детаљ слике: КРК Арт

 

ДУХОВНОСТ КАО СУШТИНА ПОЕТСКЕ МИСЛИ

Борислав Гвозденовић: Кандило, Народна библиотека „Данило Киш“, Врбас, 2021.

 

Рецензент: мср Милица Миленковић

                                                                                                    

Цела једна линија савремене српске лирике може се окарактерисати као духовни лиризам, њени аутори потенцирају религиозну поезију као оквир у којем могу проговорити о свом духовном бићу и молитвено се уздићи ка Богу. Ова линија директан је изданак српске религиозне светосавске мисли, свог корена и зачетка од пре осам стотина година колико већ броји аутокефална Српска православна црква. Најчешће оваква поезија садржи у себи и јак национални идентитет, али и верско опредељење као матрицу за певање. Борислав Гвозденовић и његова поезија припадају овој линији певања, он је један од оних аутора млађе генерације српских песника и песникиња која није посрнула пред модерностима информационог доба већ је у себи сачувала исконске корене вере, религије и националног српског бића. Да све ово преточи у поезију, песнику Гвозденовићу није било тешко с обзиром на то да долази са песничког Олимпа, из Врбаса, града поезије и великих песничких имена као што су Небојша Деветак, Ђорђо Сладоје, Благоје Баковић, Мирослав Алексић, Бранислав Зубовић, Александар Семакин и други. И Гвозденовић се попут својих колега посвећује теми Творца, али на другачији начин. Док у поезији неких овде наведених песника доминира сумња, у Кандилу и ранијим песничким збиркама Борислава Гвозденовића доминира вера и он се апсолутно препушта Творцу и непрегледном мору живота којим, како тврди, једино Бог управља.

И претходне две песничке збирке Борислава Гвозденовића, Светлост пред огледалом и Искра, насловима су иницирале симболику светлости, а то се наставља и са Кандилом које светли пред иконом Богородице и шири миомирис уља као што „до сада никад није“. Како и каже овај стих из књиге, исто се може тврдити за песничку збирку која је пред нама – Гвозденовић је сада потпуно зрео песник који зна какве стихове, какве строфе и песме исписује, зашто их исписује и коју поруку жели њима да пошаље. У збирци се налази четрдесет песама што није случајан број. Симболика бројева заузима значајно место у хришћанству те се многи догађаји из Библије објашњавају бројевима. У хришћанству број четрдесет је симбол искушења и усавршавања. Ускршњи пост траје четрдесет дана, Христ је четрдесет дана провео у пустињи где га је ђаво кушао, четрдесетог дана од васкрсења Христ се узнео на небо, Мојсије је на Синајској гори провео исто толико дана, толико је падала киша у време Великог потопа, а четрдесет година је народ Израиља лутао пустињом у време повратка из Египта. Такође СПЦ обележава празник Четрдесет мученика Севастијских. Дакле, број песама није случајно изабран, он је потпуно у складу са духовношћу и хришћанским даровима којима је богата ова поезија као знак својеврсног песничког и људског искушења које лирски субјекат препознаје како код себе, у својим молитвеним и испосничким настојањима, тако и код јуродивих и оних других обичних – на улици, у парку, на мосту... Како је Свети Владика Николај Жички писао у Символима и сигналима о символима и сигналима Творца у људском животу, али и препознавао у овом свету само наличје другог света, исто тако и Гвозденовићева поезија као доминантне мотиве садржи у себи управо символе и сигнале, а у овом свету и свему што окружује човека, препознаје и види наличје света које нам Бог показује. Отуда основна појава мотива брода или чамца који плови по мору, са кормиларем, или голубице и крст који човек носи, сунце и његови зраци као слика Божје светлости – то су неке од основних тачака библијских описа положаја човека пред Творцем и његовом сумњом или вером пред истим. Склад, савршенство и хармонија као три лица Господа, такође су битни сегменти збирке Кандило, јер се песник препушта ритму и рими, метрички се уздижући на ниво мелодије која је у дослуху са небеским висинама, која је кадра да молитвеним тоном покрене небеске сфере. Све је у овој збирци под концем, све има свој почетак и свој крај, песме су понекад заокружене целине које личе на кратке приче о људским судбинама и потребама човековог бића, а многе су испеване у славу великих православних људи који су сачували српски народ као што је Мојсије водио народ Израиљски кроз пустињу. Све се понавља у времену, као да нам поручује песник Гвозденовић, и у малим индивидуалним судбинама и у великим историјским причама народа – све се понавља. Четрдесет дана и четрдесет година библијских трају кроз културно наслеђе – подсећа нас ових четрдесет песама обасјаних светлошћу кандила и Богомајке са иконе.

Многи стихови збирке Кандило у сазвучју мудрости и беседништва поентирају песникову мисао о вери и они улазе у антологијске стихове наше поезије:

По тежини крста испитује се човек,

истрајност вере и душе јачина,

а све су наше муке безначајне

наспрам патње распетога Сина.

                                                (Крст)

 

Вером се дела Свевишњега славе

и разагна туга која срцу смета,

с њоме се мостови преко мора праве

и у мислима човек с васионом срета.

                                                (Вера)

 

И није на човеку да много се брине

већ да се труди и весла до краја,

тачка до које он треба стићи

место је где се са вечношћу спаја.

                                            (Творац и море)

 

Збирком песама Кандило Борислав Гвозденовић наставља песнички пут којим је кренуо још од када је објавио своју прву збирку песама. Теме његове поезије велике су у сваком смислу, и духовном, и религиозном, и литерарном и културолошком. Он је песник који објављује у великим временским размацима, а после ове збирке песама читаоци ће пожелети да се што пре сусретну са његовим песмама међу корицама нових збирки.

Песник Гвозденовић јасно исписује свој пут у српској поезији, он задире у наше највеће наслеђе, у идентитет, постављајући питања о вери и човеку пред Творцем – у невремену тврдећи да постоји време, у искушењу тврдећи да постоји јачина, у страдању тврдећи да постоји спасење, јер крст је неминован, он је на нашим леђима само је избор другачији – како га носимо, са муком или са радошћу: Обично они што га с радошћу носе/ добијају награду са небеса/ постају благи, смирени и кротки/ уздигнути духом изнад телеса. Читајући Кандило видимо како се и поезија уздиже својом духовношћу до несагледивих висина будећи у читаоцима благост и позив да се препусте Богу, творцу животне поезије. У временима људских слабости, збирка песама Кандило и те како у том смислу охрабрује. У тој смерности лежи њена највећа вредност.

Нова књига песама Борислава Гвозденовића, Кандило

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: