детаљ слике: КРК Арт

 

Разговр са Катарином Сарић, књижевницом из Црне Горе на тему родне равноправности.

ЗАЧАРАНИ КРУГ ИЗ КОЈЕГ НЕМА ИЗЛАЗА

Више и активније укључивати се у друштвене промјене без указивања на родне разлике било би идеално, али како смо већ вјековима растрзане на екстремном полу који заповиједа, ведри и облачи (мушком наравно) тако сада морамо и ми заоштрити феминизам до екстрема – не би ли се напокон дошло до златне, идеалне средине у аристотеловском моделу из његове “Економије”.

 

Катарина Сарић, фото лична архива

Владе новостворених држава на западном Балкану у период своје независности доносе нове законе усклађене са ставовима демократије или по узору на савремено друштво проевропског модела, односно капиталистичког неолиберализма. У том процјепу налази се и питање положаја жене у тим државама. Њена улога би требала бити потпуно изједначена по питању родне равноправности. За правно стање ствари у друштву данас брину надлежне институције и бројне агенције које се баве статистикама и аналитиком активности на том плану.  Какво је право стање да ли се помакло од порушеног система потрошених вриједности. Разговарамо са књижевницом Катарином Сарић из Будве, која ће бити најексплицитнија у својим одговорима о стању у Црној Гори, посебно освртом на културноумјетничку област, дотичући књижевност, друштвене активности, традицију и многа друга питања.

Катарина Сарић, живи и ствара између родне Будве и Београда.

Дипломирала је философију на Филозофском факултету у Никшићу, потом језик и јужнословенске књижевности, на Факултету политичких наука у Подгорици завршава постдипломске студије из социјалне политике и социјалног рада.

Пише друштвено ангажовану поезију, прозу и есејистику. Књижевница је, поетска провокаторка и перформанс умјетница.

Ауторка је 13 самосталних издања, заступљена  у бројним коауторствима, антологијама, зборницима, на свим важнијим регионалним порталима.

О њеној поезији и прози написани су научни радови. Дјела су јој награђивана, превођена и објављивана у региону али и  на свјетској литерарној сцени.

Активисткиња је Културне базе Кунст, Подгорица и Алиа Мунди, удружења за културну различитост, Београд. Умјетничка директорица заједнице Вавилонска библиотека.

 

Приредио: Илија Шаула, West Chester – 26.3.2021.

 

Како данас видите права жене у Црној Гори, како се спроводи план активности за постизање родне равноправности?

 

Видљивост жена на црногорској културној, нарочито литерарној сцени којој и сама припадам (односно не припадам) и даље је “мртво слово на папиру”; већ годинама, деценијама, ми овдје имамо један мушки затворени круг од неколико “еминентних писаца” који сам себе објављује, преводи, додјељује награде иза кулиса, а тек понекад позове жену, ето тек да би испунио статистичку квоту коју ЕУ, на чијем смо “као” путу, захтијева.

 

Каква је равноправност на интелектуалној основи, стручној квалификацији, јесу ли мушкарац и жена једнако плаћени у истом занимању и на истом рандом мијесту? Каква је заступљеност кадрова када су најодговорније позиције друштва у питању?

 

Женама се и даље додјељују ефемерна министарства попут екологије, очувања животне средине, здравства, тек благи се помаци од ове године чине, али све је то још увијек недовољно. Као што сам већ рекла, ми смо ту само да се испуни статистика на папиру.

 

Колико култура и уметност, посебно књижевност може имати утицаја у спровођењу активности да би се постигао што већи степен родне равноправности?

 

То је врло слојевито и комплексно питање, односно проблем менталне природе, наиме, у нашој свијести и даље постоји укоријењена предрасуда по којој је жена писац тривијална, неозбиљна, неспособна да се ухвати у коштац са темама попут философије егзистенцијализма, глобалне политике, социјалне ангажованости, тај мушки круг који је етаблиран као алфа и омега код нас, врло је тешко пробити, а ја, конкретно, немам намјеру да им се доказујем како сам подједнако способна ако не и способнија да пишем и “озбиљније” од њих. А како знам из искуства са колегиницама, сем оних пар које су им се на овај или онај начин уподобиле – све наилазимо на исто а приори одбијање, или игнорисање, што је још горе. Ударамо главом у зид, боље речено.

 

Шта је то што највише омета савремену жену у црногорском друштву и које су то ствари о којима се до сад ћутало или се још увек ћути?

 

Највише се ћути о чињеници да је жена у црногорском друштву још увијек она племенска домаћица која чека на ред да прво “глава куће” проговори. Ја сам лично доживјела да ме један наш писац који је сам себе испромовисао, малтене као синоним за црногорску књижевност, позове као “пратиљу” на неки престижни фестивал у региону (било је то прије седам, осам година, више се и не сјећам о чему је било ријечи) а ја сам већ тада имала за собом чак три објављена романа. Отприлике како је историја књижевности забиљежила Сартра као великог писца а Симон де Бовоар (која је оставила далеко опсежније и импозантније стваралаштво) као његову пратиљу. Томе мачоизму ако не станемо на крај, управо ове године када смо кренули са таласом промјена – нећемо никад.

Шта нам можете рећи о насиљу у породици и судској пракси кад су такве оптужнице у питању?

 

Нажалост, и поред толико невладиних удружења за заштиту од насиља у породици, и даље имамо случајеве у којима насилник (кад му се супруга врати из “сигурних женских кућа”) буде поново злостављана, па неријетко и убијена. Такође, за њу, након изласка из зоне заштите, нема мјеста у друштву које би јој олакшало да се, као жртва насиља, што безболније укључи у ресоцијализацију. И једни и други ту заказују и то је, практично, зачарани круг из којег још увијек нема излаза.

 

Шта мислите о браку, је ли то одржива заједница или у којој мјери би се и тај закон морао мијењати?

 

Брак је одувијек био само још једна грађанска институција, како каже Фуко, осмишљена да би се под надзор ставила економија, радничка класа, наталитет. Па да би се ступило у брак, потребно је државном апарату платити таксе, исто као и код развода. То је мање-више институционализовани чин а не романтични тренутак, заробљен на свадбеним фотографијама. Ја сам више за слободну заједницу живота - пореза и такси, пуњења буџета државном механизму који нас контролише, свакако је већ превише.

 

Жена умјетник колику подршку ужива у друштву, а прије свега да ли је подржана у породици, основној ћелији друштва?

 

Овим сте питањем, практично сумирали све што сам до сада казала. Небројено пута сам се, за више од десет година откако стварам суочила са омаложавањем моје књижевности, мобингом како се то данас каже. Небројено пута су ми одбили (док сам још слала а то је било првих пар година, на почетку моје књижевне каријере док сам још била несигурна у свој рад) рукописе као недовољно добре да их “они” објаве, да “они” о њима нешто напишу. Недавно сам промовисала своју јубиларну збирку активне женске поезије на Првом младом фестивалу женске књижевности под слоганом “ОНЕ” гдје сам размијенила идентична искуства са књижевницама које би да вриште – јер изгледа нас само тако могу чути. Иста ствар је и са породицом: наше је да се удајемо, рађамо дјецу, радимо нешто корисно и прагматично.

Треба ли развијати и јачати феминизам или се само више и активније укључивати у друштвене промјене без указивања на родне разлике?

 

Ово друго би било идеално, али како смо већ вјековима растрзане на екстремном полу који заповиједа, ведри и облачи (мушком наравно) тако сада морамо и ми заоштрити феминизам до екстрема – не би ли се напокон дошло до златне, идеалне средине у аристотеловском моделу из његове “Економије”.

 

Ваше мишљење о ЛГБТ популацији, имате ли осећај да је нешто прескочено кад се успореде права те популације и жена у Црној Гори? Вјероватно је законом то ријешено по стандардима Европске уније, али питање је како се спроводи у пракси?

 

У пракси је питање ЛГБТ видљивости и заступљености у друштвеним токовима, исто као и питање феминизма, нажалост само “мртво слово на папиру”, захтијев који је Црна Гора, на путу ка ЕУ морала имплементирати у своје законике, али закон ништа не значи ако имате у обичајима заједнице дубоко укоријењену мржњу и страх од свега што је другачије. Џон Лок је једном записао да је теже носити осуду и презир друштвене заједнице него ли ланце робије – ови други одслуже своју казну а први вам, као жиг различитости на коју се упире прстом – остаје заувијек. Чини ми се да се нигдје ово његово размишљање не може боље примијенити него у мојој Црној Гори.

Можемо ли у скорој будућности очекивати жену председника Црне Горе?

 

Ако и можемо, и то ће бити по диктату ЕУ ахаха, и вјероватно ће служити само као медијска лутка дочим ће мушкарац иза повлачити конце.

 

Да ли би Црногорац умио урадити добротску ретићелу* и придржавати се њеног традиционалног значења? У ствари желим да вас питам о утицају традиције на равноправност полова?

 

Да, разумијела сам Вашу алузију одлично, могао би можда неко од ових млађих али по мраку (да га нико не види) јер се мушкарац који се усуди да помаже жени у брисању подјеле рада на тој суровој мачоистичкој шеми – по "дифолту" одмах назива папучарем и осталим погрдним именима. Тако да га опет друштво враћа на почетну позицију.

 

За крај нам реците нешто више о првом женском фестивал у Црној Гори посвећеном култури, под називом “И литература има женско лице”.  Када и како је покренут, ко је оснивач, шта се дешава на фестивалу, и да ли има тенденцију да  прерасте у традицију?

 

Катарина Сарић, фото лична архива

Одлучила сам да своју јубиларну поетску збирку “Глобус Хyстерицус”, збирку активне женске поезије која је сума мог десетогодишњег стваралаштва, премијерно промовишем управо уочи пројекције поетског филма са првог женског књижевног фестивала у Црној Гори: И ЛИТЕРАТУРА ИМА ЖЕНСКО ЛИЦЕ под слоганом ОНЕ, која се одржала 6. марта, 2021. у градској библиотеци “Др Радован Лалић”, Беране и тако подржим овај сјајан пројекат. Дакле, ја сам, ако могу тако да кажем, отворила својеврсни омаж већ одржаном И фестивалу у мају прошле године који је окупио ауторке из цијелог региона. О фестивалу је говорила главна и одговорна уредница Ребека Ћиловић, асистенткиња на пројекту Милена Бубања, "пиар" фестивала Алма Растодер и прошлогодишња учесница Љерка Петковић. Програм је водила Милица Марковић а медији су цјелокупан догађај назвали “малом женском револуцијом”. У мају се очекује други, а ове дивне жене, ентузијасткиње које су цијели пројекат изнијеле без помоћи институција за културу (нарочито финансијске) обећале су да их ништа неће спријечити у науму да постану традиција.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: