детаљ слике: KrkArt

ГЛАВА 8

 

Траг у пепелу

 

 

–Отво­ри­те ће­ли­ју Т002-10. Ај­де, ба­гро ју­го­сло­вен­ска, ула­зи уну­тра! – издeра се на уво за­тво­ре­ни­ка ро­бу­сни чу­вар, шут­ну га од се­бе у ће­ли­ју, за­лу­пи вра­ти­ма и за­бра­ви их.

 –Бог­дан Ма­тић, сме­штен! То би би­ло то за 5. април 1945. ле­та го­спод­њег – обра­ти се глав­ном чу­ва­ру ко­ји је све по­сма­трао и за­до­вољ­но се сме­јао.

–Но­во ме­со! – чки­ље­ћи на јед­но око из­у­сти де­бе­ли за­тво­ре­ник.

–Ју­го­сло­вен ка­жу, за­ма­ло па наш! – про­збо­ри дру­ги за­тво­ре­ник. – По хо­ду би се ре­кло да има јед­ну но­гу кра­ћу, прак­тич­но обо­га­љен.

–Ко сте вас дво­ји­ца и шта вам ни­је ја­сно? Шта ме гле­да­те? – на ли­цу при­сут­на бол­на гри­ма­са, ле­вом ру­ком се др­жи за до­њи део ле­ђа због бо­ла на­кон ту­пог стра­жа­ре­вог удар­ца.

– Мом­че, па не знам из ко­јег си ти све­та до­шао, ал’ ов­де вла­да­ју на­ша пра­ви­ла! И не обра­ћај ми се ви­ше та­ко! Јел’ ти ја­сно? – за­шкр­гу­та зу­би­ма де­бе­ли за­тво­ре­ник.

–За­што си ов­де?

–Опе­ље­шио сам јед­ног њи­хо­вог – по­гле­да Три­ша ис­под ока и јед­ног и дру­гог.

–Опа, дру­шка­не, дру­жи­ће­мо се ми, бо­га­ми, ду­го. А, ко­јег њи­хо­вог?

–Стра­жа­ра. Ма­да ни­сам ни знао ко је.

–Ка­ко си га опе­ље­шио? – ра­до­зна­ло се по­на­шао де­бе­ли.

 –У по­ке­ру сам га опе­ље­шио, па му је ма­ло те­шко па­ло! – чак кроз бла­ги осмех од­го­во­ри Три­ша.

–У че­му?

–Кар­та­шка игра, ту­па­џи­јо! – на то оба за­тво­ре­ни­ка клим­ну­ше гла­вом, па се на­сме­ја­ше као да раз­у­ме­ју тач­но о че­му Три­ша за­пра­во го­во­ри.

–Цео свет гр­ца у ра­ту, а ова фу­ка­ра игра кар­те! Јел’ то мо­гу­ће? – упит­ним по­гле­дом ре­че бо­гаљ.

Ноћ је по­че­ла да па­да над Бу­дим­пе­штом, а раз­го­вор до­бро­до­шли­це је по­тра­јао ду­го у ноћ. Мо­же се ре­ћи да је Три­ша из за­тво­ра мо­гао иза­ћи при­лич­но бо­гат по­сле од­ле­жа­не го­ди­не. До­ду­ше, све што је за­ра­дио кар­та­ју­ћи се са за­тво­ре­ни­ци­ма, мо­рао је пре­да­ти управ­ни­ку. Том истом ко­ји га је и до­вео где је­сте. Три­ша, као Три­ша, знао је шта га че­ка у Ју­го­сла­ви­ји као чо­ве­ка ко­ји се ни­је ода­звао на вој­ни по­зив. Управ­ник је био ви­ше не­го за­до­во­љан Три­ши­ним вла­да­њем, али по­ку­ша на све на­чи­не да му про­ду­жи ро­би­ја­ње бар на још го­ди­ну. Пи­сао је раз­ли­чи­те ла­жне из­ве­шта­је о вла­да­њу ка­ко би то и оства­рио. Остао је Три­ша го­то­во и три ме­се­ца ду­же не­го што је би­ло пред­ви­ђе­но, а иза­ђе тек на­кон на­год­бе са управ­ни­ком. Од управ­ни­ка је тра­жио сло­бо­ду и но­ва пут­на до­ку­мен­та. За­уз­врат, обе­ћао му је да ће у на­ред­них пет го­ди­на, сва­ког ме­се­ца сла­ти по сто­ти­ну рајхс ма­ра­ка ко­је бу­де за­ра­ђи­вао кар­та­ју­ћи се. Управ­ник је то у по­чет­ку од­био, али про­ми­слив­ши бо­ље, про­ме­нио је од­лу­ку и при­хва­тио на кра­ју. Ви­део је он и сам да Не­мач­ка по­су­ста­је у ра­ту и да ће му сва­ка мар­ка до­бро до­ћи. Пар да­на на­кон њи­хо­вог раз­го­во­ра, Три­ша би осло­бо­ђен. Пре­у­зе сво­ју оде­ћу ко­ју му до­не­се за­твор­ски слу­жбе­ник и пре­сву­че се. Упу­ти­ше га ка из­ла­зној ка­пи­ји. Без мно­го при­че на­пу­сти за­твор­ску згра­ду. Од­мах по­че да ис­пи­па­ва џе­по­ве, да ли је ту све што тре­ба би­ти. На­пи­па не­ке књи­жи­це у уну­тра­шњем џе­пу ка­пу­та. Тог трена, све­тлост да­на је угле­дао Бол­дрик Мат.

Од већ по­ме­ну­тих љу­ди из се­ла би­ло је оних ко­ји рат ни­су пре­жи­ве­ли. Ма­ре је по­ги­нуо на Не­ре­тви. Ка­ле сто­лар је уби­јен ис­пред ра­ди­о­ни­це за вре­ме тра­же­ња цр­кве­ног кр­ста. Учи­те­љи­ца Ол­га је умр­ла ма­ло пре кра­ја ра­та, од­мах за њом и Да­ра, Сте­ви­на мај­ка. Та­но Треф, Си­бин и Ра­де Ајнц уби­је­ни су на Мо­ра­ви и по­то­пље­ни у чам­цу Ми­ле­та ала­са с ко­јим су кре­ну­ли да пре­ла­зе на дру­гу оба­лу и то пред сам крај ра­та. О Три­ши се у се­лу ни­шта ни­је зна­ло. Не че­кав­ши пад Бер­ли­на, Ју­го­слав и Га­ври­ло су пре­ко­о­ке­ан­ским бро­дом ис­пло­ви­ли из Мар­сељ­ске лу­ке.

Кад је по­след­ња не­мач­ка чи­зма на­пу­сти­ла Ју­го­сла­ви­ју, у се­ло су се вра­ти­ли и Ран­ко­ви­ћи. Раз­у­ме се, већчла­но­ви пар­ти­је. Ма­лог Ацу по­ста­ви­ше за пред­се­да­ва­ју­ћег за об­но­ву у се­лу, прет­по­ста­вља се због ви­со­ке шко­ле. Ни­ко их ни­је во­лео пре ра­та, сад чи­ни ми се још ма­ње. Сте­во је са учи­те­љем Гво­зде­ном ишао од ку­ће до ку­ће ко­је су би­ле на­пу­ште­не и са­ку­пљао оно што је пре­о­ста­ло. Кра­јем ра­та, Сте­во је по­стао крип­то­граф при вој­сци. Био је чак и ви­со­ко од­ли­ко­ван. Хтео је да у се­лу на­пра­ви Му­зејсе­ћа­њанарат­нестра­хо­те.

–Да л’ има шта да се ви­ди у Со­њи­ној и Га­ле­то­вој ку­ћи? Оног да­на кад стре­ља­ше Га­ле­та пред ду­ћа­ном, тог да­на је и Со­ња стра­да­ла? – за­ста­де, на­мр­шти се и ућу­та. –Та­ко су не­што при­ча­ли, мо­жда дан по­сле. Се­ћам се при­ча, их... – Сте­во пре­кри ру­ком ли­це, те­шко уз­дах­ну и као да за­пла­ка. – А нај­леп­ша је би­ла!

–Чи­сто сум­њам да има не­што уну­тра вред­но па­жње – Гво­зден спу­сти ту­жан по­глед ка зе­мљи. – Је­за ме по­ди­ла­зи кад се се­тим шта су жи­во­ти­ње ура­ди­ле ни кри­вом, ни ду­жном де­те­ту. – Сте­ву је све ово по­себ­но бо­ле­ло, јер се при­ча­ло да је у звер­ству уче­ство­вао ње­гов брат Га­ври­ло.

– Два­де­сет две – два­де­сет три го­ди­не... би­ла би нај­леп­ша же­на ко­ја је ика­да хо­да­ла овим се­лом.

– Хај­де! Знаш да је Га­ле при­чао да јој је пи­сао не­ки Шва­бо. Мо­жда има не­чег.

–Хајд – сло­жи се Гво­зден.

По­сле по­ла са­та тра­же­ња, на­шли су ве­ћи­ну оних стра­них по­штан­ских па­ке­та, на­рав­но пра­зних. Све је би­ло по­ба­ца­но и по­це­па­но у по­дру­му. Сто­је још из­ло­мље­не да­ске где је крст био са­кри­вен.

–Имам ја до­брог дру­га у по­шти. Он ће ме­ни да ра­за­зна от­куд је ово сти­гло. Ове ку­тиј­чи­не и ’ар­ти­је би јој Љуп­че до­но­сио да је би­ло сре­ће, али... – ко­ли­ко год се тру­дио да са­кри­је емо­ци­је, на­по­слет­ку Сте­во бри­зну у плач.

–Знам, знам, сми­ри се. Хај­де­мо! Мо­жда је бо­ље да ово оста­ви­мо за не­ки дру­ги дан. Ви сте би­ли баш бли­ски, да та­ко ка­жем. Ја­сно ми је да те ово по­себ­но по­га­ђа – за­гр­ли га. – По­не­си ту ис­пи­са­ну стра­ну ку­ти­је, ваљ­да ће­мо са­зна­ти не­што.

Сте­во се сми­ри, за­гр­ли Гво­зде­на и уз ње­го­ву по­моћ уста­де. Осе­ћао се ве­о­ма сло­мље­но. Пред со­бом је имао са­мо обич­ну по­штан­ску ку­ти­ју, а то је све што је оста­ло од не­ко­ли­ко ње­му дра­гих љу­ди. С дру­ге стра­не, дра­го му је би­ло што бар има не­ког по­ред се­бе ко раз­у­ме ње­го­ву бол. У по­врат­ку, мно­го пу­та се за­хва­лио Гво­зде­ну за сву по­моћ и по­др­шку око при­ку­пља­ња сред­ста­ва и ма­те­ри­ја­ла за отва­ра­ње му­зе­ја. Де­сет да­на ка­сни­је у ду­ћа­ну по­кој­ног га­зда То­ми­сла­ва, где је Сте­во ра­дио пре ра­та, од­и­гра­ва се сле­де­ћи су­срет.

–По­ма­же бо... – као да се при­до­шли­ца ује­де за је­зик, те за­ћу­та на тре­ну­так. – До­бар дан, дру­го­ви! До­бар дан, Сте­во!

–Ко­га то мо­је очи ви­де? Пе­ро, ти си?

–Сте­во, при­ја­те­љу ста­ри, на­шао сам ти оно!

–Алал ве­ра за на­шу слу­жбу! Па ја ми­слио, те­би то још ни­је ни сти­гло што сам ти пи­сао. Баш си ме об­ра­до­вао!

Сте­во се на­кон ра­та вра­тио ста­ром по­слу. По­ма­гао је оцу да об­но­ви ду­ћан по­што на­кон смр­ти га­зда То­ме ни­је имао ко да во­ди по­сао. Из те по­ро­ди­це ни­јед­но му­шко ни­је до­че­ка­ло крај ра­та, па је То­ми­на же­на во­ђе­ње ду­ћа­на пре­пу­сти­ла Сте­ви уз не­ку сим­бо­лич­ну ме­сеч­ну на­кна­ду.

–Жи­ва ле­ген­до! Шта ка­же? Ода­кле је сти­за­ло?

–Пр­во из Лин­ца, па из Салц­бур­га, па из Рух­пол­дин­га. Кад по­гле­дам кар­ту, овај кô да бе­жао! – гла­сно се на­сме­ја Пе­ро.

–Бо­же бла­ги, ко би то мо­гао би­ти? – се­ти се у том тре­нут­ку, кад по­ме­ну бо­га, да то баш и ни­је по­жељ­но у но­во­на­ста­лој си­ту­а­ци­ји, али се не уз­не­ми­ри пре­ви­ше по­што је то исто ума­ло из­у­стио Пе­ро на са­мом до­ла­ску. – Ја сам био убе­ђен да је не­ко од ге­ста­по­ва­ца одав­де пи­сао и слао. Имаш ли још не­што? Име?

–По­ја­вљу­је се не­ко име, Ларс Меј­сер, не­го не знам да л’ је то от­прав­ник по­ште у том Рух­пол­дин­гу или онај што је слао. Не­го, јел’ знаш шта има но­во?

–Па ме­ни је све ово но­вост! Ре­ци, ле­ген­до!

–Шу­шка се да ће сви за­слу­жни из сва­ког се­ла би­ти од­ли­ко­ва­ни и уна­пре­ђе­ни у пар­ти­ји. Мо­жда не­ко оде и до ко­ми­те­та чак. По­сао, ка­жу, за­га­ран­то­ван и то до­бро пла­ћен.

–Опа, ба­то! – за­ца­кле­ше очи Сте­ви, па про­тр­ља ру­ке.

– А из овог се­ла се нај­гла­сни­је по­ми­ње тво­је име, да знаш!

– Ма ни­је мо­гу­ће! – ре­че сав ус­пла­хи­рен и ра­до­стан. – Јој, ка­ко све ти знаш, сва­ка ти част. Да­ће бог – на­ка­шља се – овај, да­ће ваљ­да... – пот­пу­но се збу­ни и обра­зи му се за­цр­ве­не­ше – да­ће не­ко.

–И те­би и ме­ни те­шко иде ова про­ме­на, с го­спо­ди­на на дру­га и... то.

–Шта ћеш, та­ко је–ка­ко је.

–Мо­рам кре­ну­ти по­ла­ко – по­тап­ша Сте­ву по ра­ме­ну. – Дра­го ми је што сам те ви­део. На­дам се да ће ме пут на­но­си­ти ова­мо че­шће. Има мно­го то­га о че­му бих во­лео да по­при­ча­мо, а са­да не­мам вре­ме­на, а и ни­је ни при­ли­ка ов­де.

–Ште­та што мо­раш ићи. На­дам се ско­ри­јем ви­ђе­њу.

–По­здрав, дру­же. Ако ис­ко­пам још ко­ју о овим па­ке­ти­ма, ја­вљам ти! – Сте­во клим­ну гла­вом, на­сме­ја се и при­ди­же се са сто­ли­це ка­ко би ис­пра­тио по­гле­дом свог при­ја­те­ља.

 

 

 

ГЛАВА 9

 

Жуч

 

 

Гр­мео је го­вор­ник са др­ве­не би­не – Овим ор­де­ном од­ли­ку­је­мо Ми­ло­ша Ми­шу Пе­тро­ви­ћа – ар­ти­љер­ца Дру­ге по­мо­рав­ске ди­ви­зи­је за не­мер­љив до­при­нос На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­кој бор­би про­тив на­ци­стич­ког оку­па­то­ра. Вој­ним дру­го­ви­ма је остао у пам­ће­њу под на­дим­ком „При­ли­ка” због на­чи­на од­ре­ђи­ва­ња ко­ор­ди­на­та при­ли­ком га­ђа­ња не­при­ја­тељ­ских по­ло­жа­ја. – сви се слат­ко на­сме­ја­ше – Исти ће до­би­ти по­сао у но­во­о­тво­ре­ној фа­бри­ци у Тр­сте­ни­ку, у по­го­ну ко­ји ће се ба­ви­ти про­из­вод­њом вој­не опре­ме на­ме­ње­не до­ма­ћем и ме­ђу­на­род­ном тр­жи­шту, на ме­сто по­сло­во­ђе.

– У Тр­сте­ни­ку чак, јел’ чу­је­те?! – оку­пље­на го­ми­ла апла­у­ди­ра, уз­ви­ку­је жи­вео, жи­вео. – Ка­ко га­ђа­мо да­нас, о, Ми­шо? – до­вик­ну не­ко.

– Од при­ли­ке к`о и до сад! – кроз осмех од­го­во­ри и из­гр­ли се са не­ко­ли­ко љу­ди ко­ји при­ђо­ше да му че­сти­та­ју.

Го­вор­ник на­ста­ви – Овим ор­де­ном од­ли­ку­је се Сте­ван Сте­во Про­да­но­вић, ши­франт, крип­то­граф за из­у­зет­не за­слу­ге у раз­би­ја­њу не­при­ја­тељ­ских тај­них по­ру­ка. Би­ће за­по­слен већ од су­тра, на Ма­шин­ском фа­кул­те­ту, где ће мо­ћи сво­је зна­ње да до­дат­но уна­пре­ди и пре­но­си дру­ги­ма. Оку­пље­на ма­са кли­че, го­вор­ник си­ђе са би­не и уру­чи ор­ден Сте­ви. Упра­во кад је оку­пље­ни на­род по­ми­слио да је це­ре­мо­ни­ја го­то­ва, го­вор­ник на­ста­ви: – Овим ор­де­ном од­ли­ку­је се Алек­сан­дар Ран­ко­вић за не­мер­љив до­при­нос по­ве­ћа­њу угле­да и про­мо­ци­ји вред­но­сти На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ке бор­бе у рат­ној и по­сле­рат­ној Евро­пи. Због до­брог зна­ња не­мач­ког, ен­гле­ског, фран­цу­ског и ита­ли­јан­ског је­зи­ка, на­да­ље ће вр­ши­ти функ­ци­ју по­моћ­ни­ка ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва и за по­че­так би­ће рас­по­ре­ђен на слу­жбу у Бе­чу. – на би­ни се по­ја­ви Аца у прат­њи То­зе и Ле­ле.

Оку­пље­ни на­род за­не­ме. На­ста­ви го­вор­ник при­во­ђе­ње про­гра­ма кра­ју, ал’ и да­ље је оку­пље­ни­ма од­зва­ња­ло у уши­ма име Алек­сан­дра Ран­ко­ви­ћа. Чо­век, мо­мак, вој­ник, ро­до­љуб, ко­ји је с пр­вим пуц­њем на Бе­о­град збри­сао из се­ла као стри­на, гла­вом без об­зи­ра. Не­мач­ка чи­зма још по­ште­но ни­је ни кро­чи­ла на на­шу на­па­ће­ну Ју­го­сла­ви­ју, а Ран­ко­ви­ћи су већ удоб­но би­ли сме­ште­ни у Бе­чу на­до­мак Шен­бру­на. Ми­ша то ни­је чуо јер је го­то­во оглу­вео у ра­ту. А Сте­во, Сте­во је већ уве­ли­ко на­ви­као на не­прав­ду и дво­стру­ке ар­ши­не. Ор­ден је истог да­на од­нео на гроб свог је­ди­ног пра­вог при­ја­те­ља.

– Љу­бо­дра­же Ми­ши­ћу, о, Љуп­че при­ја­те­љу! – гор­ко је пла­као. – Од­ли­ку­јем те ор­де­ном дру­га, при­ја­те­ља, чо­ве­ка свих вред­но­сти – још ја­че за­пла­ка, ста­де са го­во­ром, узе ор­ден и бла­го га за­тр­па зе­мљом из­над гро­ба. – Да ми је, да ми је са­мо још јед­ном да те ви­дим! Да те за­гр­лим, ма са­мо ру­ку да ти сти­снем. О, Љуп­че, по­ра­нио си та­мо го­ре – по­гле­да ка не­бу – по­ра­нио си! – от­ћу­та ма­ло, па се на­сме­ја. – А се­ћаш ли се оног на­шег до­го­во­ра да ку­пи­мо ча­мац? Као Ми­ле­та ала­са онај, се­ћаш се? Па ја и ти, Љуп­че, дру­же мој, це­ли дан ов­де и он­де по Мо­ра­ви. Шта ка­жеш? Ја то не­ћу за­бо­ра­ви­ти, да знаш! – на­но­во за­ћу­та, за­гле­да се у обли­жњи ка­ме­но­лом. – А јел` се се­ћаш оног твог лу­дог сна да утр­чиш у ка­фа­ну, раз­ле­пиш ша­мар­чи­ну де­бе­лом Ра­ден­ку и по­ку­пиш нов­це са Гр­ги­ног сто­ла? То је баш био је­дан от­ка­чен сан.

Сте­во је у ви­ше на­вра­та пи­сао из­ве­сном Лар­су Меј­се­ру. Пи­сао је, за­пра­во, сва­ки пут ка­да је до­ла­зио у се­ло и про­ла­зио по­ред Со­њи­не ку­ће. По­ку­ша­вао је на све мо­гу­ће на­чи­не да до­ђе до те осо­бе, па ма­кар то био и от­прав­ник по­ште, ка­ко му је Пе­ро јед­ном ре­као. Слао је пи­сма на све адре­се ода­кле су по­шиљ­ке сти­за­ле. Од Лар­са ни­ка­да ни­је до­био ни­ка­кав од­го­вор. Све ре­ђе је до­ду­ше и пи­сао и у се­ло до­ла­зио. Му­зеј, бо­ље ре­че­но за­ви­чај­ну ку­ћу ко­ју је ра­дио са учи­те­љем Гво­зде­ном, за­вр­ши­ше сеп­тем­бра те го­ди­не. До­ста љу­ди је по­се­ћи­ва­ло, при­се­ћа­ло се, чу­ва­ло од за­бо­ра­ва оно што је пре­о­ста­ло од ра­та. Шко­ла је у окви­ру сво­јих ча­со­ва у при­ро­ди и на­ста­ве исто­ри­је вр­ло че­сто до­во­ди­ла уче­ни­ке у за­ви­чај­ну ку­ћу. Кра­јем 1950. Сте­во је до­био пре­ме­штај у Љу­бља­ну на до­шко­ло­ва­ње. У се­ло се ви­ше ни­је вра­ћао. Не­ки у се­лу при­ча­ју да је ка­сни­је оти­шао у Аме­ри­ку, кô мно­ги на­ши ко­ји се ни­су укло­пи­ли у но­ви ре­жим, али се то са си­гур­но­шћу ни­је зна­ло. Ду­ћан је пре­дао на­зад То­ми­ној же­ни на упра­ву, ко­ја је то во­ди­ла при­лич­но успе­шно. У ду­ћа­ну ју је и смрт до­че­ка­ла и од­не­ла Све­том Пе­тру на при­чест.

Опо­ра­вак Ју­го­сла­ви­је и са­мог се­ла те­као је убр­за­ним тем­пом, па су згра­да бан­ке и шко­ла вр­ло бр­зо опра­вље­не од рат­них оште­ће­ња. Мо­сто­ви су бе­то­ни­ра­ни, ас­фал­ти­ран глав­ни пут ко­ји је во­дио кроз се­ло. По­че­ла је са­о­бра­ћа­ти ре­дов­на ауто­бу­ска ли­ни­ја пре­ма Вр­њач­кој Ба­њи, Кра­ље­ву и Тр­сте­ни­ку, два пу­та днев­но. Не­ко­ли­ко ма­њих от­куп­них ста­ни­ца за ма­ли­не, шљи­ве, гро­жђе и мле­ко је фор­ми­ра­но у окви­ру По­љо­при­вред­но ин­ду­стриј­ског ком­би­на­та. Сва­ке не­де­ље, дуж глав­ног пу­та ко­ји је во­дио од шко­ле пре­ма цр­кви, би­ла је по­ста­вље­на зе­ле­на пи­ја­ца где су ме­шта­ни про­да­ва­ли уз­га­је­но во­ће и по­вр­ће. Куп­ци су углав­ном би­ли пут­ни­ци са по­ме­ну­те ауто­бу­ске ли­ни­је. Ба­гер Ме­сне за­јед­ни­це, ко­ји је остао за­пле­њен на­кон по­вла­че­ња не­мач­ке вој­ске, уве­ли­ко је рас­ко­па­вао те­рен за но­ве во­до­вод­не це­ви, ка­ко би ста­ри во­до­вод био у пот­пу­но­сти за­ме­њен због оште­ће­ња и ду­го­роч­не не­ис­пла­тив­но­сти. Иако је се­ло све леп­ше из­гле­да­ло и би­ва­ло све раз­ви­је­ни­је, љу­ди у се­лу је би­ло све ма­ње. Мно­ги ме­шта­ни су још увек те­жи­ли мо­нар­хи­ји, та­ко да им пре­ла­зак у ко­му­ни­зам баш и ни­је нај­бо­ље пао. У де­ка­ди на­кон ра­та, еми­гра­ци­ја је би­ла ша­ре­но­ли­ка, ма­да, ве­ћи­на је оти­шла пут Швај­цар­ске, Швед­ске и Аме­ри­ке. Крај­ње омра­же­на Не­мач­ка по­ста атрак­тив­на тек кра­јем ше­зде­се­тих го­ди­на. Мо­же се ре­ћи да је се­ло из­гу­би­ло ви­ше људ­ства по­сле не­го за вре­ме ра­та.

 

Роман можете купити кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: