ОГЊИШТЕ

 

И до сад је Радоје испраћао синове у свијет, у туђину, али никад му не бијаше као данас... Снага његова неизмјерна, што све носи и уздиже, наједном као да посуста. Осјећања се не дадоше смирити, навријеше попут бујице. Провали брзак мутан као орање, све преплави и потопи…

Прсну мука силовита и врела, горка као никад. Наједном, све се поруши. Цијелим бићем његовим завлада чудна пустош и необјашњива хладноћа. Све обави и надви некаква језива празнина, недокучив страх. Око његове ведре душе стушти се очај, смрче се баш као и невријеме изнад Подгорине. Кроз силовиту јеку пљуска, са дрхтаве усне верандом полетјеше ријечи, оне што се саме отимају:

- Ето, шта ти је живот...

Храниш га, неизмјерно волиш и пазиш док не одрасте, а чим је одрастао - оде...

Први Рајко оде некако пред рат, када се у Крајини све ускува, па чим се тамо мало снађе, дође и одведе Драгана. Право да ти кажем, нисам ни знао како да се осјећам, или да се радујем што ће можда тамо преживјети, ил′ да тугујем што ми снага оде из куће. Али малочас, када сам испраћао Милоша, осјећао сам да ће ми срце пући.

- А, што ти се суза искраде пред њим, црни Радоје? Што га кариш на одласку? Зар ниси мог′о ни мало да се суздржиш?

- Е, моја Јованка, гледајући за Милошем како одлази, видим како и сав живот наш оде с њим. Сва ми је утјеха била у њему, све сам наде полагао у њега, а ето, данас оде и он.

Требало је уредити шљивик, поправити ограде, покосити Гредар, пшеница зори...

Најстаријег ми Николу узе рат, а сву тројицу осталих иностранство. Мени не оста ни један. Да ми није још ′ћери Јелене у другом селу, не би ми имао ко ни назвати бога, ни упитати како ми је... Сада ми оста само још ова клупа на веранди и сјећање...

И под клупом Милошеве чизме гумене, које је до малочас носио. А пљусак се изли на нас, као да се небо отворило. И оно је заплакало.

Када сам их с′ пута враћао, таква ми се жеља јави, да му их доживотно, доносим и приносим, само да је ту… Одоше они, Јованка, на туђе готове тротоаре, а ко ће их градити испред наше куће... За то се мени суза искраде, за то. За коју годину, ни ово двориште неће имати коме бити двориште... Нити ће га тарабе ограђивати, нити ће се у њему трактор окретати. Још за коју годину, а можда и прије, стари пас ће у земљу, ланац у рђу, а колница у шикару... Нит' ће се чути пјесма људи, нит лавеж паса, а, богами, ни бректање трактора. Тишину ће парати још само вучије завијање. Куд би онда и тротоари водили, но у трње...

- Овдје им ратови неби дали ни да наспу цесту, ни да локве затрпају, а камо ли да граде тротоаре. Сву би снагу уложили у закућавање изнова, изнова, и тако довијека. Дјеца не би видјела ништа друго осим пореза и горевине. Обневидјели би од својих суза. Давно сам ја говорила, к′о да сам знала, Бог са мном, овдје ће онолико „свевишњих“ и „преузвишених“ завадити све, и очи у глави и браћу рођену. Ништа им није свето ни драго, - ни живот ни народ, као што није ни дом ни домовина, па ни тековине ни огњишта. Док они од светаца правие ђаволе, а од ђавола свеце, глуво било, ти сад само гледај глави мјеста по овом трњаку несретном. Народ само нестаје. Одувијек се говорило: „гдје нема народа – нема ничег“. Ако нешто није више људско, ђаволско је, однио га је ђаво црни.... Од онакве земље и народа шта урадише, нед′о им Бог, да се само прекрстиш...

- Када ми је Рајко одлазио, само сам успио рећи - никад не заборави језика свог, сине мој, а мене обиђи када се сјетиш. Када ми је Драган одлазио, само сам успио рећи: - никад не заборави пјесме своје, сине мој. А, данас Милошу голобрадом рекох да никад не заборави своју шареницу, јер послије ње, заборавиће и самог себе, а по себе се не може враћати. Рекох му да никад не заборави због чега су у Крајини све шаренице црне и црвене…

Е, моја Јованка, лијепе се пјесме у овом дворишту чуло и лијепог кола наиграло. Лијепог се ту крува појело и ручка ручало.

- Сузама зачињеног, Радоје, сузама...

Него, смири се ти сада, Радоје мој, па да и ми ручамо. Имам ја у ормару три најљепше откане шаренице, остављене за синове и снаје. То ћу им дати када се ожене, нек′ се мало присјете родног краја.

- Да се само присјете и ништа више... Је ли? Да се сјећају како су га некад имали... Благо нама од толиких сјећања. А ти се сада присјети и ручка, као да је мени до ручања. Колико нас је некад сједало за овај сто, а види ово данас. Некад не могасмо ни сјести сви одједном. Дјеце нам петеро и нас двоје седмеро, па стари родитељи - деветеро, па брат Драго, снајка Смиља и мали Младен... А?... Дванаестеро је нас сједало за овај сто, а од данас само нас двоје... И сваки пут с првом кашиком помислићемо за свима што одоше: да ли су и они сјели за сто, ручају ли, да неко можда није гладан... Лије ли и око њих оваква киша, море суза и од бога и од неба, као да је потоп.

Како и не би, кад′ сва младост и снага оде, а пуста Крајина пуста остаде...

 

- Дјецу ми не криви! Што је то све тако, има ту и твог удјела, и то доста. Никад те нисам видјела да си, увече за вечером, почео с њима разговор о животу. Младог човјека већ од осамнаесте године треба приупитати за његове жеље и планове. Мислиш да они немају никакве визије. Треба их питати шта да учинимо сви заједно, па да и они виде себе у томе. Кад си видио да је Швабо оставио свој крај и дошао овдје тражити посла и кору хљеба? Имао је и он својих мука, па је опет остајао на свом кућишту и није био сам, имао је од кога купити и коме продати, није му остајало пусто.

Немају ни они по три руке, већ по двије, исто као ти и твоји синови, па су опет скућили. Ти и твоји синови имате осам руку. Осам руку заједно могу изградити четири куће и испред њих тротоар, можда још под једном и продавницу. А твоје двије старе руке, саме не могу ништа. Колико сам пута све вас опомињала и указивала на ово исто?...

- Е, дједовино моја пуста... Пуста ли си... Некад се у једној кући могло скрасити и по четрдесет укућана, и сви су били задовољни, а данас тешко и двоје…

- А шта мислиш због чега?

- Ушао ђаво у народ.

- Не, само се мијењао начин живота.

- Па шта ако се мијењао, ово је увијек њихово!

- Они то нису тако осјећали, јер им ниси омогућио, ниси им дозволио да осјете и због тога су отишли, боље рећи - побјегли...

- Ух, богати, види сад то... Ти правиш кривца од мене који сам од уста одвајао да би њиима било љепше.

- Да, док су дјеца, али заборавио си да су израсли у људе, да су се појавиле њихове нове потребе, жеље, визије...

- Причаш ми к'о учитељ, богати, де-де насвјетуј ме још мало!

- Стално си им говорио како им је довољна једна кућа, један трактор, како ти сам са своје двије руке не можеш закућити за све. То је твоја фатална грешка. Умјесто да си им говорио како сви заједно са својих осам руку можете учинити много. Тада би и они могли да се надају остварењима својих снова, визија, својим посебним кућама, фамилијама. Ако су они браћа, неће им жене бити сестре, па и да јесу, мора се знати шта је чије и ко с чим располаже. Породице могу пар дана заједно, али не могу вјечно. Због твог става, нису видјели никакву могућност за себе и отишли су на друга мјеста за својим могућностима.

А зар неби било љепше да су сви своје куће градили на своме, један до другог, а не овако да су се разбјежали куд ко. На крају ће и они бити ојађени исто као и ти данас, а све због тих крутих ставова и спорих схватања. И да ти не заборавим рећи још једно: - нису они побјегли од тебе као оца и родитеља, већ су побјегли од твоје управе...

- Мајко моја мила...

- Да, да, мајко моја мила. Изгледа, кад остаримо заборавимо да смо некад били млади, пуни жеља, визија, планова… Док год дишемо, не дозвољавамо млађима да ишта знају, да и о чему одлучују. Када се коначно дочепамо те имовине, згрљапимо је толико, да је не можемо повјерити чак ни дјетету рођеном. Дјеца немају времена чекати да се и они дочепају, одлазе у туђину и тамо пола живота рмбају да би купили то исто што су већ имали овдје. Дакле, пола живота су потрошили онако, џаба, отишло у хладну воду. А ми оволико паметни на крају ронимо сузе, јер видимо да нам тековине немају наследника, уби нас страх од пустоши и корова… Плачемо, а сами себи нећемо да признамо да смо управо ми својим ставом највише утицали и доприносили да крајњи резултат проистекне такав какав је. Ако се дјеца могу снаћи у туђем свијету, у свом би се снашли још боље, само да им је било омогућено. Нису они неспособни и није то толико до њих, колико је до нас.

Овакве питомине дјеца напуштају и одлазе у којечије скупоцијене блатаре и ледаре, јер се народ тамошњи боље и паметније организовао, па је омогућио какву такву будућност. Када смо највише требали да учимо од оних тамо, којима нам дјеца бјеже, памет нам је била тако величанствена, а сада плачемо над њом… Да ли ћемо икад схватити да прекасно схватамо?

- Како да гледам распарчавање и ко зна како ће који дио завршити...

- Опет ти упрⁱо само у оно своје. Е, у томе и јесте суштина, што стар човјек дједовину гледа као светињу, а млад човјек као радно мјесто. Ко је рекао да требаш распарчавати, већ свима омогућити креацију, па да сви заједно изнађете могућност бављења оним од чега ћете сви имати користи. Тада би они то видјели као своју могучност, као стварање додатних вриједности с којим би куповали додатна имања и сами себе закућили. Сами себе, јеси ли ме разумио. Не требаш им ти даље као стваралац, који им неће створити више ништа, већ им требаш као отац, уз ког су сами себи створили. Док су дјеца, ти им требаш као стваралац, да имају љепше појести, обучи и слично, али када одрасту, требају им имања, јеси ли ме разумио. То им ти ниси могао створити и то ти нису ни тражили, али су тражили одобрење, твоју сагласност да овдје покушају створити сами. Од тебе су очекивали само дозволу - и нису је добили.

Ево, погледај низ Подгорину... На прсте једне руке можеш избројати куће из којих младеж није отишла. Ако нека имовина и преживи рат и дочека слободу, у највише случајева неће дочекати наследника…

 

Силно обузет бригама и својим мислима, Радоје те ријечи више више није ни чуо ни разазнавао. До њега су допирале некако из далека и тек на махове, разбијене о зид и као одјек разливене преко веранде. Поглед му је одлутао доље негдје низ Подгорину, па гази ли гази, по измаглици се заплиће и спотиче, пребира по хоризонту, тражи недокучиво...

У чудном магновењу даљина нејасно титра и поиграва, док опште сивило неда да се ишта види јасно и препознатљиво, па ни то да ли се та магла диже илⁱ још више спушта, да ли се то невријеме одмиче, илⁱ поново надолази...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: