Два погледа у ...
Две столице складно су поређане у нереду. Столица лево од прозора, који је посматрао рађање јутра, била је празна... Преливање сунца осенчило је простор на којем ће седети блистави осмех. Сунце, благо јутарње, чекало је јединог посетиоца јутарње представе животне радости.
Столица лево од обрнутог погледа, у правцу сна ноћи, била је празна. Ускоро почиње поноћна представа, а једини посетилац, по обичају касни... Вечерас је на репертоару... Улази на прстима, провлачи се између препуне празнине, заузима место.
Јутро је постало ноћ, ноћ је постала најсјајније јутро... Две столице, изрезбарене за снове, стајале су у поретку. Окренуте леђима једна другој, припремљене за почетак ... У обрнутом поретку, склоњене су, не посматрају стаклену панораму.
Осенчена столица, која је гледала у источни зид, дисала је испуњена светлошћу. Замагљена столица посматрала је плес по западном зиду. У погрешном погледу, личило је на свезане сенке... Не, не, прсти су миловали мирис туђе коже.
