наредном књигом досегне овакав квалитет. Бавити се темама душе и развојем човековог бића, осмислити ванредан лик Арсенија, провести га траговима велике Русије, иницира само по себи чврсто стајање на тлу литературе и метафизичке географије како би се иписала мапа духовности ликова који дефилују овом књигом. Филиповићева је у томе успела представљајући модерног човека не само кроз његов лик већ и кроз остале ликове који га окружују и који су носиоци метафоричке карактеризације посредством својих имена. Симболика романа и мотива који се појављују у њему такође носе своју особеност која у контексту и дискурсу књиге заузима значајно место.
На читаоцима је да у сусрету са првенцем Мера љубави и смрти Марије Филиповић упознају ликове ове књиге, њихова духовна уздигнућа, успоне, посрнућа и падове, и да, једним великим искуством закораче ка новим романескним световима које очекујемо од ове књижевнице. Мера љубави и смрти је одличан роман исписан вештом руком младе српске књижевности. У њему не мањка литерарног искуства нити мотивације за нова прегнућа. Филиповићева је светли пример наше прозе и верујемо да ће на овој линији и остати у годинама које долазе и то са правом мером, онако како је то постигла управо Мером љубави и смрти.