У Антици, тачније у пресократском периоду космогонија и митова, постојао је идеал који је тежио да обједини индивидуално и колективно у једно првобитно, непоцијепано јединство, његов савршен израз налазимо у Лесинговој формули: једно и мноштво (хен каи пан). Идеал о којем је ријеч, а који налазимо у поезији Душице Мрђеновић, осликава првобитан синкретизам митске слике свијета (у којој су човјек и природа стопљени у једно, непоцијепано и савршено јединство) и златног доба (Aurea Aetas). На овој слици још увијек нема великих подјела на опозиционим линијама: тијело-ум, сопство-не-сопство, субјективно-објективно, спољашње-унутрашње, човјек-природа (подјеле крећу са Сократовим антропоцентризмом и измјештањем човјековог лика из овог првобитно неодвојивог јединства, као и снажном вјером у његову моћ разума која га из њега издваја). Ова подјела ће, као што је познато, свој коначан расцијеп задобити Декартовим рационализмом који кулминира у формули cogito ergo sum (овако расцјепљени субјект мање-више егзистира до данашњих дана а на њему почива и дуализам ,,поцијепаног” свијета који га окружује…).
Поменути идеал (хен каи пан) ће доживјети бројне модификације, нарочито у романтичарском идеалу слободе (,,спознати себе у зрну пијеска”, стиховној пантеистичкој формули В. Вордсворта и Нареншифу(Narrenschiff), књижевном саставу преузетом из прича о Аргонаутима, о великом симболичком путовању као потрази за идентитетом), дадаистичком сликарству (Дишановом изуму ready-made којим је иницирано отварање умјетности према свијету, искораку арта из оквира слике, дакле разбијањем предметности материјалног свијета а то су управо постулате на којима почива Душичина поезија.
(Из приказа Катарине Сарић, Вавилонска библиотека)
Избор из поезије Душице Мрђеновић:
ЈЕДНА НОЋ У ГРАДУ КОЈЕГ СУ ЧУВАЛИ ПСИ
На раскрсници
блато и поломљен путоказ
магла која покушава да ископа очи
ноћ која халапљиво пије крв
у даљини лавеж паса
којег прекидају пуцњеви
камење које је подрло ногавице
полако се гнезди у коленима
почиње киша
миришу трешње
још мало и мој је ред
на моме потиљку више неће бити
само рођени дланови
ЦЕПАЊЕ СТРАХА
Корачам
Обећала сам себи
Од сваке капи крви
Из табана
Једна гробница
За слику из прошлости
Корачам
Док земља подрхтава
У немилости
Корачам
Да стигнем
На ивицу твог света
Где је ништа
И стижем
Да видим одраз
Залазећег сунца
На води
Која се пробија
Између две стене.
***
Узалуд пишеш датуме на камену.
Узалуд пишеш на камену.
Узалуд камен.
Камен.
О ауторки:
Душица Мрђеновић, рођена 1990.године у Сомбору. Пише и преводи поезију. Учесник више Фестивала поезије, заступљена у многим књижевним часописима и зборницима поезије. До сада објављене две ауторске књиге: поезије Само у нама (2015, Граматик, Београд) и Крај једног драмског чина (2020, Аноа, Београд). Поезија превођена на руски и македонски језик.
